Kometa Tapi

Povodom deset godina od smrti Dragana Maleševića Tapija

Piše Dejan Đorić

Prvi je primao udarce i zadavao ih. Sada kada ga više nema, shvatamo da je držao celu scenu srpskog modernog realizma, posle njega se ona urušila, niko ne može da ispuni tu prazninu, pokrene ljude i svi uspesi su sporadični i neznatni

Bio sam prijatelj i saborac Dragana Maleševića Tapija. Kada nas takav čovek napusti bolje je sećati ga se, misliti na sve ono lepo što je učinio, nego hladno, analitički secirati njegov život i delo. Tapi je pojavom i stvaralaštvom svakog polarizovao, nasuprot onih drugih neki su ga u prvom susretu prepoznavali kao starog i vernog prijatelja. Pričalo se o njegovom šarmu, o tome da je mnoge nesebično pomogao, ali je malo njih shvatilo da je on po liniji afilijacije, sviđanja ili antipatije, podelio ne samo umetnike, novinare, kritičare i istoričare umetnosti već i javnost. Moglo bi se reći da je njegova borba bila neuporedivo šira i dublja, možda kosmička. Kada je nastradao, ne znam zašto sam zamišljao da je sada Južna zvezda čistog i oštrog sjaja daleko u dubinama noćnog neba. Povoda za ovaj tekst ima mnogo, neki su i jubilarni, navršilo se deset godina od njegove smrti, dvadeset od prve beogradske izložbe, a u Čumićevom sokačetu u Beogradu zaživela je i galerija posvećena njegovom slikarstvu.

VEZA SA KALAJIĆEM Maleševića mi je preporučio Dragoš Kalajić, njemu sličan avanturistički duh. Koliko je bio neodoljiv, podsećaju me reči koje je izrekao o Kalajiću: „Prvi put kada sam ga sreo imao sam utisak da ga poznajem ceo život i da smo uvek bili prijatelji.“ Tim neobičnije što su Tapi i Kalajić bili ljudi sa različitih strana barikada. Kalajić, prijatelj Juliusa Evole, najvećeg desnog mislioca, pisca knjige „Desno od desnog“, poznanik Ezre Paunda, Kalajić otac srpske desnice, apostol crne internacionale, strasni neprijatelj masonerije i svega američkog, kao urednik „Duge“, najboljeg nedeljnika s kraja osamdesetih u eks-Jugoslaviji, objavljivao je tekstove Mira Glavurtića o „slobodnom svinjarstvu“. I Tapi, istureni, ekstremni slobodni zidar, ideolog i frontmen koji je prvi milion dolara stekao u Majamiju. Slično se ponovilo u susretu Tapija i Dragoslava Bokana koji sam organizovao. Dva najveća moguća ideološka i duhovna neprijatelja su se sa pažnjom, taktom i poštovanjem ophodila. Veliki ljudi se prepoznaju. Bokan mi nikada nije oprostio što mu na vreme nisam preneo jedan Tapijev savet. Poručio mu je još dok je bio slavni ratni komandant „Belih orlova“ da potpuno promeni imidž ne bi li se o njemu razmišljalo kao filozofu, režiseru i istaknutom intelektualcu. Tapi je često bio ispred najinteligentnijih.
Kalajić je pre dve decenije pozvao Momu Kapora da u „Dugi“ objavi duži, senzacionalni, sjajno napisan tekst o Tapiju. Tu je bila i ta čarobna fotografija slikara koji pažljivo stvara, s tankom četkicom, nadnesen nad precizno urađenom slikom, fotografija koja iskazuje više ljubavi za umetnost od kilometara sadašnjih dela u galerijama. Saznao sam za Tapija zahvaljujući tom članku. Premda je Tapija proslavio Kaporov tekst, uveo ga u arenu javnosti u kojoj će postati jedan od glavnih gladijatora (verovao je da je u jednoj od prošlih reinkarnacija bio veliki ratnik), Kalajić je želeo stručno mišljenje, potvrdu da je to slikarstvo o kojem je pričao sa toliko neodređenog oduševljenja odista vredno. Trebalo bi znati da su to bili retki trenuci njegove iskrene ponesenosti, jer je Kalajić u intelektualnom smislu bio nadmoćan svakom našem umetniku, a i sam je bio uspešan slikar. Najčešće nije podnosio druge stvaraoce ili je bio potpuno ravnodušan, što je bio znak njegove dobre volje. Publikovao sam više članaka o Tapiju, ali izuzev nekoliko predgovora u katalozima koji su dostizali tiraže od dvanaest hiljada primeraka, mogu se smatrati fusnotama ili nastavcima odličnog Kaporovog uvoda.
Nešto je drugo bilo bitno. Između Maleševića i mene dogodio se neki elektricitet, uzajamno nikad dovršeno podsticanje i sarađivanje. Kada sam prvi put ušao u njegov dom, u ulici Maršala Tolbuhina, na poslednjem spratu, iza debelih čelično-azbestnih vrata otpornih na vatru i metke, ugledao sam neobičan prizor. U prostoru minijaturne nusprostorije u kojoj je bilo mesta samo za malu stolicu i stočić, uz četkice, paletu i boje stajala je jedna poludovršena slika, a dve gotove su se sušile. Slikar mi je krajnje ozbiljno i poduže objasnio svoj način rada zasnovan na preciznom i dugotrajnom podslikavanju i islikavanju, praćenju linija forme i strukture materije, metod iscrpnog nanošenja bezbrojnih tačkica, spuštanja do osnovnog, elementarnog nivoa likovnosti. Sve je treperilo i bilo živo na tim kamernim uljima krajnje zgusnute fakture, malim formatima koje je uslovio prostor „ateljea“ i neophodnost višesatnog rada tokom mnogih meseci. Svaka od ranih slika nastala je posle šest do osam sati rada tokom jednog meseca. Šta sve nisam čuo o tim slikama u godinama velike Tapijeve slave. Pričalo se da ima dva Rumuna u ateljeu koji mu za malu nadnicu sve slikaju, da epidijaskopom prenosi motive, da su ispod slika nalepljene fotografije u boji ili reprodukcije iz časopisa, da su nanesene fotografskim putem na platno, da uopšte ne zna da crta i sl. Stvorila se čitava negativna mitologija o Tapijevom slikarstvu, ljudi koji ga nikada nisu videli ostrašćeno su ga napadali, zaklinjali se, puštali mašti na volju. Nisam se uopšte trudio da svim tim zavidljivcima bilo šta objasnim. To da sam mnogo puta satima sedeo i posmatrao ga dok slika, videvši brojne slike u raznim fazama rada i upoznao njegove likovne efekte pre nego što ih je snimio za seriju namenjenu slikarima početnicima, čuvao sam kao svoju privilegiju.

[restrictedarea]

GURU KOJI JE RAZDELIO SVET Malo njih je shvatalo Tapijeve ideje i značaj, njegova intuicija se upoznavala u naznakama, nikad nije mogla da se do kraja sledi jer je uvek bilo nečeg iza i iza. Tapi je kao guru svoj svet razdelio na više nivoa, prilagodio ga onima koji o umetnosti ništa ne znaju, onima koje bi trebalo inicirati sve do ideja koje je razmenjivao sa Draganom Martinovićem i sa školovanim slikarima. Živeći u Americi doneo je u našu sredinu američki način rada. Uljane slike se prodaju za velike sume, a za skromniju klijentelu je žikle ili oil print. To su ovde shvatili kao prevaru, međutim, on je uspeo u nečemu drugom. Mobilisao je publiku i zainteresovao široke mase za slikarstvo. Od vremena oleografija Paje Jovanovića nije u srpske domove, radnje, škole i galerije, ušlo toliko likovnog materijala. Kako je neko primetio, Tapiju bi slikari trebalo da podignu spomenik, jer se zahvaljujući njemu čulo da postoje, kao i da su likovna dela vredna koliko i nagrade u sportu.
Malešević je sve zasnivao na ezoteriji, delovanju za posvećene i na egzoteriji, planu rada za neupućene. U razgovorima s njim, kada je otkrivao malo od svog ogromnog okultnog znanja, shvatio sam da je on na višem nivou jedan od najvećih ezoterika kojeg smo imali, a na egzoternom slikar i ličnost popularna u narodu. Mnoge njegove slike, naizgled banalne, mogu se čitati na sasvim drugi način od uobičajenog. Podučavajući druge svom slikarskom metodu, otkrio je samo spoljni deo cele majstorije, svoje učenike nije uputio u finese koje su presudne. Dovoljno je pogledati njegove i njihove slike. Tapi je bio naš istaknuti jovanovac, autoritet za istoriju i teoriju masonerije i tajnih društava, o čemu je držao javna predavanja, iznenađujući neobaveštene rotarijance. To je jedan od ključeva njegovog slikarstva. Pozivanje na Jana van Ajka kao prethodnu inkarnaciju ima dublji smisao ukoliko se razmotre masonske inskripcije na slikama velikog Flamanca. Narod se zabavljao tim pričama, marketing se unapređivao, istoričari umetnosti su besneli po ko zna koji put ne shvatajući ništa, a upućeni su ćutali.

NAŠ NAJBOLJI KONCEPTUALNI RAD Mnogi i premnogi životi Dragana Maleševića Tapija vodili su ga na poprišta duhovne borbe. Poveo je bespoštedni rat protiv svih onih koji mrze slikarstvo, a možda su ga ponajviše napadali slikari. Protiv ostrašćenih postmodernih kritičara objavio je oglas preko cele strane jedne tiražne novine, možda naš najbolji konceptualni rad, dostojan Marsela Dišana. Pozvao je publiku da kao prilog jednoj avangardnoj izložbi u Narodnom muzeju donese u njega smeće i otpad sa buvljaka. U „NIN“-u je desetak naših najvažnijih kritičara i istoričara umetnosti potpisalo proglas u kojem se tvrdi da Malešević ne zna da slika. Kalajić je tom prilikom primetio da je to prvi put u istoriji da su se intelektualci u tom broju i od tog značaja angažovali protiv nekoga ko je navodno bezvredan umetnik. Tapi je imao ideju da mu predgovore u svim katalozima piše samo jedan kritičar, i ja sam mu je ispunjavao. Osmislio je potpuno nov tip rada sa javnošću, nikad viđen ni pre, ni posle njega, štampajući za svoje samostalne izložbe i do četiri hiljade pozivnica i dvanaest hiljada kataloga. Imao je čast da ga na slavama i u privatnim kontaktima i po cenu raskida prijateljstva sa prisutnima od napada brani Vladan Radovanović, najveći avangardni umetnik i teoretičar u istoriji srpske umetnosti, mada ga nikad nije upoznao. Poklonio mi je svoju prvu sliku sa predstavom konja i želeo je da uradimo monografiju sa koricama od drveta, imao je za nju razrađenu tehnologiju, štampariju je pronašao u Vojvodini. Tražio je samo da o njemu pišem šta hoću i koliko hoću. Verovatno sam ga zadužio time što sam mu otkrio da nije hiperrealista već slikar magičnog realizma. Tapi je bio idol i ideal mladih, pokretač, finansijer i inspirator samostalnih i grupnih izložbi, raznih okupljanja i polemika. Prvi je primao udarce i zadavao ih. Sada kada ga više nema, shvatamo da je držao celu scenu srpskog modernog realizma, posle njega se ona urušila, niko ne može da ispuni tu prazninu, pokrene ljude i svi uspesi su sporadični i neznatni. Upitajmo se da li su toliko uspeli da ostvare oni koji su ga napadali.
Kao da Tapi nije bio samo čovek koji je drugima pomagao, već i neko ko ih je čuvao od samog sebe, jer je svakodnevno znao da mobiliše velike moći. U šali je govorio da nikad u Srbiji nije bilo sposobnijeg falsifikatora od njega i ponosio se da je prvu sliku uradio učeći od Vladimira Pajevića (sačuvao ju je). U apsolutnoj stvarnosti bio je neko koje stigao u naše vreme i sredinu iz nekog drugog sveta, blesnuo kao najsjajnija kometa i vratio se u nepreglednu dubinu.

[/restrictedarea]