Koliko para, toliko izdaje

Piše Miodrag Zarković

Letošnje političke promene nisu dovele do pratećih prevrata u društvu, između ostalog i zato što sadašnje vlasti ništa nisu preduzele kako bi strancima najzad ograničili uticaj na srpsku javnu scenu, ostvarivan preko potkupljivih i pohlepnih jurišnika „Druge Srbije“

Nekoliko sedmica pre nego što će, poput mnogih drugih srpskih ambasadora u tom dramatičnom trenutku, zbog austrijskog priznavanja „nezavisne Kosove“ biti opozvan sa dužnosti u Beču, pisac Dragan Velikić je januara 2008. osvojio NIN-ovu nagradu za roman godine. Bilo je to ne samo prvi put da Velikić dobija ovo priznanje, najprestižnije za pisce na srpskom jeziku, već, što je za ovu priču možda i važnije, prvi put da je novčani iznos nagrade zahvaljujući izdašnijim sponzorstvima uvećan na 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti (ranijim dobitnicima pripadala je unekoliko manja suma).
Velikiću je nagrada dodeljena 24. januara te godine, na svečanosti posle koje su članovi petočlanog žirija, dobitnik, rukovodioci NIN-a i ostali koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u ceremoniji, produžili na zajednički ručak u jedan od najpoznatijih beogradskih restorana. Nedugo pošto su zvanice posedale, Velikić je ustao sa svog mesta, prišao visokom predstavniku kompanije koja je bila glavni sponzor nagrade i obratio mu se poluglasno – a ipak dovoljno razgovetno da je bezmalo ceo astal mogao da čuje pitanje:
„Izvinite, kada bih mogao da očekujem da mi nagrada bude uplaćena na račun?“
Svi koji su čuli Velikićevo pitanje, bili su vidno zatečeni, jer se od tek nagrađenog pisca, pa još i ambasadora, nije očekivalo da pokaže toliku nestrpljivost u pogledu novčanog dela nagrade. Zatečen je bio i čovek kojem je postavljeno pitanje, ali je ipak ljubazno odgovorio piscu da trenutno ne zna kada će mu iznos biti isplaćen, mada će to nesumnjivo biti ubrzo, a da će u ponedeljak, čim se vrati u kancelariju, moći i da mu tačno predoči kada će se uplata dogoditi. Velikić se vratio na mesto – zadovoljan, pomislili su oni koji su čuli njegovo raspitivanje; pogrešili su.
„Nekih dvadesetak minuta kasnije, Velikić je opet ustao sa svog mesta i ponovo prišao ovom čoveku“, priča za „Pečat“ jedan od onih koji su sedeli pored zlosrećnog sponzora, te je bio u prilici da sasvim jasno čuje razgovor. „Sada ga je pitao za kurs. Pitao ga je po kom kursu će mu biti isplaćena dinarska protivvrednost od 10.000 evra! Čovek je, jednako šokiran kao i mi oko njega, uspeo da suzbije ono što je neminovno morao da oseća prema ovako napadnom dobitniku nagrade, pa mu je smireno objasnio da će se verovatno računati po srednjem kursu. Velikića je to kao umirilo i opet se vratio na svoje mesto, samo da bi petnaestak minuta kasnije opet ustao i prišao sponzoru. Ovog puta mu je pitanje bilo još drskije, sa jedva prikrivenom dozom čak i osude: `Čekajte, pošto ćete računati srednji kurs, to znači da ja neću moći za te pare da kupim deset hiljada evra, zar ne?` Sponzor je već bio na izmaku živaca, kao i mi oko njega, ali je svejedno ponovo predložio Velikiću da taj razgovor ipak nastave u prikladnijim okolnostima, odnosno, u ponedeljak. Velikić se tada vratio na svoje mesto i, koliko se sećam, nije više prilazio našem delu stola, pa je sponzor mogao da na miru završi ručak.“

POVLAŠĆENA KUKNJAVA Svakako da ova neprijatna epizoda, u međuvremenu narasla u svojevrsni šlager beogradskih književnih krugova, mnogo govori o Draganu Velikiću. Ono što je, međutim, još značajnije, jeste da sam Dragan Velikić mnogo govori o ovovekovnoj srpskoj kulturi. Reč je o, naprosto, jednom od najpovlašćenijih umetnika današnje Srbije, prema kojem je život u proteklih dvanaestak godina bio više nego blagonaklon – toliko da je stigao da bude čak i ambasador, ali i da mu ministarstvo kulture redovno obezbeđuje prevođenje knjiga na strane jezike, što njega ne sprečava da uredno kuka na Srbiju i srpsko društvo u svakoj od prečestih prilika koje dobija u ovdašnjim glasilima.
Te prilike se množe delom i zbog njegovog političkog angažmana, vezanog za podršku LDP-SPO izmišljotini zvanoj „Preokret“, o kojoj je Velikić pričao i u petak 22. februara, kada je, karakteristično, gostovao u „Hoću da znam“ na B92. Ljudima poput Velikića su, od petog oktobra naovamo, bezmalo sva vrata širom otvorena, što je očigledno umanjilo njihov oprez i uzdržanost (koliko su „drugosrbijanci“ prestali da vode računa o svojim potezima u javnosti, pokazuje i opisani Velikićev ispad, upečatljiv i po tome što je izveden bez ikakve diskrecije: da je pisac bio, ako ne odmereniji, a ono barem pažljiviji, njegova novčana nestrpljivost niti bi se pročula, niti bi bila prikladna za objavljivanje u „Pečatu“). Niti u jednom od svojih nebrojenih medijskih nastupa, Dragan Velikić nije bio suočen sa suštinskim, po njega neugodnim pitanjima, o tome kako je uspeo da pomiri ambasadorovanje, ili svu pomoć koju godinama dobija od države Srbije, sa svojim jasno protivnacionalnim stavovima.

[restrictedarea] Neke druge javne ličnosti, gledišta suprotnih od Velikićevih, ne mogu da računaju na sličnu naklonost medija. Recimo, Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona. Kesić je prošlog vikenda dao intervju beogradskom listu „Danas“, u kojem su središnja tema bili briselski pregovori, tj. njihove posledice po srpsku državnost i status Kosova i Metohije. Ono što je u tom razgovoru između Kesića i novinarke „Danasa“ zaista nesvakidašnje, jeste ničim prikrivena netrpeljivost novinarke prema sagovorniku, koja je izbijala iz svakog i jednog njenog pitanja. Prenosimo ovde u celosti pitanja koja je „Danas“ postavio Kesiću, kako biste stekli utisak sa čime se suočio ovaj analitičar:
– U ranijim izjavama pozivate na odbranu teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu. Srbija tamo nema suverenitet godinama, niti ima načina da ga povrati. Zbog čega to radite?
– U čemu je problem ako se pronađe zajedničko rešenje za sever i na taj način se reše pitanja koja usporavaju evropski put i Srbije i Kosova?
– Šta to znači bez zaštite? Mislite da bi EU, Amerika i svi koji podržavaju pregovore Beograda i Prištine na kraju isterali Srbe, ili ih fizički napadali, ubijali?
– Stvarno mislite da je to cilj zapadnih zemalja, ili je tu reč, pre svega, o strahu koji se širi?
– Mislite da bi Srbija trebalo da se odrekne članstva u EU zbog tog straha Srba na severu Kosova?
– To znači prekid evropskih integracija. Vaši stavovi se podudaraju sa stavovima DSS i SRS, Evropa ima alternativu?
– Ali, šta Srbi sa severa mogu da izgube normalizacijom odnosa Beograda i Prištine?
– Da li ste vi srpski nacionalista?
– Rekli ste da sukob sa EU ne bi značio i prestanak evropskih integracija. Kako je to moguće?
– Zar ne mislite da je EU važno da najpre ima jasnu situaciju u vezi sa granicama i definisana osnovna državna pitanja da bi se krenulo u ekonomsku integraciju?
– Ali, kada sklonite pitanje Kosova, sve što ste rekli da se tiče unutrašnjeg uređenja, upravo su uslovi EU koji se ispostavljaju u cilju daljeg toka integracija.
– Kritikovali ste Tadića kada je rekao da Srbija nikada više ne bi primenila silu na Kosovu. Kako je moguće da ste mu uputili takvu kritiku?
– Jasno je da je Srbija primenjivala prekomernu silu na Kosovu dugo godina i da je to dovelo do mnogo žrtava i sadašnje situacije.
– Da li to znači da kada bi sada Dačić rekao da će primeniti silu na Kosovu, to bi bilo odgovorno?
– Kakav ugled ima premijer Srbije u Americi?
– Vi ste u Americi član Demokratske stranke Baraka Obame. Kako je moguće da imate ovakve stavove?

SKRNAVLJENJE ISTINE Bukvalno je nemoguće pronaći obrnut primer, u kojem je iko od „drugosrbijanaca“ bio izložen ma kakvoj kanonadi oštrih pitanja, a kamoli ovako nemilosrdnoj kakva je u „Danasu“ ispaljena na Obrada Kesića, čije smo odgovore, mahom vrlo umešne i spretne, izostavili kako bi bilo lakše steći sliku o bujici provokacija sa kojom je bio suočen.
U poređenju sa Velikićem, koji u svakom medijskom pojavljivanju nailazi na terciranje istomišljenika koji ga intervjuišu, Kesić jeste prošao kao bos po trnju. Trebalo bi napomenuti, međutim, da Kesić u srpskoj javnosti – zahvaljujući tome što živi i radi u Vašingtonu – barem nije ignorisan, kao što su skrajnuti mnogi ovdašnji javni delatnici čija su stanovišta sasvim suprotna Velikićevim. Koliko god bila drska i neprijatna, pitanja postavljena Obradu Kesiću barem su postavljena, dok je većina rodoljubivo usmerenih javnih delatnika Srbije naprosto proterana iz dnevnih listova i sa televizijskih kanala.
Zato Jelena Milić nije proterana, već se, naprotiv, medijsko prisustvo ove dame, inače direktorke opskurne „nevladine“ organizacije zvane Centar za evroatlantske studije, uvećava u svakom pogledu. Tako je posećeni sajt beogradskog dnevnog lista „Blic“ pre nekoliko dana preneo integralni tekst Jelene Milić „Ne daju nam da budemo normalni“, originalno objavljen na balkanskom portalu „Al džazire“.
Članak očekivano vrvi od zloslutnih proizvoljnosti. Tvrdi se, između ostalog, da mladi Srbi iz regiona, uz podršku ruskih diplomata u Srbiji, odlaze na nekakvu obuku u kampovima ekstremno desničarskih organizacija u Rusiji, posle čega se pojavljuju „na barikadama na severu Kosova i u uličnim falangama koje tuku učesnike gej parade“; kada bi, opet poređenja radi, bilo ko objavio sličnu laž, samo o nemačkim desničarskim organizacijama i nekakvim njihovim kampovima za obuku, sve bi bilo podignuto na nivo međunarodnog skandala, ali, pošto su oklevetani Rusi, niko se nije nimalo uzbudio zbog pisanija Jelene Milić. Ima u tom pisaniju i još očekivanijeg, sasvim titoističkog, veštačkog jednačenja hrvatskog nacionalizma sa srpskim. Ono što, međutim, u članku Jelene Milić možda i najviše štrči, jeste ne prezanje ni od ogoljene laži:
„Iz Srbije i sa Kosova stižu vesti o skrnavljenju grobalja, srpskih i albanskih, a sa severa Kosova i o drugim etnički motivisanim tenzijama.“
Ovu je rečenicu Jelena Milić utkala u prvi deo svog teksta, gde je pokušala da dočara zapaljivu međunacionalnu klimu u celom regionu. Zanela se, međutim, više nego što pristojnost nalaže, pa je, ponovo radi izmišljene ravnoteže, navela da u etničkim sukobima na Kosovu – pokrajini koju autorka, inače, redovno nabraja pored Srbije, ali nikako kao sastavni deo Srbije – stradaju i srpska i albanska groblja. Koja su to albanska groblja oštećena, Jelena Milić nije naznačila, jer i ne može: niti jedan slučaj skrnavljenja šiptarskih grobnica nije zabeležen još od početaka jugoslovenske krize, a kamoli posle dolaska stranih trupa na Kosmet. Ni u severnom delu pokrajine, koji se već skoro 14 godina opire potpadanju pod terorističku čizmu Prištine, niko ne dira mrtve Šiptare, i Jelena Milić je dužna da to zna kada već piše o okupiranoj pokrajini, kao što je dužna da u tekstove stavlja to što zna, a ne ono što više odgovara njenim ličnim ubeđenjima.

ISPREPADANI MINISTAR Zabetonirana sprega „kulturnih“ poslenika i poslušničkih glasila, dakle, nimalo nije uzdrmana letošnjom promenom vlasti, pa stoga nesmetano nastavlja da srpsku javnu scenu izobličuje onako kako to prvenstveno odgovara najuticajnijim stranim činiocima. Štaviše, ministar kulture i informisanja Bratislav Petković prepadnut je čim je bio stupio na dužnost, tako što je njegov blizak saradnik Dragan Kolarević bio izložen svirepoj hajci zbog jednog nimalo spornog teksta; od tada, ministar Petković upadljivo izbegava bilo kakvo sučeljavanje sa onima koji su mu napadali Kojadinovića i drži se podalje čak i od pokušaja da medijsku scenu uljudi zauzdavanjem ostrašćenih „drugosrbijanaca“.
Posledica toga je da prosečan građanin Srbije ostaje svakodnevno zatrpavan sadržajima kakvi bi u svakoj drugoj zemlji, koja drži do zaštite svog kulturnog prostora, bili sklonjeni na marginu, ako ne i otvoreno uklonjeni. Ovde je bitno naglasiti da se u razvijenijim sredinama to sklanjanje i zauzdavanje ne obavlja nasilno, već, naprotiv, lepezom sasvim legalnih i legitimnih poluga disciplinovanja. Za početak, u uređenim društvima svi su prinuđeni da se drže zakona, a naročito ustava, inače bivaju prikladno kažnjeni; kada bi u Srbiji vlast istrajala na poštovanju pravnih okvira – umesto što ih sama krši briselskim dogovorima! – javna scena bila bi već sasvim drugačija, pristojnija i u suštini i na površini.
Još delotvornije bi bilo ograničavanje uticaja stranih činilaca, prvenstveno izdavačkih kuća. I za to opet imamo odlične primere na Zapadu, recimo u Americi, gde je najveća evropska izdavačka kuća (iz Nemačke) sredinom prošle decenije pokušala da prodre, rukovođena potrebom za proširenim tržištem: ubrzo se suočila sa kolosalnim neuspehom i morala je da iz SAD povuče sva svoja ulaganja, usmeravajući ih upravo ka nekadašnjim jugoslovenskim prostorima; kada su počeli da dolaze u našu zemlju, činovnici ove kompanije poveravali su se da su u Americi naišli na opstrukcije na svim nivoima, što oni čak i nisu uzimali za zlo, jer im je bilo jasno zašto Amerikanci tako grčevito štite svoj medijski, pa samim tim i kulturni, tj. javni prostor.
Potreba za takvim uređenjem srpskog javnog prostora odavno je prisutna, ali se, međutim, često čuje mišljenje da je to uređenje neizvodljivo, pošto je Srbija prepuna kadrova koji jedva čekaju da se stave na raspolaganje strancima, a naročito onim strancima koji već dvadeset i više godina neskriveno rovare po srpskom nacionalnom korpusu. Da takvih ima podosta opšte je poznato, nažalost, ali njihova brojnost nikako nije nerešiv problem. Naprotiv, primer naveden na početku teksta, anegdota o Draganu Velikiću, ukazuje na to kako deluju drugosrbijanski nagoni. U korenu ovoliko prisutnog protivdržavnog delovanja nalazi se stari, dobri materijalizam, u svom najogoljenijem obliku. Kraj titoističke ekonomske uravnilovke uspaničio je, pre četvrt veka, mnoge ovdašnje javne delatnike, koji su potom pokazali izuzetnu sposobnost da nanjuše nove i nove izvore prihoda, te da se ustreme ka njima bez ikakvih obzira i ograda. Nekada te izvore prepoznaju u NIN-ovoj nagradi; daleko češće ih, ipak, pronalaze u glasilima nemilice dotiranim iz inostranstva. U svakom slučaju, užurbana potraga za parama jeste im u temelju delovanja. I to je cela mudrost. Bespotrebno je juriti za nekim dubljim i potkovanijim razlozima – materijalno blagostanje je zaista pogonsko gorivo „Druge Srbije“, i tu nema mesta nikakvoj daljoj mistifikaciji.
A danas, dok celu zapadnu hemisferu trese ekonomska kriza pa slavine odande neminovno toče slabije nego ranije, preuzeti srpski javni prostor od onih koji su odavno priljubili usta na te slavine trebalo bi da bude lakše nego ikada.

[/restrictedarea]