Jelek, anterija i opanci – da se znaju Srbi(janci)

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li su samo „čedni“, tj. folklorni, ruralni ili bezlično „opšti“ simboli prihvatljiva predstava o Srpstvu i Srbima, i da li iz te poželjne predstave, kao „uznemirujući za druge“, moraju biti „oprani i izbeljeni“svi elementi koji upućuju na stvarnu faktografiju, na činjenice o istoriji, duhu i identitetu srpskog naroda

Brižnim porukama domaćoj javnosti se ovih dana obraćaju naši stvaraoci od digniteta. Između ostalog, kažu:„U Evropu se ne ide ispunjavanjem uslova“; „Najveći virus koji trese Srbiju je evrofilija“; „Srbija je od 2000. godine, uz namensku i falsifikovanu priču o Evropi, krenula ne evropskim, nego vulgarno-američkim putem“… I tako dalje – slična, aktuelnim prilikama nadahnuta i opominjuća upozorenja, mogu se podugo ređati. Ostaje međutim upitno da li su navedenim dijagnozama izdvojene zaista najljuće ili najraširenije bolesti od kojih se u zemlji danas masovno boluje. Previđa li se, fokusiranjem na ove nevolje, da je u registru mutiranih novih virusa jedan soj za Srbe fatalniji i od čežnje za mitskom zemljom Dembelijom, t.j. od galopirajuće evrofilije (na koju se, ako je verovati statistici, ipak lagano stiče imunitet)? Taj, „jedan virus“, verovatno odgovoran i za to što se ni za gore pomenutu boljku zvanično ne traže lekovi, složen je od dugih „molekulskih lanaca“ bliskih i sličnih duševnih i duhovnih zaraza koje u sinergiji deluju ojačano, pa su se ukorenile kao teško izlečive. Kako već i pisanjem svedoče mnogi hroničari stanja duha nacije, prepoznaje se ta muka, ponajviše u atrofiranosti refleksa za samoodbranom, u gubljenju želje za iskazivanjem samopoštovanja, osećanja samosvesti, dostojanstva, mentalne i karakterne čvrstine. Kod inficiranih pomenutim složenim virusnim oboljenjem ti, inače jasno vidljivi simptomi, jesu još i svojevrsna umrtvljenost, odsustvo želje za pokazivanjem sopstvene volje, nemo pristajanje na sve oblike pritisaka, mirenje sa najraznovrsnijim oblicima represije i licemerja od kojih je satkana životna „realnost“ Srbije.

ŠAMPIONI U – AUTIZMU U duhu postavke – Niko nas ne može iskušavati onoliko koliko mi možemo krotko da otrpimo, Srbi pišu novu povest o sebi. Iznenađenje za mnoge posmatrače verovatno nije malo, a o čemu tu sve može biti reči, uz važne, tzv. magistralne društveno-političke događaje, svedoče i naoko beznačajni primeri i situacije. Kako đavo stoluje baš u takvim efemernim događajima, a istina proviruje iz detalja, izdvajamo nekoliko „sitnica“ koje se mogu razumeti kao paradigmatični putokaz za prepoznavanje velikog i opasnog đavola nacionalne virusne groznice. Reč je o detaljima viđenim tokom i povodom nedavnog obeležavanja Dana državnosti Srbije. „Krupne sitnice“ koje savršeno dobro zumiraju stanje duha nacije bile su i još uvek su tema žestoko kritičkih reči u medijskom prostoru, ali – očekivano – ne u mejnstrim medijima, već u okrilju elektronske, odnosno internet „potkulture“. O minulom 15. februaru, kada je na praznik Sretenja ton zvaničnog političkog diskursa diktiranog iz Beograda gotovo stvarao zabunu da li se to u državi „opsećamo“ srpske ili pak državnosti fantomske „republike Kosovo“ (neko je već cinično primetio da dva naroda, eto, februar mesec može ubuduće na bizaran način spojiti, odnosno da Srbi i kosovski Albanci, pored zajedničke istorije, geografije, evropske budućnosti, u istom mesecu slave otpočinjanje svoje moderne državnosti“), najljuće je praštalo u blogosferi i na čitanim sajtovima, čiji su komentatori dali oduška svom besu.
„Okupacija je dakle prešla u višu fazu. Ovo je totalno ludilo kakvo ni 41. nije zabeleženo. Ovo je ubistvo Srbije sa predumišljajem neviđenih razmera. Definitivno poniženje kakvo istorija ne pamti.“
Ovaj lelek jednog komentatora (koji se pak u viđenom broju diskutanata nije čak ni izdvajao „ekstremizmom“!) bio je nadahnut ponašanjem novinara i urednika beogradske štampe, koje je potpisani komentator nazvao „dobro pripremljenim i profesionalno vođenim agentima Imperije“. Razlog je bio zaista neobična činjenica da se po naslovnim stranama srpske štampe nikako nije moglo zaključiti šta se tog dana obeležava, odnosno šta tim inače neradnim danima Srbija slavi. „Pažljivo sam pregledao više puta i ne videh ni slova o prazniku ni na jednoj naslovnoj strani“, kaže drugi iznervirani komentator, koji potom zaključuje kako je ovo „verna slika ‚informativnih‘ novina koje imaju za svrhu otupljavanje srpskog nacionalnog duha“, pa potom podrugljivo pita: „Znaju li uopšte novinari o kojoj su to tekućoj zgodi njihove novine tada bile štampane kao dvobroji i trobroji“?

[restrictedarea]

ČESTITAJ, DA ZNAM KO SI! Povodom Dana državnosti, posebno poglavlje bile su čestitke, a među njima znakovite za našu temu bejahu one mimo protokola i zvaničnih tokova. Naciji je naprimer bilo mnogo drago što je se setio fudbalski klub „Liverpul“, pa zatim i glumac Džoš Damel, muž izvesne planetarno popularne gospođice Fergi, i uopšte brojna Fejsbuk elita. No, među ovogodišnjim čestitkama za praznik državnosti Srbije jednu od zanimljivijih „poslao“ je „Gugl“, svetski internet pretraživač br.1; Kreativni mozgovi ovog giganta koji oblikuje predstave i snalaženje u prostoru informacija ocenili su da srpsku revoluciju i uopšte herojsku epopeju precizno simbolizuju dva zaštitna znaka: šljive i opanci. Na stranici popularnog Google.rs, ime ovog pretraživača bilo je obojeno bojama srpske zastave, a slova „O“ i „L“ zamenjena su „zaštitnim znacima“ Srbije – šljivama i opancima.
Kako smo reagovali? S obzirom na povod i priliku koja je moćnike iz Kalifornije (sedište korporacije) tako oraspoložila da „nazuju“ opanke, možda nekom kritičkom i razumnom indignacijom, primerenom komentarisanju neumesnog ponašanja? Ne, ništa slično, u većini Srbi su bili razneženi i zahvalni, štaviše polaskani pažnjom „velikog sveta koji eto i na nas uboge pogled okreće“! Pre nego što pobliže razmotrimo „pažnju“ i njene „alatke“, pomenimo samo da je reč o uobičajenoj praksi, odnosno poslovnoj rutini i ponašanju kuće koja se s pažnjom odnosi prema važnim državnim i drugim datumima većine zemalja i kultura („Gugl“ u opancima mogao se videti samo na srpskoj stranici pretraživača). Takođe, ne i kao najmanje važnu pomenimo izvesnost da se u centrali „Gugla“ ne bave konkretnim rešenjima, i da su ista prepuštena odabranim timovima i poverenicima na „lokalu“. Zanimljivo, za Srbiju, t.j. za Google.rs, ta posebna adresa je kancelarija u Zagrebu! Da li je upravo u toj činjenici skriveno i objašnjenje nesporazuma sa istorijskim činjenicama, smislom čestitke, odnosno promašivanjem teme? To nismo uspeli da saznamo, ali verujemo da imena ili nacionalnost konkretnih genijalaca koji stoje iza rešenja čestitke Srbiji nisu čak ni važni. Ono što jeste međutim važno, a što je indukovano viđenim izborom znamenja za ovu prigodu jeste pitanje: da li su samo „čedni“, tj. folklorni, ruralni ili bezlično „opšti“ simboli prihvatljiva predstava o Srpstvu i Srbima, i da li iz te poželjne predstave, kao „uznemirujući za druge“, moraju biti „oprani i izbeljeni“ svi elementi koji upućuju na stvarnu faktografiju, na činjenice o istoriji, duhu i identitetu srpskog naroda? Iistorijski narativ dostupan na Internetu odmah je („klikom“) ponudio nešto što je imalo malo veze sa pomenutom početnom zezalicom koja je vodila u pretragu.
Moglo se, između ostalog, saznati ono najvažnije – da je u osvit devetnaestog veka srpska državnost obnovljena revolucijom, junaštvom i herojstvom. Na sablji i maču. Možda i na sekiri i bodežu, ali u svakom slučaju na ideji, strasti, hrabrosti i samosvesti, osećanju za uspravljanjem, slobodom i dostojanstvom. U opancima se hodalo? Da. Šljivici su, uz hrastove i druge šume, dominirali krajolikom? I da i ne, ali voće i kostimi nisu u fokusu ove bezmalo veličanstvene sage. Istorija se stvarala sa drugačijim znamenjem, borilo se, živelo i umiralo uz drugačije simbole. Poznati beogradski univerzitetski profesor za slične slučajeve „nesporazuma“ kaže „Orvelijansko načelo nalaže: Prošlost se, po svojoj prirodi neizmenjiva, nije ni promenila. Stvar je vrlo prosta: potreban je samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamćenjem“. Ne pamtite i ne pominjite oružje, ratoborni i buntovni duh, veru i čast za koju su se Srbi vekovima borili i spremno – umirali. Izostavite, dakle i simbole (a simboli, kako im određenje i kaže jesu „ono što može stajati umesto nečeg, i da ga pri tom prepoznatljivo reprezentuje“) koji jasno na to upućuju. Opanci i šljive su baš „tako kul“, tako dopadljivi, malo su retro, ali šta mari. Idemo dalje, sve uz „Guglovu“ poslovnu filozofiju sabranu u kompanijinoj obavezno citiranoj izjavi „Ne budite zli“. Zli ili zlonamerni, razume se nisu ni neimenovani autori idejnog rešenja čestitke za Dan srpske državnosti. Ukoliko su iz zagrebačke kancelarije i ukoliko su se, tragajući za simbolom koji verno predstavlja Srbe i njihove važne istorijske trenutke, setili baš ovih „sličica“, možda im se ne može ni zameriti. Uostalom, ne tako davno, „patrijarh“ zagrebačke intelektualne elite odredio je pravila percepcije tog naroda koji je dižući ustanak ustanovio svoju državnost. Govoreći o njihovim potomcima, i analizirajući srpsku kulturnu i građansku tradiciju predstavljenu kao način mišljenja i sistem, Miroslav Krleža je animalizuje i u „Marginalijama“( na čije nas je poruke i značenja nedavno iscrpno podsetio Milo Lompar), gde doslovno kaže: „U tom sistemu bilo je logike. Ta logika kretala se doduše na četvoronožnoj pameti, ali pameti primitivnoj, koja je nikla između balkanskih urvina i diplomatskih klanaca jadikovaca, u trajnoj panici zvjerke koja njuši zamke i gvožđa i opasnosti na sve strane. Ne vjeruje nikome, pa ni sebi, s jedinom namjerom da zdipi šta može.“ Opanci, nego kako!

NAMETANJE PARADIGME, FORMATIZACIJA OBRASCA „Sve je to došlo odavde, iz Srbije, to je idejno i vizuelno rešenje iz Beograda, jer praktična izvedbu Amerikanci uvek poveravaju domorocima. Ali ne ‚provaljujem‘ ko je konkretno u pitanju jer sve što se tiče ‚Gugla‘ ide – preko Zagreba“, kaže naš mladi, hakerski verziran, i u finese ove saradnje upućen sagovornik. Kako zaista nije isključeno da su „duhovito“ rešenje za priziv sećanje na početke zasnivanja moderne državnosti Srba osmislili autori sa „kućne adrese“, postoji možda razumevanje i „opravdanje“ i za njih. Da li je u redu što ih na neko drugačije rešenje nije inspirisala čak ni poznata nesumnjiva stručna odrednica događaja vezanih za datum koji i „Gugl“ ocenjuje kao vredan ikonice. „Podizanje Prvog srpskog ustanka smatra se jedinstvenim događajem evropskih razmera, jer je to bio početak samostalnog oslobađanja srpskog naroda od turske okupacije, što će rezultirati stvaranjem moderne srpske države; Sretenjski ustav“, kaže se povodom drugog važnog momenta vezanog za Dan državnosti, „uneo je mnoge duboke promene u političko i društveno uređenje srpske države, pod zapadnoevropskim liberalnim uticajima… i predstavljao je jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.“
Sve to jeste nesumnjivo tako, ali… kao da nije inspirativno u meri u kojoj je to naprimer folklor i uopšte ruralni ambijent! Mačevi, orlovi, krstovi, ocila, e to – ne može. Šta može biti privlačnije i sa publikom komunikativnije od – predočenog. Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci.
U svetlu ovih izbora i rešenja postaju zanimljive i neke paralele: Šta bi, na primer kazali, da li bi se možda razgalili Amerikanci kada bi im se veliki nacionalni praznik čestitao sa omiljenom „nešnel“ ćurkom i kaubojkama, to jest obućom prerijskih goniča stada ili pak još daljom istorijskom aluzijom, to jest zaštitnim znamenjem kao što su mokasine i recimo biljka ovog podneblja – kukuruz? Da li bi se Francuzi oduševili kada bi za Dan Bastilje videli na „Guglovoj“ početnoj stranici supu od luka uz raskošni musketarski šešir?
Za Srbe i njihovu državu revizije i reinterpretacije istorije (pa i sledstveno i tumačenja znamenja i simbola koji upućuju na događaje i formatiraju kalupe pamćenja), u skladu sa paradigmom koju diktiraju velike sile, nije nova činjenica. Tako je bilo vekovima, biće i ubuduće. Novost dve minule decenije je što se sada insistira i na kompleksnoj „reinterpretaciji“ nacionalnog koda, istorijske svesti, odnosno na drugačijem samorazumevanju, osećanju i doživljaju vlastitog istorijskog i nacionalnog bića. Sve mora biti restartovano i sve mora biti podložno novom formatiranju. Stari „Vindouz“ je „pase“, napredna varijanta nudi nova rešenja – u skladu sa sistemom koji će biti prihvatljiv „za svet i okruženje, za Evropu i region“. Za te aktere, stvarni simboli koji upućuju na istorijske događaje i njihova značenja nisu prihvatljivi. Traži se da se potre i sama svest o smislu i porukama snažne istorijske matrice ili drugih nasleđenih srpskih životnih obrazaca. Kako to izgleda, vidimo. Tvorci „Guglovog“ rešenja kao da su krenuli tim tragom, i naumom… Ko će i šta će im se suprotstaviti? Možda virus mutant koji smo na početku pomenuli!?

[/restrictedarea]