Izborni zemljotres

Za „Pečat“ iz Firence  Snežana Simić

Hoće li se politička nestabilnost, izazvana rezultatima parlamentarnih izbora u Italiji, preliti i na čitavu Evropsku uniju?

Upravo održani vanredni parlamentarni izbori u Italiji najverovatnije neće ostati zapamćeni po malom odzivu birača (najniže u istoriji italijanske republike, od 1946. do danas), niti po velikom broju belih listića, već po do sada neviđenoj postizbornoj situaciji – pravoj političkoj paralizi za koju se u ovom trenutku još ne nazire adekvatna terapija. Politička pat-pozicija, sa tri vodeće političke snage od kojih nijedna nema većinu glasova u Gornjem skupštinskom domu (Senatu), a koje ne izgledaju voljne da formiraju većinu, vodi ka institucionalnoj pat-poziciji, bez mogućnosti da se formira vlada i izabere novi predsednik države, s obzirom na to da sadašnjem predsedniku Đorđu Napolitanu (koga bira skupština) mandat uskoro ističe.
Dok su rezultati izbora za skupštinu, koji su se prošle nedelje i ponedeljka održali u Italiji, prijatno ili neprijatno iznenadili njihove protagoniste, kod birača su generalno proizveli utisak zabrinutosti i nesigurnosti za budućnost. Tokom prošle godine, s jedne strane, izmučeni i osiromašeni drastičnim reformskim potezima Montijeve vlade, a s druge, svedoci sramnih korupcijskih skandala razasutih u političkim i finansijskim krugovima svih boja, očekivali su, ali nisu dočekali, period stabilnosti. Brod, koji je privremeno izbegao brodolom, sada se ponovo približio olujnom području. A recept za brzi i radikalni manevar još nije na vidiku.

POBEDNICI – GUBITNICI Iako su predizborne ankete prognozirale ubedljivu pobedu koalicije levog centra, okupljene oko Demokratske partije (PD) Pjera Luiđija Bersanija, konačni rezultat parlamentarnih izbora u Italiji je manje-više iznenadio sve učesnike u izbornoj trci. Favorizovana koalicija levog centra „Pravedna Italija“ (PD i SEL – Levica, ekologija i sloboda) osvojila je najveći broj glasova u Senatu (31,6 odsto) i Kameri, Donjem domu (29,5 odsto), ali to joj, zahvaljujući komplikovanom izbornom zakonu – tzv. Prasećem (prljavom) zakonu (Porcellum) – ne daje mogućnost da samostalno upravlja. Numerička nadmoć Bersaniju nije donela i političku pobedu. Dok u Donjem domu ima potrebnu većinu, u Senatu, sa relativnom većinom (123 poslanička mesta), čak i u eventualnom savezu sa naizgled najbližom koalicijom, okupljenom oko odlazećeg premijera Marija Montija, neophodna kvota od 158 poslaničkih mesta u parlamentu je nedostižna. Jedino tzv. Velika koalicija narodnog jedinstva, sa dijametralno suprotstavljenim blokom desnog centra koji je dobio 117 poslaničkih mesta, imala bi šansu za punovažno odlučivanje.
Dok su Bersanijev PD i Montijeva koalicija Građanski izbor (SC) dobili manje glasova nego što se očekivalo (PD je, štaviše, od prethodnih izbora izgubio 3,5 miliona glasova, a koalicija dosadašnjeg premijera dobila je oko pet odsto glasova manje od prognoziranog), Berluskonijeva Partija sloboda (PDL) je doživela senzacionalan uspon, a Pokret pet zvezda (M5S), pod vođstvom glumca Bepea Grila, premašio je sva predviđanja.

[restrictedarea]

 
Cunami Grilo – anormalni, džinovski talas antipolitike, u svoj svojoj snazi, obrušio se na italijanski politički sistem. Grilov nepartijski i samofinansirajući pokret prevazišao je i najoptimističnije prognoze, koje su maksimalno dosezale 20 odsto. Sa osvojenih 23,8 odsto u Senatu i 25,6 odsto u Kameri, pokret M5S je prva partija u zemlji. Komičar iz Đenove koji se, tokom kampanje, nijednom nije pojavio na televiziji i nije davao intervjue, jedino komunicirajući putem Interneta i obilazeći gradske trgove, prepoznao je narodni gnev koji je usmerio ne samo protiv Evrope i rigorozne politike štednje, već i protiv političke kaste i nepodnošljivo uvećanih poreskih obaveza. U svojoj borbi beskompromisno je nasrnuo na postojeći institucionalni sistem, zahtevajući promenu izanđalog političkog staleža i nove tehnokratske elite. U odnosu na simboličnu pobedu Bersanija, Grilo (koji se nije lično kandidovao i ostaje samo eksterni vođa pokreta) je pravi pobednik izbora.
Poznati pisac, glumac i slikar Dario Fo (Nobel za književnost), koji je dao podršku M5S, izjavio je da samo oni mogu da garantuju pravu revoluciju: „Nije istina da su oni populisti. Berluskoni je populista, i lažov. Italijani su odlučili da sve one koji su vladali godinama pošalju kući. Grilo i novoizabrani – mladi, inteligentni, pripremljeni – znaće da promene Italiju u civilizovanu naciju.“ Stoga nije slučajno što je Bersani, u obraćanju novinarima, dolazak Grilovog pokreta u parlament ocenio kao enormnu novost koja je, priznao je, nasrnula na postojeći sistem.
Pored đenovskog komedijaša, tu je i drugi pobednik, večni Silvio Berluskoni koji je, naizgled politički otpisan, uspeo da, kao mačka, posle pada ne samo preživi već i da se meteorskom brzinom popne tamo gde ga nisu očekivali. Uzurpirajući sve moguće televizijske i kanale radija, danima je bombardovao Italijane nerealnim ali prijemčivim obećanjima (kao što je povrat poreza plaćenih za nekretnine), u koja su začarani građani i građanke ponovo poverovali. Berluskoni je još jednom pokazao svoje političko umeće, pretvarajući teški poraz (krajem 2011. bio je prinuđen da podnese ostavku zbog katastrofalne ekonomske situacije u Italiji) u novu priliku.

FANTOM NESTABILNOSTI „Pobednik“ Bersani se već na prvom koraku susreo sa utvarom političke nestabilnosti, koja se neočekivano pojavila u punoj, razornoj snazi. Shvativši da je perspektiva, ukoliko se ubrzo ne postignu dogovori i jedinstvo oko nekoliko neophodnih reformi, daleko od ružičaste, Bersani je, odbijajući mogućnost novih izbora, odmah pozvao na odgovorno ponašanje. Iako je u utorak, u prvom obraćanju posle parlamentarnih izbora, priznao da je razočaran rezultatom („Iako smo stigli prvi, nismo pobedili.“) i naveo da je pobedilo „odustajanje od politike u formi u kojoj je postojala“, lider koalicije levog centra je odbacio mogućnost sklapanja bilo kakvih političkih saveza, uključujući i onaj sa desnim blokom bivšeg premijera Berluskonija. Bersani je izjavio da je svestan „dramatičnog stanja“ u Italiji posle završenih poslaničkih izbora, i pozvao lidera protestnog pokreta, Bepea Grila, trećeplasiranog na izborima, da kaže „šta želi za zemlju“. Obraćajući se Grilu i njegovom pokretu koji „želi da sve pošalje kući“, Bersani je rekao da „sada i on mora da kaže da li će i on da ide kući, ili ostaje i šta želi da uradi za ovu zemlju i njenu decu“. Dok je Berluskoniju predložio da se odmori, u znak pružanja ruke prema pokretu M5S, Bersani je predložio „vladu promena“, izdvajajući teme za koje se i „grilini“ zalažu, a to su institucionalne reforme, zakoni kojima bi se smanjio broj poslanika i budžetski izdaci za političke stranke, moralnost političara u javnom i privatnom životu, kao i pomoć najugroženijim kategorijama stanovništva. Istakao je da politika štednje, koju je nametnula EU, treba da se promeni. Takođe je naveo da će insistirati da se u EU donese zajednički plan u cilju povećanja zaposlenosti. Potom je najavio da će predsedniku Republike predati ove predloge i tražiti savete. „On će na kraju reći ko je u stanju da formira vladu u ovo složeno vreme“, zaključio je Bersani.
Novi izbori ili vlada kratkog daha? Očigledno, u opasnoj igri koja još nije počela, sve opcije su moguće. Kako na samom početku stvari stoje, ideja o koaliciji nacionalnog jedinstva nije dobrodošla, dok Bersanijava ideja o vladi koja bi se bavila samo parcijalnim pitanjima ne zvuči dovoljno ubedljivo.

Lančana reakcija – sunovrat Evrope i berze?

U prvim reagovanjima na rezultate parlamentarnih izbora u Italiji, evropski zvaničnici poručili su da je Evropi potrebna stabilna vlada u Italiji, i to što pre. Dok Angela Merkel u šturom saopštenju pokušava da smiri ustalasane vode, predsednik Evropske komisije Barozo se „nada da će Italija uspeti da odoli zovu populističkih sirena“, da bi potom, ipak uznemiren, telefonirao predsedniku Napolitanu.
I berza je već rekla svoje. U utorak, milanska berza je izgubila pet odsto, spalivši 17 milijardi evra, a nisu mnogo bolje prošle ni one u ostalim evropskim prestonicama. I na azijskim berzama osetio se hladni italijanski dah, i samo su američki Nasdak i Dau Džons ostali pozitivni.
Oglasio se i ugledni američki ekonomista Pol Krugman (Nobel za ekonomiju) koji je u „Njujork tajmsu“ ocenio da su Italijani na izborima odbili dosadašnju politiku, koja je bila previše zavisna od Berlina. Po njegovom mišljenju, veliki gubitnik Mario Monti bio je prokonzul koga je postavila Nemačka u cilju nametanja fiskalne štednje u ekonomski teškoj situaciji. Krugman smatra da politika štedljivosti bez granica po diktatu iz evropskih političkih krugova nije funkcionisala. Primećuje i da je zabrinutost spoljnjih posmatrača opravdana; teška mora, da će se Berluskoni vratiti na vlast, odnosno Berluskonijeva ili Grilova demonstracija snage, ili čak obojice, destabilizovala bi ne samo Italiju već i čitavu Evropu. „Ali Italija nije jedinstveni slučaj; političari sumnjivog kvaliteta su u porastu u celoj južnoj Evropi. To je razlog za ovo što se dešava. Evropski funkcioneri ne priznaju da su politike koje su nametnute dužnicima katastrofalan promašaj. Ako se to ne promeni, izbori u Italiji biće samo generalna proba za opasnu radikalizaciju koja će doći“, upozorava Krugman.

[/restrictedarea]