Inđija grad žrtvovan Goranu Ješiću

Piše Miodrag Zarković

Sve zaklinjući se u „evropske vrednosti“, sadašnji potpredsednik vojvođanske Vlade i pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Ješić je, tokom desetak godina vladavine rodnim mestom, ostavio iza sebe mnogobrojna „dela“ krajnje sumnjive zakonitosti

Ispostaviće se na kraju da po nekakvom Marfijevom zakonu svaka sumnjiva delatnost u Vojvodini mora da bude povezana sa Dinkom Gruhonjićem, čije ime iskače na sve samim nepredvidljivim mestima: jedno od najneočekivanijih mesta svakako je spisak deset osnivača udruženja građana „Medijumgrup“ (MEDIUMGROUP), sporan iz prostog razloga što čudovišan razvojni put tog udruženja upućuje na krivično delo svojstveno mnogim ovdašnjim velikim borcima za „evropske vrednosti“.
„Medijumgrup“ je, naime, osnovan leta 2003, što je, podsećanja radi, bilo doba neuspelog pokušaja Srbije da se oporavi od vanrednog stanja u koje ju je otpremila Nataša Mićić. Zahtev za registrovanje ovog udruženja podnet je 10. avgusta pomenute godine, a tadašnje Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je potvrdno rešenje donelo nepun mesec kasnije, odnosno 4. septembra. Na prvi pogled, ničeg sumnjivog tu nema. Ono po čemu je, međutim, dotično novosadsko udruženje jedinstveno, jeste ugovor o donatorstvu koji je „Medijumgrup“ potpisao sa preduzećem „Vizor“ iz Temerina još 30. jula 2003. godine – dakle, u trenutku kada čak ni zahtev za registrovanjem udruženja nije bio podnet! Prema ugovoru, u koji je „Pečat“ imao uvid, „Vizor“ se obavezao da „Medijumgrupu“ na žiro račun uplati 250.000 dinara (što je, prema tada važećem srednjem kursu, iznosilo bezmalo četiri hiljade evra), a „Medijumgrup“ se obavezao da ta sredstva iskoristi „za realizaciju kampanje za razvoj civilnog društva, nezavisnog novinarstva i nevladinog sektora“.
To što je „Vizor“ delio sredstva udruženju građana koje u tom trenutku ne postoji i ne predstavlja nikakav pravni subjekat, ticalo bi se isključivo tog preduzeća i njegovog rukovodstva, kada „Vizor“ ne bi bila firma kojoj je Opština Inđija još ranije bila poverila poslove opremanja „Sokolskog doma“, što je naziv za Kulturni centar Inđije. Tu i dolazimo do još jednog prezimena, koje će u nastavku ove priče biti čak i značajnije nego Gruhonjićevo – Ješić. Reč je o svakako najpoznatijem inđijskom prezimenu, koje nosi ne samo sveprisutni Goran, već i njegov rođeni brat Vladimir, koji je zajedno sa Dinkom Gruhonjićem prvonaveden među osnivačima „Medijumgrupa“.
Još jednom: Opština Inđija, čiji je predsednik Goran Ješić, na izvođenju javnih radova upošljava jedno temerinsko preduzeće, a to preduzeće nešto kasnije ugovorom preuzima obavezu da sa nepune 4.000 evra donira jedno udruženje građana, čiji su osnivači Dinko Gruhonjić i Goranov brat Vladimir Ješić, iako dotično udruženje u datom trenutku ne samo da nigde nije bilo zavedeno, već još nije bilo ni podnelo zahtev da bude upisano u registar. (Možda nije nevažno dodati da je iznos koji je „Vizor“ obećao „Medijumgrupu“ približan iznosu koji bi, hipotetički, po uvreženim običajima i na ime provizije pripao posredniku koji je temerinskom preduzeću obezbedio posao: donacija „Medijumgrupu“ predstavlja 13 odsto vrednosti radova „Vizora“ na „Sokolskom domu“). Što će reći da bi pažljivija i zvaničnija istraga verovatno dovela do krajnje zanimljivog ishoda, koji se ne bi ticao samo mudrosti ili naivnosti rukovodilaca „Vizora“, već i ponašanja čelnika inđijske opštine.

JESTE-NIJE VLASNIK Ko god se bude namerio da sličnu istragu i sprovede, posao će mu biti znatno olakšan spremnošću građana Inđije da nagrade svaku spremnost da se istraže nepočinstva Gorana Ješića, nekadašnjeg osnivača inđijskog ogranka Građanskog saveza Srbije (pokojna stranka Vesne Pešić i Gorana Svilanovića), koji je kasnije prešao u Demokratsku stranku, čiji je i danas ne samo član, već istaknuti funkcioner. Kao što se uverila i ekipa „Pečata“, tamošnje stanovništvo masovno jedva čeka da ponudi lična svedočanstva o decenijskim tegobama koje ima sa lokalnim vlastima, a naročito sa Ješićem. Na svakom koraku su nam, privučeni očiglednim izveštavačkim radom, prilazili obični ljudi i, pošto bi saznali da se bavimo delovanjem Gorana Ješića, smesta doprinosili primerima ogrešenja lokalnih vlasti o njih lično ili njihove komšije, rođake, prijatelje…
Ta svedočanstva govore o zastrašujućoj samovolji i osionosti lokalnih vlasti, o izraženoj spremnosti da se krše zakoni i prava kako pojedinaca, tako i cele zajednice, o nasilnim pritiscima kojima vlastodršci i njihovi poslovni saradnici spremno pribegavaju kada god se suoče sa nečijim otporom… Ukratko, to je slika potpuno naopaka u odnosu na fabrički sastavljen imidž Gorana Ješića.
U tu sliku neizostavno mora da uđe i luksuzna stambena zgrada u centru Inđije, sagrađena na nepojmljivo nezakonit način i na tuđem, otetom zemljištu. Veza te zgrade sa Goranom Ješićem je ta što se ovaj funkcioner – trenutno potpredsednik vojvođanske Vlade i sekretar poljoprivrede u kabinetu Bojana Pajtića – pojavljuje kao vlasnik luksuznog stana u potkrovlju, tzv. „penthausa“. Tačnije, povremeno se pojavljuje, a povremeno ne! Kada je Javno preduzeće „Ingas“ svojevremeno uvodilo gas u dotičnu zgradu, na jednoj prijavi instalacije je kao vlasnik tog i tog stana imenovan Goran Ješić; u daljoj fazi istog postupka, na nešto kasnijoj prijavi instalacije, kao vlasnik tog istog stana navedena je privatna firma iz Beograda! Kao da je neko, da ne čuje zlo, pokušao da prikrije podatak da luksuzan stan od 240 kvadrata pripada „preduzimljivom“, proevropskom „šerifu Inđije“, koji je novac za toliko skupu nekretninu verovatno zaradio nekim poslovnim poduhvatima i podvizima kojima još nije našao za shodno da se podiči javno, iako je za proteklih desetak godina bio među najglasnijim hvalisavcima na političkoj sceni, inače krcatoj ispraznim hvalisavcima.
Stan pored Ješićevog, takođe „penthaus“, vlasništvo je njegovog čestog saradnika Uroša Ćuruvije, u „slobodno vreme“ direktora Direkcije za izgradnju. I kod Ćuruvije nailazimo na sličan obrazac: na jednoj prijavi instalacije „Ingasu“ upravo je Ćuruvija upisan kao vlasnik nekretnine, dok se na sledećoj prijavi dotična nekretnina pripisuje preduzeću „Trejd junik“ (TRADE UNIQUOE), koje je bilo i izvođač radova na izgradnji cele zgrade.

ŽIV ZATRPAN Kada smo već kod „Trejd junika“, red je da se vratimo malo unazad, na sam početak radova na spornoj zgradi. Zbilo se to u proleće 2007. godine, u vreme predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore izazvane izlaskom Mlađana Dinkića (a koga drugog!) iz prvog kabineta Vojislava Koštunice. Te su okolnosti, zbog haotičnosti svojstvene izbornom postupku, izrazito pogodovale – započinjanju radova bez neophodnih dozvola. Ne samo da „Trejd junik“ nije bio obezbedio građevinsku dozvolu, prijavu radova i ostalu dokumentaciju, već po tada važećim prostornim, urbanističkim i regulacionim planovima objekti tolike spratnosti uopšte nisu bili dozvoljeni. Goran Ješić je, međutim, zajedno sa šefom inđijskog SPS-a Sretenom Jovanovićem (napomena: važno ime za dalji tok ove sve luđe priče, mada mu je živopisni nadimak još prikladniji, ali otom-potom), već bio pripremio izmenu obavezujućih planova. Izmeni se protivio predsednik Skupštine, zbog čega je ubrzo i smenjen, a decembra 2007. godine (Demokratska stranka je do tada već uveliko bila ušla u republičku Vladu, što je bahatost Gorana Ješića samo podiglo na još viši nivo) uspeli su da izdejstvuju usvajanje novog regulacionog plana, koji su, suprotno i pravu i moralu, uskladili sa zgradom čija je izgradnja već bila započeta.
To koliko su prekršeni propisi, nije ništa u poređenju sa tim koliko su u ovom neimarskom poduhvatu prekršena ljudska, građanska i svojinska prava Miroslava Vukadinovića, čoveka čiji je deo poseda bukvalno otet od strane opštine i dat na raspolaganje „Trejd juniku“. To preduzeće je, naime, na zemljištu koje je bilo zacrtano za luksuznu zgradu otkupljivalo placeve fizičkih lica, ali Vukadinović nije hteo da pristane da proda deo svog imanja za koji je „Trejd junik“ pokazao zanimanje:
„Za tu stazu, dužine 52 metra a širine osam, koja se prostirala do same ulice i zato im je bila bitna, nudili su mi preko izaslanika 35.000 evra, ali sam odbio, jer je to bilo daleko ispod tržišne cene“, seća se Vukadinović.
Tako je počela njegova golgota. Majstorima nije palo na pamet da mu se vrate sa nešto izdašnijom ponudom, kako bi nalagali običaji dobrog poslovanja, već su u pomoć prizvali opštinu, koja je Vukadinoviću naprosto otela traženu stazu! Bez ikakvog pravno valjanog utemeljenja, jednog dana su poslati bageri i ostala mehanizacija, kako bi se staza fizički odvojila od ostatka Vukadinovićevog imanja. Sam Vukadinović je, šokiran prizorom koji zatiče na svom posedu, stao ispred bagera kako bi ih telom sprečio da nastave sa otimačinom, ali bageriste to nije nimalo potreslo već su i njega počeli da zatrpavaju zemljom. Razvoj događaja nalik kakvom mafijaškom filmu, prekinut je tek kada je Vukadinović bio ukopan skoro do vrata, a policija došla na lice mesta. Normalno, pošto je policiju poslao onaj ko je poslao i bagere, privedeni nisu bili otimači tuđeg zemljišta, već njegov neosporni vlasnik Vukadinović, pod sumanutom optužbom da se opasao eksplozivom i da je nameravao da se digne u vazduh zajedno sa bageristima.

POLA MILIONA DUGA Vukadinović je u zatvoru proveo šest meseci! Naravno da nije bilo nikakvih materijalnih dokaza koji bi poduprli optužbu da je bio opasan eksplozivom, ali je čovek svejedno držan iza rešetaka punih pola godine, kako nadalje ne bi ometao radove na zgradi iznikloj na zemljištu koje je oteto od njega. Do dana današnjeg nije uspeo da se izbori za pravdu i da dobije makar nadoknadu za neporecivo razbojništvo počinjeno nad njim, razbojništvo o kojem su, kako je već nagovešteno, mnoge Vukadinovićeve komšije vrlo rade da daju iskaze, samo kada bi neko od nadležnih najzad poveo istragu o zlodelima lokalnih vlasti za vreme mandata Gorana Ješića.
Hoće Vukadinović i njegov komšiluk da svedoče o još jednom Ješićevom nepočinstvu, koje je oštetilo i njih i mnoge druge okolne stanovnike centra Inđije. Reč je o prepravljanju Ulice vojvode Stepe u pešačku zonu, izvršeno 2004. godine, za potrebe tadašnje Ješićeve predizborne kampanje. Bilo je to rano doba njegovih marketinških bajki, kojima je sebe predstavljao kao nosioca kakvog „evropskog preporoda“ Inđije, a pravljenje pešačke zone u gradskom jezgru bio je odredio kao jedan od stubova svoje kampanje.
Jedna nevolja je u tome što je Ulica vojvode Stepe bila pod zaštitom države, pa su za njeno preuređenje bile potrebne mnoge stroge dozvole, od kojih Ješićeva vlast nije pribavila niti jednu. Tako je, na zgražavanje inđijskih arhitekata, oskrnavljena ulica koja je služila na ponos gradu.
Druga nevolja je u tome što je Goran Ješić, sve zaklinjući se u „evropske vrednosti“ i „poslovnost“ sebe i svog činovništva (lako je prisetiti se svih tadašnjih hvalospeva na račun njegove vajne sposobnosti, te opskurnih, a neutemeljenih priznanja kojima su besramno zatrpavani i on i opština), pokušao da izbegne da plati jednog od izvođača radova na preuređenju ulice. U krajnjem obračunu, time je samo naneo veliku štetu opštini, jer je izvođač radova, čiji su podaci poznati redakciji „Pečata“, sudski uspeo da naplati dotična potraživanja, naravno uz kamate. Do sada je vlasnik te firme sudskim presudama primorao opštinu da mu plati oko pola miliona evra, a preostali dug, kako sam veli, iznosi još pedesetak hiljada evra.

ODREDI PRETORIJANACA O Opštini Inđija rašireno je mišljenje da je, od kako je Goran Ješić uzeo da je „modernizuje“, postala pravi mali raj, u kojem je život barem unekoliko lakši nego u ostatku Srbije. Sve su to, dabome, posledice nečega u čemu je Ješić nedvosmisleno vešt, a to je vođenje kampanje u svrhu lične slave. Činjenice su bitno drugačije. Na području Srema, na primer, Inđija je na pretposlednjem mestu po prosečnoj zaradi, što je podatak koji nikako ne ide u prilog Goranu Ješiću.
To ne znači, međutim, da ovakva Inđija kakvom ju je Ješić napravio, nije „obećana zemlja“ za neka zanimanja. Jedno od takvih je – fizičko obezbeđenje. Za tu vrstu zaposlenja, Inđija je neka vrsta El Dorada, pošto je područje opštine načičkano postrojenjima koji su pod strogom danonoćnom zaštitom.
Koliko je ta zaštita stroga, ekipa „Pečata“ mogla je i neposredno da se uveri prilikom posete Inđiji, odnosno prilikom obilaska „industrijske zone“ i tamo raspoređenih fabrika. Gde god se naš automobil zaustavio, privlačio je nervoznu pažnju mnogobrojnih, uniformisanih čuvara, pripadnika privatnih službi obezbeđenja, svojevrsnih „pretorijanaca“ industrije smeštene u Inđiji. Iako bismo se samo zaustavili na kolovozu ispred objekta, ni pokušavajući da uđemo u fabrički krug, obezbeđenje je svejedno izlazilo izvan svoje zone delovanja i ispitivalo nas ko smo, šta smo i šta radimo tu. Sasvim zanemarujući to da se ne nalazimo u privatnom i okruženom prostoru za čiju su bezbednost oni nadležni, već ispred njega, što znači na javnoj saobraćajnici gde oni nikako ne smeju nikoga da legitimišu, ispred svakog od desetak objekata koje smo obišli prilazili su nam sa neprijatnim pitanjima – na koja smo, uzgred budi rečeno, odbijali da odgovorimo, što je njih samo zbunjivalo, osim što su popisivali registarski broj našeg automobila.
Takva drskost privatnog obezbeđenja upućuje na ono čime će se pozabaviti nastavak mračne priče o Inđiji. Tema tog nastavka biće upravo raskrčmljena „industrijska zona“, poprište nezapamćenih zloupotreba i otimačina, preko kojih su se lokalni moćnici – oni sa živopisnim nadimcima – besramno obogatili do neslućenih razmera i postali pravi gospodari ove opštine. Reč je o proneverama vrednim desetine milione evra, proneverama čije bi ispitivanje umnogome pojasnilo naglo obogaćenje opštinskih vlastodržaca, čije su porodice preko noći postale svemoćne minidinastije, nedodirljive i običnom narodu i ruci zakona.
Reč je o krađi čijem je početku presudno doprineo čuveni koncert kalifornijskog rok sastava „Red hot čili pepers“, održan jula 2007. godine. Tačnije, to i nije bio njihov koncert, nego lažno predstavljeni festival, kriminalno lošom organizacijom pretvoren u pravi fijasko, koji je opštinskim kabadahijama omogućio da započnu otimačinu javnog dobra.

Nastaviće se