Hrvatska partizanska ofanziva

Piše Vladislav Panov

Nedavno smo pisali o novohrvatskom Crnogorcu, režiseru Veljku Bulajiću i njegovim skandal-majstorskim bulažnjenjima na račun bivše mu zemlje koje se rado odrekao i koje se stidi, kao i na račun neimenovanih „struktura“ koje su omele njegove namere da otkriva istinu o ratu u Bosni devedesetih godina minulog veka. Što se tiče Jugoslavije koja ga je pretvorila u svetsko ime, dala mu sve što nijednom autoru s ovih prostora nije, ni o njoj Bulajić u tadašnjem intervjuju Turcima nije imao lepih reči. Postao je svetska senzacija pošto je posle godinu i po dana rada snimio čuvenu „Bitku na Neretvi“. Biser takozvanih partizanskih ratnih spektakla najskuplji je film jugoslovenske kinematografije, čija je vrednost, izračunata u današnjim dolarima, oko sedamdeset miliona. I jedan od najboljih ratnih filmova ikada snimljenih kada je reč o filmovima koji obrađuju Drugi svetski rat. Po Bulajićevim tvrdnjama taj je film i dalje u svetskoj distribuciji. I pošto nije uspeo da se domogne honorara za njegovu eksploataciju, on je odlučio da nešto preduzme. Kako reče pre neki dan, posle dužih pregovora (kada, s kim?) odlučeno je da „Bitka na Neretvi“ postane hrvatski film! Ko je to odlučio, otkud mu za tako nešto pravo, odnosno pravna moć za ovakvu odluku, kao i niz drugih pravno-političko-moralno-tehničkih pitanja, nije razjašnjeno. Odluku su prelomili „Jadran film“ i Bulajić, a s kim su to navodno vodili duge i teške pregovore u ovoj vesti nije navedeno.
Hrvatizacija „Bitke na Neretvi“ Iako je Bulajić potpisan kao autor „Bitke na Neretvi“, a ratni spektakl sniman između ostalih i uz pomoć „Jadran filma“, to nikako ne može biti dovoljno za pravna i ekonomska svojatanja. Ako čak i pokušamo da ozbiljno saslušamo ova Veljkova trabunjanja, odnosno prihvatimo vest da je „Bitka na Neretvi“ postala hrvatski film, prvo što bi moralo da se nametne kao pitanje je na osnovu čega je od sada to hrvatski film. Veljko nije tada još otkrio svoje današnje podrijetlo. Bio je crnogorski autor. Film nije sniman u Hrvatskoj, već u Bosni, a zapravo u SFR Jugoslaviji i od sredstava koja su namaknuta kao harač širom ondašnje Titove države. Skoro šezdeset dobrostojećih jugoslovenskih preduzeća je moralo da priloži zamašna sredstva za ovaj spektakl, čija je čak i za ondašnje evropske kinematografske prilike neverovatna budžetska podrška namirena i iz zajmova i koprodukcijskih ugovora sa nekoliko stranih partnera. Sve u svemu, u finansiranju epske priče o borbi partizana sa ustašama, četnicima, Italijanima i Nemcima, sa sve hiljadama ranjenika, zbegovima i bolesnima, učestvovali su mnogi, samo ne Hrvatska, ni kao samostalna republika, niti kao današnja „lijepa njihova“ država. „Bitka na Neretvi“ je najpre koštala sve jugoslovenske radnike, a onda i državu, odnosno njene građane koji su godinama kasnije imali obavezu da namiruju zajmodavce i koproducentske partnere. Glavni producent, čak i ako je bio „Jadran film“, nije hrvatski „Jadran film“ već jugoslovenski. Hrvatska se odvojila od SFRJ-a, i nije njen pravni, ni politički sukcesor. Otkud onda ona i njen Veljko polažu pravo na ovaj film? Da nije tužno bilo bi komično. Današnja Hrvatska, ponosna na svoje domobransko i ustaško angažovanje u borbi za demokraciju želi da postane ekskluzivni vlasnik najčuvenijeg partizanskog filma?! Život zaista voli apsurde i svoje male cinične osvete. Da i ne ulazimo kako bi taj film izgledao danas da ga snima Hrvatska. Uostalom, što da ne, detalje koji im se sigurno nikako ne dopadaju, sada, pošto su konačno postali isključivi vlasnici, a eto, Veljko im je tu u srcu domobranskom, iako vremešan i dalje sasvim spreman za najveća dijela, mogli bi zajedno da malo preprave i političko-istorijski dorade, odnosno politički korektno apdejtuju. Svi partizani u filmu bi, recimo, trebalo da govore hrvatskim novogovorom, a svi Srbi bi, naravno, morali da puste brade i stave šubare s kokardama i da budu temeljno, ali herojski, istrebljeni kao četnički krvoloci. Hrvati bi, dakle, morali biti ponosni borci protiv fašizma, iako su u tom ratu bili nezavisna fašistička država sa sve konclogorima i stratištima.

[restrictedarea] Ovde su ipak šampioni apsurda Ali, tu smo mi da nijedna vest koja dolazi iz Hrvatske, ma kako apsurdna bila, ne uspe da ostane nedodirljivi biser. Mudre glave s ove strane komšijske tarabe podela, mržnji i nadrealnih netrpeljivosti, stalno nastoje da njihovi Hrvati ne budu šampioni apsurda. Zato će pozitivnih komentara na „legitimno“ svojatanje ovog ionako istorijski po njima potpuno netačnog filma, biti sve više. Možda mu i organizuju protestne šetnje za dejugoslovenizaciju i od srpskog prisustva dekontaminaciju ovog velikog hrvatskog filma. Povod za ove preporuke o budućim akcijama u vezi sa imovinskim i svim drugim statusima „Bitke na Neretvi“ je jedna od prvih ovdašnjih reakcija povodom Bulajićeve obznane o hrvatizaciji celuloidne epopeje koju je snimio „kao najbolji prijatelj Tita“ pre četiri i po decenije. Naime, kao predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije na ovu vest je reagovao režiser Darko Bajić. Ako je vest precizno artikulisala njegove poruke ispada da je Hrvatska preuzela pravo na „Bitku na Neretvi“, jer je nova vlast u Srbiji za ovu godinu za kinematografiju u budžetu izdvojila nula dinara!? Kakve veze imaju ove dve stvari valjda bar Bajić razume. U svakom slučaju, on je rekao: „Nula za kinematografiju koju je opredelilo Ministarstvo kulture budžetskim uskraćivanjima za 2013. godinu ogolilo je položaj filma u Srbiji i, na izvestan način, znači poziv na prisvajanje nasleđa, ignorisanje podrške savremenog stvaralaštva u oblasti kinematografije i uskraćivanja budućnosti filma u Srbiji“. Ovo je za njega bila prilika da se napadne vlast koja ne izdvaja iz budžeta za srpski film, što je, kako izjavi, potvrda ignorisanja delatnosti koja je najviše doprinela širenju pozitivnih slika iz Srbije – razumevanja, tolerancije, poštovanja!? Ajde, za tu toleranciju i ljubav prema svemu što nije srpsko, koji kipte iz naših filmova nam je jasno, ali koje su to pozitivne slike o nama koje svetu šalju naši filmovi? I da se vratimo na Bulajića. Čovek je sada dežurni domobran i pri kraju je života u kojem je stekao ime i ugled mešetarski podigao kao jugoslovenski kadar. Sramota je to za nekoga ko je sada veći Hrvat od svojih novih sunarodnika. Otud svoje remek-dijelo, pa makar ono bilo i s crvenom petokrakom na čelu, mora prekomadovati na novu, od Srba slobodnu teritoriju. A mi ćemo da brinemo o pozitivnim slikama koje će naši filmovi slati svetu. Šta će nama Veljkove partizanske bitke. [/restrictedarea]