Hoće li nas prevesti žedne preko „Agende 21“?

ODGOVOR na komentar Zorana Radovanovića objavljen u prošlom broju

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Naučnici upregnuti u korporativne jasle ubeđuju javnost da se većina zdravstvenih problema može rešiti špricem.  O tome se upravo i radi: medicina je ponudila ono što je mogla, a menadžeri, nakupci i prekupci su od medicinske nauke napravili privatno preduzeće

Već nekoliko godina „Pečat“ odvaja značajan prostor za neprofitabilne, „politički nekorektne“ teme, neprijatne svakoj vlasti. Radi se o ekologiji – nauci o životnoj sredini i domaćinstvu (oikos), što zahvata sve delatnosti ljudskih bića – od odnosa prema prirodnom okruženju, do sve bezobzirnijeg odnosa prema drugim bićima iste vrste. Najveći pomak u sagledavanju dimenzija štetočinskog delovanja homo sapiensa, ojačanog finansijskom i političkom moći, napravili su filozofi, pisci, novinari… Posao traganja za istinom je težak i nezahvalan, a domet svog delovanja istraživač može da sagleda samo u trenucima susreta sa ljudima kojima su tekstovi namenjeni.
Tokom – medijskim mrakom obavijenog – skupa pred Narodnom skupštinom, u organizaciji Ekološkog pokreta iz Novog Sada, pod sloganom „Ne GMO“, na kojem je Emir Kusturica održao slovo o časti i patriotizmu, bez kojih nema zdrave zemlje, ni vode, a policajac Risto Knežević svojim govorom povratio poverenje u časnu profesiju kojom se bavi, mi novinari saradnici „Pečata“ (B. Đorović i M. K. K.) s pravom smo bili ponosni što pripadamo istom energetskom krugu. Šaljući okupljenom narodu poruke – svice, razgonili smo nepodnošljivi mrak, i bili svedoci uzbudljive promene: Srbija se budi.

OTVORENO SLUŠANJE O dometu „zelenog angažmana“ „Pečata“ svedoči i pismo upućeno redakciji (objavljeno u prošlom broju) u kojem epidemiolog Zoran Radovanović iznosi svoj sud o pojavama na globalnoj sceni – dijametralno suprotan „neobičnom viđenju sveta novinarke M. K. K.“, a povodom teksta „U mreži ‚Agende 21‘“. Uznemiren zbog objavljivanja kritičkih opaski na račun političkog projekta „Agenda 21“ (iniciranog i osmišljenog pod okriljem vlade SAD-a), Radovanović je izneo svoj sud o ovom štivu, uveren da su namere autora „Agende 21“ časne, i da iza ovog krajnje dvosmislenog pravničkog sočinjenija ne stoje loše namere. Naprotiv. Svoju tvrdnju argumentuje činjenicom: da je za ovaj projekat „glasao ogroman deo čovečanstva“.
Ogroman deo čovečanstva (zemlje članice UN) glasao je i za uništavanje civilizacije Iraka, Libije, Sirije… a ni Hitler se nije mogao požaliti na međunarodnu podršku, sve dok su im se interesi poklapali. Eugenika je stvar prošlosti, tvrdi naš čitalac, koje se „svi duboko stide“, što se u svetlu proteklih NATO zločina ne bi moglo zaključiti. To je razlog što novinari „Pečata“ nastavljaju, svako iz svog ugla, da upoznaju čitaoce sa drugačijim glasovima, ne bi li umesto medijskog jednoumlja uspostavili dijalog ravnopravnih. Rezultat nije izostao: sem „javnog slušanja“ u parlamentu o GMO, naše raspakivanje vrućih tabu tema dovelo je do poziva novinaru „Pečata“ da prisustvuje prvom „otvorenom slušanju“ u Savetu Evrope, posvećenom geoinženjeringu, sa osvrtom na posledice po ljude i životnu sredinu. I ovo pismo čitaoca predstavlja dokaz da smo na pravom putu, i da je krajnje vreme da zajednički utvrdimo redosled „stvarnih problema“, kako ne bismo gubili vreme na nepostojeće.
Optužba upućena autoru za „sejanje straha“ spada u orvelijanski rečnik, i baca senku na motive koji stoje iza pisma redakciji. Oni se sigurno ne mogu okarakterisati kao „alat za druželjubivost“ – termin pozajmljen od austrijskog filozofa Ivana Iljiča, koji u istoimenoj knjizi sada već davne 1973. upozorava na „opasnost od profesionalne elite, odlučne da preuzme radikalni monopol na osnovne ljudske delatnosti“. Boraveći u zemljama „trećeg sveta“ Ivan je prozreo pozadinu misionarskih aktivnosti Zapada, poručivši im: „Dođavola s vašim dobrim namerama!“ Suštinu „Agende 21“ (koju prema Radovanovićevim tvrdnjama „podržava ogroman deo čovečanstva“) možemo prozreti samo u svetlu iskustava ljudi Iljičevog kapaciteta i kova, spremnih da se na terenu suoče sa stvarnim potrebama naroda. Na molbu pristiglih studenata volontera da im se obrati Iljič je izašao na pozornicu i rekao: „Došao sam da vas zamolim da prestanete sa pretencioznim nametanjem Meksikancima (Afrikancima, Latinoamerikancima, Srbima…) i da vam kažem koliko mi je muka od toga… Kreiranje nereda je jedino što ste mogli da im donesete!“
Radovanović priznaje da je nezadovoljstvo „dovelo do pobuna i spontanog stvaranja pokreta zelenih“ i da je to iniciralo rad na definisanju strategije „održivog razvoja“, osmišljenog u korporativnoj kuhinji da bi se u paketu sa „zelenom revolucijom“ pristupilo poslednjem činu otimanja zemlje i kontrole nad resursima.

ILUZIJA DOBROVOLJNOSTI Samo krajnje naivni bi mogli da poveruju u Radovanovićevu tezu da se radi o „dobrovoljnom planu akcije koji svaka zemlja sprovodi u sopstvenom interesu, bez mešanja spolja u svoju suverenost“. Suverenost je odavno izbačena iz rečnika NSP, a Obamina doktrina o preventivnoj intervenciji razbija sve preostale iluzije o dobrovoljnosti. To bi bio odgovor na pitanje vezano za legitimitet odluka donetih na 20. samitu u Riju, „osnaženom predstavnicima 192 zemlje“ i našim predsednikom pride. Ugledni publikum je i ovom prilikom predstavljao samo dekor za spektakl, dok su se odluke donosile iza zatvorenih vrata, u krugu samozvanih predstavnika ekonomske „elite“, što objašnjava zašto se niko nije usudio da prozove maestre geoinženjering eksperimenata, iza kojih ostaje belo nebo i aluminijumski prah. U kojoj meri je šarada u Riju politički koncipirana, vidi se po izvođenju na stub srama iranskog predsednika Ahmadinedžada, prozvanog zbog „zapostavljanja brige o životnoj sredini“, umesto da se preduzmu mere protiv kompanije BP zbog najvećeg ekološkog zločina u istoriji počinjenog u Meksičkom zalivu. Ruski naučnici upozoravaju da dalje širenje toksičnih materija u okean predstavlja ozbiljnu pretnju svetskoj populaciji. O TEPKU i Fukušimi da ne govorimo.
Radovanović pravilno zaključuje da se „najreprezentativniji skup državnika (u Riju), zabrinutih za sudbinu svojih naroda“, ne može tretirati kao „šačica izdajnika“, i da bi „ako je bilo šta tačno u dramatičnom prikazu novinarke Knežević Kern, svima njima moralo biti suđeno zbog veleizdaje“. Nažalost, za veleizdaju protiv čovečanstva primenjuju se novi kriterijumi, što je omogućilo nekažnjeno sistematsko uništavanje banki semena, od Mesopotamije do Srbije, a onog koji je učinio napor da obelodani tajne od kojih se kosa diže na glavi, stavljaju na poternicu i optužuju za veleizdaju. Kako je to moguće, pitamo se neprestano?

ZLOUPOTREBA VAKCINA I tako smo, tragajući za istinom po Internetu (na koji su, za pojedine predmete, upućeni i naši studenti farmacije), došli do saznanja da ne postoji „ugledna naučna ustanova, ni vlada u svetu koja se protivi vakcinaciji“, u čemu se slažemo sa epidemiologom Radovanovićem. Ova činjenica nije predmet zabrinutosti roditelja, u čijem interesu se obavljaju istraživanja, već brine nespremnost zakonodavaca da konsultuje stanovništvo (glasače) u vezi sa promenama zakona u Srbiji. A pre svega nas zabrinjava praksa zloupotrebe vakcina pretvorenih u robu, koja se u Americi prodaje u samoposlugama i reklamira uz popust na kupljene artikle. Zabrinjava i američki Zakon o „dečijem pravu“ dvanaestogodišnjaka da sami odlučuju o vakcinaciji, bez znanja roditelja, što ih dovodi u životnu opasnost, s obzirom na to da onog ko ubrizgava vakcinu ne zanima trenutno zdravstveno stanje pacijenta, niti se roditelj upozorava na oprez u slučaju reakcije dečjeg organizma na toksični sadržaj. Zabrinjava i tekst novog Zakona o porodici, u svetlu irskih zakona koji omogućavaju državi da siromašnim roditeljima uskrati socijalnu pomoć ukoliko odbiju neku od obaveznih vakcina. Za taj „zločin“ je predviđeno i oduzimanje dece.
Posle pogleda na globalnu nameće se zaključak da ćemo, prihvatanjem kodeksa iz „Agende 21“ (o kojoj će u „Pečatu“ još biti reči), pristati da o našem životu odlučuju timovi proizvođača i njima podređenih naučnika i političara, kojima bi trebalo da verujemo na reč. A oni koji se pobune biće okvalifikovani kao „bizarni likovi, barbarogeniji, mahom neznalice, prevaranti ili psihopate“. Matriks se ne sme ugroziti nevericom, suvišnim pitanjima i pobunom protiv diktature lažnih autoriteta. Nauka je novi kult, koji se hrani krvlju vernika, nesposobna da reši osnovno pitanje: kako nahraniti zdravom prirodnom hranom sve žitelje planete, i omogućiti im da, bez farmaceutskih pomagala, ojačaju organizam za odbranu od bolesti.
Umesto toga, naučnici upregnuti u korporativne jasle ubeđuju javnost da se većina zdravstvenih problema može rešiti špricem, ponosni na „najefikasniju meru koju je medicina ponudila čovečanstvu“. O tome se upravo i radi: medicina je ponudila ono što je mogla u datim okolnostima, a menadžeri, nakupci i prekupci su od medicinske nauke napravili privatno preduzeće, sa pogonima za proizvodnju bolesti i lekova kojima će da nas leče.
VODA Otimanje vodenih resursa putem nasilne privatizacije sprovodi se uz pomoć zakona ugrađenih u „Agendu 21“, a EU je izvela konačan udarac etici i zdravom razumu donošenjem odluke da voda više ne spada u korpus ljudskih prava. Zoran Radovanović prešao je preko ove genocidne odluke, nonšalantno prebacivši problem vode na pleća „sanitarnih inženjera“, u nastojanju da nas žedne prevedu preko „Agende 21“, sa Codexom Alimentariusom pride.
Na Radovanovićevo pitanje „kako je grupa zlotvora za svoj monstruozni plan pridobila sva ministarstva zdravlja i sve naučne ustanove u svetu, svesno žrtvujući svoju decu i unuke?“, odgovor će dati psiholozi i psihijatri, kao što nam duguju odgovor na pitanje kako su francuski roditelji dozvolili da iz dečjih krštenica nestanu reči otac i mati. Po ugledu na Francuze, srpski prosvetari bi mogli da izbace stihove Čika Jove Zmaja o blagotvornom dejstvu vode na zdravlje, da ne bismo iritirali one kojima je voda postala nedostupna.