EU taksa na kišnicu

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Privatizacija vode i ljudskog gena, koje diktira Evropska komisija, a koje će morati da sprovede i Srbija na svom putu u EU, pouzdan su recept – za katastrofu

Dok se u Srbiji svi planovi politike svode na „dobijanje datuma za ulazak u Evropsku uniju“, oni koji već žive u novom evropskom poretku suočeni su sa problemima koje im svakodnevno stvara vojska od 23.000 službenika Evropske komisije. Na zakone i direktive koje usvajaju u Briselu, međutim, sve veći uticaj imaju i lobiji i velike korporacije. Sve to je ogoljeno i u privatizacijama onoga što bi moralo ostati opšte ljudsko dobro, na primer privatizacija vodosnabdevanja i ljudskog DNK, što građane zemalja EU pretvara ne samo u obespravljene i beskrajno iskorišćavane mase, nego i robove velikih multinacionalnih kompanija.

PLJAČKA IZVORA VODE Da i vodovodi moraju postati „izvori profita“ u osiromašenim evropskim državama, koje su najviše na udaru krize (Portugalija, Grčka), zapisala je u svojim dokumentima famozna „trojka“ koju čine Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska komisija (ECB, MMF, EK). Trojka je za krpljenje budžetskih rupa bankrotiranih država EU preporučila, između ostalog, i privatizaciju preduzeća za snabdevanje vodom. Ubrzo je EK tu „preporuku“ pretočila u novu direktivu, čiju suštinu pokušava da zakamuflira poznatim frazama o potrebi „jačanja zajedničkog evropskog tržišta“. To je smokvin list za najvažniju metu nove uredbe: EK od svake opštine zahteva da sve tendere za dodelu koncesija na izvore vode – objavi i u službenom listu EU. Što znači da bi na takvim konkursima pobedu kao od šale odnele velike međunarodne korporacije koje zarađuju na vodi, a sa kojima su mnoge države širom sveta već iskusile gadne probleme. Njihovo poslovanje je svuda ostavilo isti pečat: velika kompanija/multinacionalka prvo obeća ulaganja u infrastrukturu i niže cene usluga, a čim ščepa javni vodovod – cene vode vrtoglavo skoče, dok se infrastruktura zanemaruje. I zašto bi, uostalom, ulagali u infrastrukturu, kada je cilj profit, a ne zdravlje i boljitak potrošača? Posledično, i pitanje higijene u mreži rešavaju dosipanjem sve veće količine hlora, pa stoga u Velikoj Britaniji, koja je prva zakoračila u takav „eksperiment“, kvalitet vode više ne dostiže ni snižene evropske standarde.
Novinari nemačke televizije ARD nedavno su dokazali da su u odboru, koji je suflirao Evropskoj komisiji po pitanju usvajanja ove direktive, sedeli sve sami predstavnici multinacionalki (npr. „Veolija“, i drugih) koji imaju očigledan interes da izdejstvuju „privatizaciju vode“. Sve to je izazvalo lavinu nezadovoljstva u mnogim državama, pa i u Sloveniji, u kojoj je Ministarstvo finansija bez ikakvih primedbi usvojilo plan nove direktive Evropske komisije. Građani su preko Fejsbuka već počeli da se organizuju za novi sveslovenački ustanak, zakazan za 8. mart, kada se očekuje da će narod ponovo masovno izaći na ulice, ogorčen zato što se i u Sloveniji već uvodi novi namet na postojeće dažbine: posebna „taksa na kišnicu“. Kuriozitet ove takse je da će (za sada) javna preduzeća, poput ljubljanskog „Vodovoda i kanalizacije“, ubuduće naplaćivati i „odvod vode sa krova u kanalizaciju“, a visina harača zavisiće od površine krova svake zgrade!
Privatizaciji vode ne protive se samo ekolozi, već i brojni intelektualci koji upozoravaju da „voda pripada narodu“, znači – mora ostati javno dobro i ne sme pasti u šake multinacionalki. Isto se čuje širom EU, pa su građani već prikupili 1,5 miliona potpisa protiv pomenute direktive. Svest da se sa tom direktivom nije šaliti podiže slučaj Bolivije, gde je aminovano, prvo, dodeljivanje koncesija na vodu, a onda je vodovod prodat stranim firmama. Divljačka pljačka građana stigla je dotle da je u Boliviji uvedena taksa i na kišnicu i vodu iz bunara, sve dok nisu izbili nemiri i opštenarodna pobuna. Otuda je bolivijski predsednik Evo Morales ocenio da su strane korporacije prvo kolonizovale naftne izvore, a posle njih i izvore vode, što je dovelo do „društvene katastrofe“. Sličan primer društvene katastrofe iskusile su i naše komšije – Budimpešta je jeftino prodala gradski vodovod, a potom je, zbog pravog terora privatnog vlasnika, bila prisiljena da vodovod otkupi, plativši pri tom mnogo višu cenu.
Evropski komesar za životnu sredinu Janez Potočnik, Slovenac, odbio je zahtev slovenačkih medija da odgovori na pitanja o diktiranoj (i štetnoj) privatizaciji vode, što mu je kod kuće preko noći oborilo rejting, iako se godinama kotirao veoma visoko na rang listama onih kojima narod poklanja najveće poverenje. Klimatolog Lučka Kajfež Bogataj upozorava da su za loše privatizacije izvora vode zaslužne „nejake vlade u kombinaciji sa finansijskom krizom i međunarodnim institucijama“. U prevodu – marionetske vlade su radije predale snabdevanje vodom koncesionarima „umesto da same ulažu u mrežu za vodosnabdevanje“. Direktor ljubljanskog vodovoda Krištof Mlakar ističe da bi, zahvaljujući goreopisanoj novoj EU direktivi, uskoro, pored najvećeg ljubljanskog izvora vode Kleč „mogla da nikne punionica, koju bi podigao recimo ‘Nestle’, i koja ne bi flaširala 20 miliona, već 200 miliona litara vode“, posle čega bi „Ljubljana brzo ostala bez pitke vode“. Slična upozorenja čuju se uzduž i popreko EU – jer javni vodovod pozivaju na odgovornost potrošači, dok privatne kompanije polažu račune svojim deoničarima.
Slovenački ekolog Anton Komat ukazuje na još jednu opasnost, a to je zahtev EK da svi tenderi za vodu moraju biti objavljeni u Službenom listu EU, što uistinu ide na ruku korporacijama koje bi tako „dobile potpun uvid u kompletno tržište EU pijaće vode, a tako i najbolje mete; štaviše, lažovi, koji rade unutar briselske birokratije, prikrili su nam da su predlog ‘direktive o vodi’ napisali – korporativni pravnici!“.

[restrictedarea]

 

FRANCUSKI, BUGARSKI… PRIMERI Šta čeka i Srbiju, koja hrli ka takvom evropskom raju bez alternative, opisuje primer Francuske, gde je Žak Širak 1985. godine privatizovao vodovodni sistem Pariza. Kupci su bile korporacije „Veolija“ i „Suez“. Umesto obećanog efikasnijeg upravljanja sistemom, cena vode je tokom 15 godina skočila za 260 odsto, a korporacije vodovodnu mrežu uopšte nisu održavale, a kamoli nadograđivale i modernizovale. Posledica? Pariz je 2001. godine ponovo preuzeo vodovod. Slično je bilo i u Bugarskoj. Tamo su u vreme pada komunizma kroz propale, bušne cevi dnevno gubili 20 odsto, a krajem 90-ih godina već 60 odsto vode. Država, kako bi uštedela na troškovima popravljanja vodovodnog sistema, prodala je 2000. godine vodovod kompaniji „Junajtid Utilitis“. Cena vode je tokom 10 godina skočila za 300 odsto. Direktor „Junajtid Utilitisa“ je sebi odredio platu od 400.000 evra godišnje, a istovremeno je korporacija tužila 5.000 porodica koje nisu mogle da plate račune za vodu. Da je vrag odneo šalu dokazuje podatak da je samo prošle godine iz svojih stanova izbačeno 370 porodica – zbog dugovanja za vodu! Kompanija „Junajtid Utilitiis“ je zahvaljujući „poslu sa vodom“ zaradila vrtoglavih 1,5 milijarde funti, posle čega je svoj udeo u izvorima prodala francuskoj multinacionalki „Veolija“ i – nestala.
I Grčka je pala na iste grane; voda je delimično privatizovana u Solunu i Atini. Jasno, cena vode je i tamo narasla za 300 odsto, a kvalitet je toliko opao da je narod bio prisiljen da čak i za kuvanje kupuje flaširanu, 1.000 puta skuplju od obične vode iz slavina, od koje su profit crpele – opet iste korporacije.
Anton Komat ocenjuje da su „svi (do sada poznati) primeri privatizacije vode dokaz kakve katastrofalne posledice je to imalo za običan svet“. „Kada čujete ime ‘Veolija’ i ‘Suez’, ili engleski ‘Thames Water’ ili nemački RWE i ‘Gelsenvaser’, onda se brzo uhvatite za novčanik,“ cinično zaključuje slovenački ekolog Komat.
I u susedstvu biju istu bitku – vođa poslaničke grupe socijaldemokratske partije (SPÖ) u austrijskom parlamentu Josef Kap istakao je primer Velike Britanije, gde je oko 60 odsto vodovodnog sistema završilo u privatnom vlasništvu još u doba vladavine konzervativnog premijera Margaret Tečer. Rezultat? „Loša voda, zarđale cevi, rečju – katastrofa“, podseća Kap. S jedne strane, kompanija „Thames Water“, najveća londonska kompanija za distribuciju vode, dnevno kroz bušne vodovodne cevi gubi čak 20 miliona galona vode, a s druge strane je osam miliona Londonaca prisiljeno da štedi vodu dok se kupa, dok se umiva ili pere zube, jer je dozvoljeno da u jednom navratu istekne najviše 9 litara vode. Uvedena je i zabrana korišćenja creva za zalivanje bašte. Prema navodima lista „Dejli ekspres“, dopušteno je (umesto creva) koristiti samo kantice. Uvedene su kazne i do hiljadu funti za kršenje ove zabrane, ali niko ne kažnjava kompaniju „Thames Water“ za njene enormne gubitke vode.
Pošto privatni kapital zanima isključivo i samo profit, nije ništa bolja situacija ni u Nemačkoj. Matijas Ladšteter, ekspert za vodoprivredu, ukazuje da nema logike u novim evropskim pravilima po pitanju dodeljivanja koncesija za vodu. Navodi primer Berlina, gde je jedan deo sektora vodoprivrede privatizovan krajem 90-ih; očekivalo se, tada, da će privatizacija dovesti do nižih cena. Dogodilo se suprotno – cene su u nemačkom glavnom gradu konstantno rasle. „Do danas su usluge u tom sektoru poskupele za više od 30 odsto. Od toga najmanje 6 do 10 odsto predstavlja čist profit od privatizacije, od koje vodoprivredi Berlina nije ostalo baš ništa“, podseća Ladšteter u razgovoru za nemački DW.
Opisanoj zloj sudbi bi sada da umakne susedna Austrija. Da država mora da brine o spasenju svog „belog zlata“ podvlače i u Savezništvu za budućnost Austrije (BZÖ), jer je opasnost od privatizacije vode već pokucala na vrata. Poslanici BZÖ alarmiraju javnost da su mnoge austrijske opštine do grla u dugovima i da bi mogle oberučke da prigrle novu evropsku direktivu u želji za brzom zaradom, što bi, nesumnjivo, dovelo do fatalne posledice u vezi sa zaštitom interesa građana. Sve to je još morbidnije u svetlu klimatskih promena, pošto su naučnici izračunali da će za dvadesetak godina voda biti jedan od najskupljih resursa na planeti.

SRBIJA BEZ VODE Treba li podsetiti da i u Srbiji već traju pripreme za privatizaciju vode i vodnih resursa? Jedan od oblika privatizacije koja se sprema, biće i koncesija (izdavanje) voda na više godina. Ako se usvoji zakon koji dozvoljava privatizaciju vodovoda, Srbija bi mogla ostati, sudeći prema iskustvima iz EU i sveta, bez svoje vode iako Ujedinjene nacije Srbiju rangiraju na visoko 47. mesto po rezervama zdrave i pitke vode u svetu. Srbija ima preko 400 izvorišta pitke vode vrhunskog kvaliteta (prema dostupnim podacima, eksploatiše se tek dvadesetak procenata).
Bilo je skromnih otpora privatizaciji izvora vode, koja se u Srbiji sprovodi u suprotnosti sa postojećim zakonima, ali nemački ambasador u Beogradu u takvoj privatizaciji ne vidi ništa sporno, naprotiv; pohvalio je to pregnuće kao primer „prve etape rehabilitacije vodovoda“. Neke države su, poput Holandije 2006. godine, posebnim zakonom zabranile privatizaciju svoje vode. Austrijski kancelar Verner Fajman uzeo je u zaštitu austrijske vode zalažući se za promene austrijskog ustava, što, naravno, neće smeti da učini i Srbija, koja na putu ka EU mora da prođe proces prihvatanja famoznog „akija“ (acquis), dakle svih važećih propisa EU. Drugim rečima, Srbija će biti dužna da primeni i direktivu o vodi, kao i svaku drugu pravnu tekovinu EU, ma kako ona bila ne samo naopaka, nego i pogubna po interese građana.

Geni kao roba

Odgovor na pitanje da li „evropski standardi“, pored opisanog problema privatizacije vode, sadrže i još gore propise, pruža ne samo direktiva koja je određivala koliko smeju da budu zakrivljeni krastavci, nego i ona koja omogućava patentiranje DNK čoveka. U EU su otvorili vrata za privatizaciju i ljudskog gena, uprkos činjenici da se u SAD i Australiji biju teške pravne bitke u vezi sa tim pitanjem.
Ovih dana je savezni sud Australije odlučio da američkom preduzeću „Myriad Genetics“ dozvoli da patentira ljudski gen. Mnogi su taj korak ocenili kao kobnu grešku i korak ka monopolizaciji ljudskog tela i njegovog pretvaranja u robu. To potvrđuje i presuda australijskog suda, u kojoj piše da izolacija pojedinog gena iz ljudskog tela taj gen pretvara u proizvod, odnosno u „novi produkt“ koji se potom može patentirati bez obzira na činjenicu da se jednaki geni nalaze i u drugim ljudskim bićima. Tako je pomenuto preduzeće dobilo ekskluzivno pravo da izvodi eksperimente na patentiranom genu, a to znači da je ujedno svim ostalim istraživačima/naučnicima zabranjeno da izoluju „patentirane“ gene, kao i da sprovode testove na genima koji su u „vlasništvu“ „Myriad Genetics“-a. Iako je struktura „izolovanog gena“ jednaka strukturi gena koji mogu da se nađu i u drugim ljudskim organizmima, australijski sud je zauzeo neobično stanovište da sam proces „izolacije iz tela stvara veštačko stanje stvari“, zbog čega takav gen sme postati „roba“.
Kroz tri meseca i američki Vrhovni sud raspravljaće o istom problemu, opet na inicijativu kompanije „Myriad Genetics“. U SAD se protiv patentiranju gena bori Udruženje za građanska prava, sa skromnim uspehom jer je do sada već patentirano 4.382 gena (od 23.668 poznatih ljudskih gena), pri čemu 63 odsto patentiranih gena poseduju privatne firme.
U Evropi pak više nema ni nade u povoljan ishod moguće sudske procene u vezi sa privatizacijom gena, jer je 2001. godine Evropski sud u Luksemburgu potvrdio direktivu EU o biotehnologiji, koja određuje da je „biološki materijal, koji je izolovan iz prirodne okoline pomoću tehnološkog procesa“, moguće patentirati čak i ako je „pre toga postojao u prirodi“. Mnogi kritičari širom Evrope zgroženi su takvom uredbom, uvereni da je ovim čovek počeo da se igra Boga vođen logikom profita, ali džabe se bune – ta direktiva već postoji, i deo je „akija“.
U Sloveniji je uredbom slovenačke vlade ova direktiva već implementirana, isto čeka i Hrvatsku, a jednog dana – i Srbiju.

[/restrictedarea]

  unshaven girl zaйm na kivi košelek bez aktivacii kartы sročno bez otkazaipoteka stabilizacionnый zaйmgde vzяtь zaйm