Berezovski molio Putina za oproštaj

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Jeljcinovog „sivog kardinala“ Borisa Berezovskog misteriozna smrt sprečila da se vrati u Rusiju iz Londona i pred sudom otkrije tajne koje mogu imati veze sa aktivnostima britanskih tajnih službi

Najkontroverznija figura epohe Borisa Jeljcina i ruskih devedesetih godina, Boris Abramovič Berezovski, umro je 23. marta – „zbog prestanka rada srca“! To je bila prva i, do sada, najpouzdanija informacija koja dolazi iz Velike Britanije, zemlje u kojoj je Berezovski 2001. pronašao utočište od krivičnog gonjenja u Rusiji. Poslednja zvanična verzija londonske policije glasi da je uzrok davljenje, dok britanski „Telegraf“ prenosi da je pored njegovog tela, u vili u mestu Askot nedaleko od Londona, pronađen i šal kojim je, navodno, izazvano gušenje odbeglog oligarha. Pojavile su se informacije da je Berezovski bankrotirao, i kako ga je psihički razorio gubitak parnice pred londonskim sudom protiv kolege Romana Abramoviča, kome je morao da isplati 50 miliona dolara na ime sudskih troškova. Posle vesti o „prestanku rada srca“ Berezovskog, objavljen je i njegov „poslednji intervju“, dat novinaru američkog „Forbsa“ Ilji Žeguljovu nekoliko časova pred smrt, u kojem se oligarh žali da je sve propalo, kako je promenio svoja gledišta i izgubio volju za životom.

SAM ODREĐIVAO PRAVILA IGRE Medijska nagađanja i insinuacije, kojima svojim šturim saopštenjima mnogo doprinosi i sama engleska policija – o tome da li se Berezovski sam obesio ili je obešen, ili se možda sapleo, pa mu se šal upetljao u radijator i ugušio ga – potisnule su u drugi plan mnogo značajnija pitanja. Ko je, zapravo, bio Boris Berezovski? Kakve tajne je sa sobom poneo u grob čovek koji se hvalio da je „stvorio Vladimira Putina“? Da li se on, samo dva meseca pred smrt, pokajao pred Putinom i odlučio da javno progovori o najosetljivijim temama koje se tiču dugogodišnjeg „hladnog rata“ između Moskve i Londona?
Doktor matematike, dopisni član Ruske akademije nauka, Berezovski je bio poznat po „đavolskim kombinacijama“ u politici i biznisu. „Ne pravim milione, ne pravim desetine miliona, ja pravim samo milijarde“, govorio je Berezovski, nekada jedan od sto najimućnijih ljudi planete, koji je bogatstvo stekao tako što je sam određivao pravila igre. Mnogo veći kapital, kako se pretpostavlja, Berezovski nije vodio na svoje ime. Njegov ortak, gruzijski biznismen Badri Patarkacišvili, čuvao je novac Berezovskog, ali je Badrijeva prerana smrt, februara 2008, samo mesec dana posle osvajanja trećeg mesta na predsedničkim izborima u Gruziji, umnogome poremetila planove odbeglog magnata. I Patarkacišvili je, kao i Berezovski, umro iznenada – takođe „zbog prestanka rada srca“. Iako nikada ranije nije imao srčanih problema. Mesto smrti Patarkacišvilija je Lederhed, svega tridesetak kilometara udaljeno od Askota, gde je pronađeno telo Berezovskog…

[restrictedarea]

 

VEO TAJNE NAD ISTORIJOM Naizgled, Berezovski se sa Putinom razišao iznenada. Deputat Državne dume ispred novoformirane martije „Medved“ (preteča današnje Jedinstvene Rusije), Berezovski sredinom 2000, samo nekoliko meseci posle Putinovog izbora za predsednika – vraća poslanički mandat i ubrzo napušta Rusiju i seli se u London. Da bi, 2003, od britanske vlade dobio politički azil i nova dokumenta na ime Platon Jelenjin. Deo ruske istorije od 1996. kada su Berezovski i oligarhija oko njega dosegli vrhunac (sve)moći i odlučujuće uticali da Boris Jeljcin osvoji drugi predsednički mandat, pa sve do 2001. kada „sivi kardinal“ napušta zemlju – i dalje je obavijen velom tajne. Jer, sve što se posle toga događalo, uključujući i disidentsku aktivnost Berezovskog iz Londona i njegovo finansiranje antiputinske opozicije, sa istorijskog aspekta manje je bitno. Nikada više Berezovski nije dosegao ni delić moći koju je imao do 1998. i stupanja na veliku scenu nekadašnjeg ruskog premijera Jevgenija Primakova, a potom i Vladimira Putina.
Ključni svedok tih događaja bila je Tatjana Jumaševa, ćerka prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Kao supruga nekadašnjeg šefa predsedničke administracije Valentina Jumaševa i osoba koja je često obavljala različite zadatke za svog oca i „Porodicu“ (krug najmoćnijih ljudi oko Jeljcina, uključujući i Berezovskog), Tatjana je bila važan igrač u Rusiji druge polovine devedesetih. U svom blogu, Jumaševa je pre tri godine zapisala da je upravo Berezovski, u leto 1999, osmislio da Kremlj mora da ima svoju političku partiju, koja bi na parlamentarnim izborima u decembru mogla da se suprotstavi bloku „Otadžbina-Sva Rusija“ Primakova i tadašnjeg moskovskog gradonačelnika Jurija Lužkova. Ubrzo, po ideji Berezovskog, Kremlj je napravio partiju vlasti „Medved“, koja je uz podršku Putina osvojila 23,3 odsto glasova, samo za procenat manje od Primakova i Lužkova. Kasnijim spajanjem „Otadžbine-Sve Rusije“ i „Medveda“ nastala je Jedinstvena Rusija. Ime partije „Medved“ smislio je Berezovski, a medved je i danas zaštitni znak Jedinstvene Rusije. Možda baš zbog toga, Putin nikada zvanično nije postao član ove partije.
Jumaševa u blogu opisuje i kako je Jeljcinov izbor za naslednika pao na Putina. I tu je Berezovski odigrao svoju zakulisnu ulogu. U isto vreme, u leto 1999, kada je razmatrano formiranje „Medveda“, vodila se i žestoka borba u Kremlju za Jeljcinovog naslednika. Ozbiljnijih kandidata nije bilo mnogo, a redosled koraka je trebalo da bude sledeći: tri meseca uoči parlamentarnih izbora Jeljcin imenuje premijera, koji potom učestvuje na predsedničkim izborima u junu 2000. godine. Pre toga, Jeljcin je u više navrata razgovarao sa Putinom, tadašnjim šefom Federalne službe bezbednosti, ali mu, kako tvrdi Jumaševa, nije pominjao ništa konkretno. Protiv Putina bio je ruski „zloduh privatizacije“, uticajni Anatolij Čubajs, dok je šef predsedničke administracije Aleksandar Vološin smatrao šefa FSB-a jedinim izborom i pretio ostavkom ako odluka bude drugačija. Međutim, kao šef tajne službe, Putin je verovatno i drugim kanalima došao do saznanja o tome šta se sprema, a nije nemoguće da mu je Jeljcin to saopštio i pre nego što je pokrenuo „konsultacije“ sa Čubajsom i Vološinom. U svakom slučaju, ovaj manevar Berezovskog nije mu mnogo pomogao, a u Putinovim očima verovatno se predstavio kao spletkaroš, koji radi predsedniwku iza leđa. Isto tako, Berezovski se zamerio Primakovu i Lužkovu (prvi veliki problemi Berezovskog pojavili su se dok je Primakov bio premijer), a njegov politički pad vremenski se poklopio sa Putinovim formiranjem saveza sa ovom dvojicom političkih „teškaša“. Okrenuvši protiv sebe i Vološina, koji je do 2003. bio šef i Putinove predsedničke administracije, sudbina Jeljcinovog „sivog kardinala“ bila je zapečaćena.

KRAJ EPOHE Prema svedočenju Putinovog portparola Dmitrija Peskova, Berezovski, protiv koga je u Rusiji podigao 13 optužnica za različita krivična dela i kome je u odsustvu dosuđeno 13 godina zatvora – nedavno je uputio „lično pismo“ ruskom predsedniku. „Pre nekoliko meseci Berezovski je poslao Putinu pismo koje je lično napisao, u kojem je priznao da je napravio veoma mnogo grešaka, zamolio Putina za oproštaj i obratio se sa molbom da dobije mogućnost da se vrati u otadžbinu“, izjavio je Peskov. Ruski analitičari smatraju da je Berezovski imao šansu da se vrati u Rusiju, ali pod uslovom da pred sudom odgovori na sva pitanja koja interesuju Moskvu. Posebnu pažnju državnih organa privlačio je slučaj nekadašnjeg potpukovnika Ruske tajne službe Aleksandra Litvinjenka, koji je takođe pobegao u Veliku Britaniju 2000, optuživši pre toga Putina da mu je naredio da likvidira Berezovskog. Litvinjenko, za koga se tvrdilo da sarađuje sa britanskim službama, preminuo je 2006. u bolnici u Londonu, otrovan radioaktivnim polonijumom.
Moskvi bi svakako bilo od velikog značaja svedočenje Borisa Berezovskog o eventualnoj umešanosti britanskih službi u ovaj slučaj, jer je oligarh u Londonu održavao kontakte sa Litvinjenkom i godinama mu plaćao mesečne apanaže. Međutim, smrt je sprečila Berezovskog da se vrati u otadžbinu i odgovori na brojna pitanja. Njegova poslednja želja, da bude sahranjen pokraj crkve u podmoskovskom selu Tarasovka, gde je 1994. primio hrišćanstvo posle neuspešnog atentata na njega – biće mu, najverovatnije, uslišena. Epoha devedesetih godina u Rusiji odlaskom Borisa Berezovskog je u potpunosti završena.

[/restrictedarea]