Argumenti i provokacije

Episkop bački dr Irinej Bulović: Kratak komentar na izjave biskupa Ladislava Nemeta

Da li biskup Nemet veruje da ekumenski duh postoji samo onde gde je prisutan rimski prvosveštenik? Za moj račun, iza takve koncepcije ekumenizma – ako je ona posredi – može se, bez mnogo mašte, nazreti mentalitet unijatizma, s tim da je unija kao model postizanja jedinstva hrišćana zvanično odbačena u Rimokatoličkoj crkvi u toku poslednjih pola veka, od Drugog vatikanskog sabora do danas

Slučajno naiđoh na izjave Njegove preuzvišenosti biskupa zrenjaninskog g. dr Ladislava Nemeta „Tanjugu“, koje je „Radio-Televizija Vojvodine“ 9. marta na svom sajtu prenela pod naslovom „Biskup Nemet: Diskusija o papinoj poseti Srbiji ‚neukusna‘“.
Saglasan sam sa stavom gospodina biskupa koji se odnosi na medijsku mantru ili rašomonijadu o eventualnoj papinoj poseti Srbiji – ona zaista jeste neukusna i neumesna, pa, u krajnjoj liniji, i nekorektna prema mudrom i dostojanstvenom starcu koji se nedavno povukao iz aktivne službe na katedri rimskih episkopa. Ali ne mogu, a da se ukratko ne osvrnem na njegove stavove o Srpskoj pravoslavnoj crkvi i o odnosima između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve u Srbiji, jer su i ti stavovi, po mom mišljenju, neukusni i neumesni, a takvi su zato što ne odražavaju činjenice i ne izražavaju istinu. Ići ću redom.
1. Uvaženi zrenjaninski biskup tvrdi da obeležavanje 1700-godišnjice Milanskog edikta u Nišu ove godine nije „ekumenski orijentisano“. Zanimljiva ocena! Pored poglavarâ pravoslavnih crkava, Srpska pravoslavna crkva poziva i visoke delegacije Rimokatoličke crkve, istočnih dohalkidonskih crkava i crkava reformacije, kao i Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava – praktično sav hrišćanski svet – a obeležavanje nije „ekumenski orijentisano“?
Da li biskup Nemet veruje da ekumenski duh postoji samo onde gde je prisutan rimski prvosveštenik? Za moj račun, iza takve koncepcije ekumenizma – ako je ona posredi – može se, bez mnogo mašte, nazreti mentalitet unijatizma, s tim da je unija kao model postizanja jedinstva hrišćana zvanično odbačena u Rimokatoličkoj crkvi u toku poslednjih pola veka, od Drugog vatikanskog sabora do danas.
2. Po biskupu Nemetu, „korišćeni su argumenti s ciljem nepozivanja pape na taj događaj“. Ostaje nejasno: koji i čiji su argumenti u pitanju? I još: ko je bio pozvan ili dužan da pozove papu „na taj događaj“? Ako misli da je to bio zadatak Srpske pravoslavne crkve, onda ga pitam: po čemu bi moja Crkva bila pozvanija od njegove da uputi takav poziv? Ako su mediji u Srbiji, pa, istini za volju, i pojedine ličnosti iz Srpske pravoslavne crkve prelazile granicu dobrog ukusa u povremenom podgrevanju teme o papi i Nišu, gde je tu mesto i uloga naše braće rimokatolika? Da li su baš svi biskupi bili nevinašca i zemaljski anđeli dajući raznorazne izjave na dotičnu zadatu temu?
Neki pravoslavni Srbi jesu, stvarno, pominjali Jasenovac kao stanicu na eventualnom papinom putu u pravcu Srbije. Ali sa visokog mesta Rimokatoličke crkve u Srbiji čulo se da to ne dolazi u obzir, jer bi tek trebalo utvrditi šta se dogodilo u Jasenovcu. Ako je teza nekih pravoslavnih Srba o ovome možda išla na nerve nekima od braće rimokatolika (možda i njemu samom?), da li je izjava sa visokog mesta o Jasenovcu kao navodnoj istorijskoj enigmi mogla da isprovocira ili, štaviše, da duboko pozledi neke pravoslavne Srbe, naročito one čiji preci ili srodnici ostaviše kosti u Jasenovcu?
Najdeblja knjiga u mojoj ličnoj biblioteci jeste izdanje Memorijalnog centra „Jasenovac“, štampano već u vreme osamostaljene Hrvatske, sa spiskom od dosad registrovanih blizu sto hiljada jasenovačkih žrtava (u tom broju, ako ne zvuči neukusno, i petnaestak Bulovića). Koji je konačni broj žrtava – da li nekih trista hiljada, kako tvrde mnogi ugledni istoričari danas, ili čitavih sedamsto hiljada, kako se tvrdilo ranije – to samo Bog zna, a mi ljudi nikada nećemo znati, ali jedno znamo pouzdano: nema dileme, nema tajne, nema enigme u vezi sa onim što se onde zbilo. Ja, razume se, ne spadam u one koji bi za to okrivili sve Hrvate ili sve rimokatolike, ili pak zaboravili da je među žrtvama bilo i Hrvata, kao i rimokatoličkih sveštenika.
3. Nepozivanje pape rimskog u Niš za biskupa Nemeta „znači da u Srbiji još nema spremnosti za pravi iskorak u pravcu ekumenskog dijaloga“ i da se u Srbiji napredak ekumenskih odnosa zapaža „ne toliko sa Srpskom pravoslavnom crkvom“ koliko „sa predstavnicima protestantskih crkvenih zajednica“. Ovo je, nažalost, gruba neistina. Tačno je, naravno, da i Pravoslavna i Rimokatolička crkva u Srbiji neguju iskren odnos i hrišćansku saradnju sa crkvama reformacije i obrnuto, ali tvrđenje da Srpska pravoslavna crkva nije isto tako i toliko otvorena i iskreno dijaloški opredeljena prema Rimokatoličkoj crkvi zaista izaziva, najblaže rečeno, mnoge nedoumice i pitanja.
Ne bi bilo osobito ukusno da ovde i sada podsećam gospodina Nemeta na sve tekovine međucrkvenog dijaloga i saradnje u Srbiji tokom poslednjih decenija (o tome se može obavestiti iz prve ruke od svoje braće biskupa ako, zbog dugog boravka u inostranstvu, nije dobro obavešten i upoznat sa svim relevantnim činjenicama). Štaviše, i mnogi od njegovih kolega iz Austrije, Nemačke i drugih zemalja, uključujući i susednu prijateljsku Mađarsku, mogu mu potvrditi da međucrkvena klima u Srbiji po mnogo čemu prevazilazi stanje stvari u većini drugih zemalja Evrope, pa i šire.
Milo mi je, najzad, što biskup Nemet ističe slobodu delovanja svoje Crkve u Srbiji. Zašto tu slobodu smatra „relativno velikom“, a ne velikom, ne znam. Bio bih mu najdublje zahvalan ukoliko se zauzme da moja Crkva ima u nekim susednim zemljama bar mali deo slobode delovanja koju njegova Crkva uživa u Srbiji. Po potrebi, mogu mu dostaviti mnogo konkretnih podataka o slobodi delovanja Srpske pravoslavne crkve u pomenutim zemljama.
Pridružujem se, i to svesrdno, njegovom stavu da bi Srbija trebalo da poštuje sopstvene zakone i da nepravedno oduzetu imovinu vrati crkvama i verskim zajednicama, a sa svoje strane dodajem – i građanima.