ZASTAVA

Nemojte ni pomisliti da smo mi zamenili srpsku državnu zastavu belim barjakom sa naslovne strane. Nikako. To vidite i na ovoj strani gde je ona bila i ostaće najbolji moto svih dosadašnjih brojeva „Pečata“.
Ali vreme je, poštovani čitaoci, za samokritičko preispitivanje i za veću otvorenost. Kad već nismo skloni revidiranju stavova, bar da se zamislimo. Pod teretom silnih napada moramo se upitati da li smo bili jednostrani i pristrasni time što smo uporno zastupali srpsko stanovište, branili pravo na identitet našeg naroda, slavili Stogodišnjicu Balkanskog oslobodilačkog rata, napadali, a ne samo kritikovali politiku po kojoj EU nema alternativu, i bili protiv evroatlantskih integracija i Haškog tribunala, a da o preterivanjima o Kosovu i Metohiji i Crkvi i ne govorimo.
Onima koji misle da smo neobjektivni pružamo priliku za pomirenje. Ima li boljeg dokaza za to od istaknute bele zastave? Eto im prilike da na toj čistoj i beloj površini zamene Sretenjsko crveno slovo datumom koji nam dodele iz Brisela. Mogu da se novim slikama i crtežima odreknu „stogodišnje gnusne srpske politike“. Evo prilike da konačno okrenu list i počnu iz početka, i to od njih samih. Žute zvezdice su, dabome, obavezne. O tome, valjda, kod naših kritičara nema suprotnih mišljenja.
Možda se mogu beli Nemanjićki zameniti nekim drugim orlovima. Može biti i drugih ptica, što bi se stalno zadržavali samo na orlovima. Ali vrabac svakako ne dolazi u obzir, jer ga je kompromitovao jedan veliki srpski pesnik i prononsirani nacionalista. Nije obavezno zadržavati se na samo tri boje. Što ih mora biti tri pored onolikog bogatstva duginih boja koje već krase neke zastave. Zašto insistirati na originalnosti i ne preuzeti ono što su gej aktivisti već turnuli na svoj barjak časti i slobode. Za krunu je poželjno da se skloni da bi bili nacionalno što ravnopravniji. Što da mi insistiramo na tome šta smo imali kad drugi nisu. Što da se mi izdvajamo, a pogotovo ako nekome oko nas i kod nas to smeta.
I opšte ima mnogo tih mistifikacija, konzervativnosti, pa i reakcionarnosti oko državne zastave i istorije. Recimo, Šiptarima je nacionalnu zastavu i grb sa austrougarskim orlovima, pre manje od sto godina, naslikao jedan slikar za 15 forinti. Pa šta im fali? Još uvek se u Bečkim arhivama čuva ta priznanica o isplaćenom honoraru.
Ništa što bi podsećalo na našu postojeću ili kojim slučajem rusku zastavu, svakako ne dolazi u obzir. Ima li većeg dokaza naše pomirljivosti i otvorenosti za dijalog?
Možda je najbolje i najpraktičnije da uzmemo američku zastavu. Što da se lažemo. Čekamo zvezdicu iz Brisela, pa što ne bi čekali zvezdicu i iz Vašingtona. Gotovo su podjednako u izgledu. Strane zastave u Beogradu ionako uživaju veći stepen zaštite od srpske, što se vidi i po poslednjim prekršajnim i krivičnim postupcima. O visokoj krivično-pravnoj zaštiti vojvođanske zastave ne bi trebalo trošiti reči. Ona je u odnosu na srpsku državnu zastavu prava svetinja.
O tome najbolje svedoči ono što se dešava sa njom na sceni „Ateljea 212“, gde je reditelju Oliveru Frljiću zastava u predstavi podna podloga i otirač za najgora iživljavanja i skrnavljenja, a sve uz velike aplauze i odobravanje odabrane publike.O zaštiti zastave nema ni govora. Možda bi i zato valjalo da zastava ostane potpuno bela, jer je tako scenski mnogo zahvalnije. Užasi od kojih je sastavljena srpska istorija „kao krvava čorba“ na čistoj beloj površini. Kako bi to, što kažu pozorištanci, „odskočilo“.
Bela boja je dobra i zbog toga što je simbol predaje i slika našeg pregovaračkog procesa o nezavisnosti Kosova i čekanja na datum iz Brisela. Ne možemo brukati podignutu srpsku trobojku dok čekamo da nam se kao poslednjima nešto udeli. Zato je mnogo bolje da umesto nje istaknemo belu zastavu.
Time je ujedno i okončan proces naše otvorenosti za nova rešenja i samopropitivanja. Konkurs je završen. Već nam je muka, kao i vama, od tog zamišljenog festivala ponuđenog i predloženog.
Bela zastava predaje na naslovnoj strani „Pečata“ u jasno je obeleženoj narodnoj ruci. I zato nije samo simbol predaje nego, dopuštamo i nadamo se, malog predaha, taktičke varke u cilju prikupljanja snaga da se bela zastava odloži u prašinu, a visoko podigne srpska državna i narodna zastava kojom se pokazuje naše poštovanje prema Danu državnosti Srbije.