Vek od juriša na Skadar

Piše Boris Milosavljević

„Četvrti bataljon 11. pešadijskog puka Karađorđa, Šumadijske divizije, ljuto je postradao, jer su se i oficiri i vojnici borili do poslednjeg čoveka da ne osramote ime puka oca Srbije, heroja topolskoga, Karađorđa“

Posle oslobođenja Kosova i Metohije vojska „dvije srpske države“ (serdar Janko Vukotić) prelazi Albaniju u šest kolona. Posle zauzimanja Prizrena, iz sastava Treće armije vojske Kraljevine Srbije, formirana su dva odreda, Šumadijsko-albanski i Drinsko-albanski, koja su (novembra 1912) od Prizrena, odnosno Đakovice do Lješa i Jadranskog mora išla preko albanskih planina (8-10 dana). Istovremeno je i glavnina Vukotićevog Istočnog odreda crnogorske vojske (Kolašinska i Durmitorska brigada) preko albanskih planina iz Metohije stigla do Skadra. I Vasojevićka brigada je januara 1913. godine, preko Prokletija stigla do Skadra. U Elbasan, grad koji je nastao u blizini manastira sa moštima sv. Jovana Vladimira, srpske snage su došle potpuno drugim putem, preko Resna, Ohrida i Struge. Srpska vojska je još jednom dospela skoro do Elbasana goneći albanske kačake koji su zajedno sa bugarskim komitama, u organizaciji austrijske i bugarske vojske, izvršili upad u Srbiju (krajem 1913). U Prvom balkanskom ratu Albanci su služili u turskoj vojsci kao oficiri, rezervisti i pomoćne snage (bašibozuk), i istovremeno se borili protiv turske vojske. Neka albanska plemena su se borila u sastavu crnogorske vojske (odred Albanaca katolika Malisora), a neka su sarađivala sa srpskom vojskom (katolici Miriditi).
„Crnogorci nisu hteli da se čuvaju“ Na početku Prvog balkanskog rata, posle zauzimanja utvrđenog rejona Tuzi, središnja grupa vojske Kraljevine Crne Gore krenula je na Skadar. Skadar je u srednjem veku (od 7. do 15. veka) bio uglavnom u srpskim rukama. Zbog dužine, teškoća i žrtava, opsada Skadra nalikuje zidanju Skadra iz narodne pesme. Na samom početku borbi za Skadar, crnogorska vojska je postigla veliki uspeh zauzimanjem skadarskog utvrđenja Veliki Bardanjolt (Vučedolska brigada, 15/28. oktobar 1912), koji se, međutim, zbog neprijateljskih silovitih protivudara nije mogao zadržati.
Na osnovu odluka Londonske mirovne konferencije osnovana je Albanija (decembar 1912), a vojska Srbije je morala da započne sa pripremama za povratak u Srbiju. Na crnogorsku inicijativu i posle instrukcija dobijenih iz Vrhovne komande vojske Kraljevine Srbije, Primorski odred ostaje u Albaniji i uključuje se u opsadu Skadra.

[restrictedarea] Do novog velikog napada na skadarska utvrđenja Veliki Bardanjolt, Taraboš i Brdicu došlo je 25. januara (7. februara) 1913. godine. Jedinice Primorskog odreda Vojske Kraljevine Srbije, pod komandom pukovnika Damjana Popovića (crnorukac, ranije penzionisan na zahtev engleske vlade), u čijem sastavu je bio i crnogorski odred komandira (major /potpukovnik) Luke Gojnića (završio kadetsku školu u Rusiji, kasnije ruski i divizijski general vojske Kraljevine SHS), prvo su osvojile položaj Bušati (sedište paša Bušatlija). Zetski odred vojske Kraljevine Crne Gore istovremeno napada Veliki Bardanjolt u tri kolone. Piperski bataljon Mješovite brigade postiže značajan uspeh zauzimanjem Muselimove glavice. Gubici svih kolona su bili veliki. Jaša Tomić svedoči da „Crnogorci nisu umeli i nisu hteli da se čuvaju. Nisu ekonomisali svojim životom i svojom krvlju. Svaki je hteo lično da pokaže kako je on junak, kako se ne boji, i da on ni najmanje ne žali izgubiti glavu da osveti pradedovsko Kosovo i pomogne osvojiti srpski Skadar“. U jurišu na Veliki Bardanjolt gine najstariji rođeni brat brigadira Vukotića, Mojsije (Mojaš) Vukotić (kapetan Čevsko-bjeličke kapetanije). Beogradski novine izveštavaju da je komandant Spuškog bataljona Mašan J. Đuranović pao prilikom juriša „u kojem je uspeo da uskoči u turski šanac“, a da je dva dana kasnije poginuo i brat pomoćnika ministra vojnog Jovan S. Lekić iz Krnjice, koji je u Kraljevu završio srednju školu, a u Češkoj studirao na Poljoprivrednoj akademiji.
„Srbijanci su se borili kao lavovi“ Iz crnogorske Vrhovne komande pukovniku Damjanu Popoviću stiže depeša da Zetski odred trpi velike gubitke i da se preduzme pravi, a ne prethodno sa kraljem Nikolom dogovoreni demonstrativni napad na Brdicu. Popović se odlučio za noćni napad. Kretali su se po dubokom blatu, mraku i bez mogućnosti uspostavljanja veze između kolona. Kada su komandanti kolona iz blizine sagledali utvrđenje i četvorostruke redove bodljikave žice, dostavili su predstavke Popoviću da je potrebno odložiti napad.
Ostalo je nejasno zašto samo desna kolona (pukovnik Paunović) nije primila Popovićevo naređenje o odlaganju napada. U četiri ujutru začuo se trubni znak i trupe su krenule u juriš. Bodljikava žica je isečena na osam mesta, ali su proseci bili uski. Andrija Jovićević (poznati etnolog), koji je u štabu crnogorske komande vodio operacijski dnevnik, svedoči: „Srbijanci su se borili kao lavovi, prosjekli su žice i upali unutra, ali ih je tamo dočekala užasna vatra“. Beogradska štampa izveštava da je „u nesrećnom napadu na Brdicu, koji je još ostao neobjašnjen, noću između 25. i 26. januara 1913. godine, 4. bataljon 11. pešadijskog puka Karađorđa ljuto postradao, jer su se i oficiri i vojnici borili do poslednjeg čoveka da ne osramote ime puka oca Srbije, heroja topolskoga, Karađorđa. Rezultat njihovog nenadmašnog junaštva je bio da su posle ove borbe od 15 oficira ostala samo dvojica, a od preko 1.000 vojnika i podoficira jedva 150 živih senki. Bataljon je naišao na kurjačke rupe i žice i tu je uništen“. Časopis „Balkanski rat“ prenosi da je tada zarobljen rezervni pešadijski poručnik Branislav Todorović, praunuk kragujevačkog kneza Teodosija Marićevića iz Orašca i vojvode Cincar-Janka, sinovac nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i senatora Velimira Todorovića: „Brana, koji je neprestano bio na čelu svoje čete neumrlih Šumadinaca i sam pade u jednu kurjačku rupu. Tu su ga onesvešćenog našli Turci i odveli u ropstvo, u Skadar“. Uveče (istog dana) u Popovićevu komandu stiže radosna vest od kralja Nikole da je Zetski odred uspeo da zauzme Veliki Bardanjolt i položaje oko Malog Bardanjolta. U ovim borbama su učestvovala i tri artiljerijska oficira iz Srbije, prekomandovana u crnogorsku vojsku, gde su komandovala brzometnim baterijama (Banićević, Ljubišić i Blašković), „krčeći put jurišu“, kako izveštava „Cetinjski vjesnik“. Gubici Zetskog i Primorskog odreda iznosili su, prema procenama, nekoliko hiljada ljudi.
Zajednički Primorski kor u opsadi Skadra Novoosnovanom Primorskom koru u čiji sastav su ušle srbijanske i crnogorske trupe, pod zajedničkom komandom generala Petra Bojovića, pristigle su sveže jedinice, artiljerija (opsadni divizion sa haubicama) i vojna avijacija. Bilo je predviđeno da stigne više od 30. 000 vojnika iz Srbije, 41 top, 20 mitraljeza i četiri aviona, kao i dva automobila za komandu. Car Nikolaj II je poslao osam topova, veliku količinu hrane i nove uniforme za Vojsku Kraljevine Crne Gore. Ubrzano se radilo na organizaciji celog terena oko Skadra, uključujući i prosecanje, izgradnju i opravku puteva, vojnog aerodroma sa hangarima, postavljanje pontonskih mostova, telegrafskih komunikacija, izgradnju objekata, položaja za komore, ratni materijal i skladište hrane. Do međunarodne blokade mora prikupljeno je ukupno 45. 000 vojnika (28. 000 crnogorskih i 17. 000 srbijanskih), što je bilo nedovoljno za osvajanje Skadra, čiji garnizon je brojao oko 26. 000 ljudi.
Prva srpska pomorska bitka Turska ratna krstarica Hamidija (brza oklopnjača konstruisana u Velikoj Britaniji), pod komandom Raufa Orbaja (budućeg admirala i turskog predsednika vlade), uspela je da neprimetno, verovatno pod austrougarskom zastavom, prođe Otran i uđe u Jadransko more. Hamidija je prvo bombardovala Drač (27. februara/11. marta), a potom luku u Medovi, gde su se sa devet brodova ubrzano iskrcavale trupe i materijal iz Srbije. Sa grčkog broda Trifilija, dva srpska podoficira (podnarednici Marko i Vukašin Trifunović) uzvratila su paljbom iz neiskrcanih topova i oštetila pramac Hamidije. Hamidija se povukla iza rta, ali je gađala i potopila dva broda i jednu crnogorsku jedrilicu. U požaru i usled davljenja u hladnoj vodi poginulo je 77 vojnika (55 ranjenih i tri nestala).
Prva dejstva srpske avijacije iznad Skadra Pojava aviona nad Skadrom izazvala je oduševljenje srpske vojske, a paniku u turskom garnizonu pod opsadom, jer su avione smatrali natprirodnom pojavom. Već prvog dana izviđačkih letova, međutim, poginuo je pilot Mihailo Petrović, čiji je avion (Farman) prilikom spuštanja sa ugašenim motorom zapao u jak vazdušni kovitlac (7/20 mart 1913). Petrović je bio drugi pilot u svetu koji je poginuo na borbenom zadatku. Strani piloti i mehaničari, koje su u nedostatku obučenog ljudstva bili angažovali, iako izuzetno dobro plaćeni, bili su neefikasni, a neki su vršili i sabotaže. Američki mehaničar koji je pokušao da pokvari jedan srpski avion pobegao je brodom austrijskog Lojda.
Juriš „bataljona smrti“ Uprkos pritisku velikih sila, kralj Nikola odlučuje da nastavi napad na Skadar, na još neosvojeni Taraboš. Napad na utvrđenje Veliki Taraboš vodio je Primorski odred (uz crnogorsku i srbijansku artiljeriju) pod komandom brigadira Martinovića (18/31. mart), čiji je šef Generalštaba, komandir (major/potpukovnik) Pavle Plamenac (vojnu školu završio u Italiji), predložio obrazovanje bataljona od 600 odabranih ljudi, sa kojima bi lično predvodio prvi red napada na utvrđenje preko bodljikavih žica. Kada ga je Martinović pitao kako da se nazove novoformirani bataljon, Plamenac je odgovorio da je najbolje da se nazove „bataljon smrti“. Stariji vojnici, njih oko 150, molili su da budu primljeni u ovaj bataljon. Bataljon je u silovitom jurišu uspeo da iskida dva reda bodljikavih žica. Turski poslužioci mitraljeza nisu prestajali da pucaju ni kada su „bajoneti već bili pred njihovim grudima“. U kritičnom trenutku, Plamenac se stavio na čelo bataljona, ali je posle nekoliko koraka pao smrtno pogođen. Posle njegove smrti na čelo prvog ubojnog borbenog reda dolazi komandir Gojnić. Osvojena su dva šanca i oteta dva mitraljeza, ali treći red žica širine 12 metara nije mogao biti probijen. Beogradske novine prenose da je narednog dana na položajima kod Taraboša od artiljerijske granate poginuo komandant Ljubotinsko-građanskog bataljona, poručnik Niko F. Šoć.
Englezi prete zauzimanjem Bara U to vreme je dalji transport trupa iz Srbije bio onemogućen blokadom međunarodne flote, odnosno austrijskih i engleskih brodova. Car Nikolaj u poruci kralju Nikoli zamera što se ne slušaju njegovi saveti i naglašava da izjavama ne bi trebalo podbunjivati rusko javno mnjenje (10/23. mart). Ističe da neće dopustiti da se Rusija uvuče u rat. Pašić (6/19. april) izjavljuje da neprijateljstva ne mogu da se prekinu dok su turske trupe u Albaniji i da će srbijanska vojska napustiti Albaniju tek kada se zaključi mir. Englezi prete zauzimanjem Bara. Rusija preko poslanika Hartviga savetuje kralja Petra da povuče vojsku ispod Skadra. Bojović je bio potišten zbog toga. Jaša Tomić svedoči da „sve beše kao utučeno“. Ruska vlada izdaje zvanično saopštenje o držanju Crne Gore u skadarskoj krizi. Ukazuje da kralj Nikola nije poslušao savete da odustane od svojih ličnih pogleda i da će Crnogorci biti osuđeni na beskorisne žrtve. U to vreme uveliko traju pregovori ministra inostranih poslova Petra Plamenca (otac Jovana Plamenca, oksfordskog profesora i saradnika Slobodana Jovanovića 1941–1944) sa skadarskim komandantom Esad-pašom o predaji grada. Još kada je na Londonskoj konferenciji odlučeno da se obrazuje albanska država, paralelno sa opsadom, počeli su tajni pregovori o predaji.
Predaja Skadra Skadar se predao 10/23. aprila, a svečana predaja je izvršena na Veliki petak (12/25. aprila 1913), kada je Esad-paša prošao kroz kapiju i po izlasku stao pred kneza Danila kome je predao ključeve grada. Štampa prenosi sliku podizanja zastave „na Mrnjavčevića gradu“ (Janko Vukotić), Skadru, kojem su prisustvovali Jaša Tomić, kao i gardijski pukovnik u penziji Aleksandar Konstantinović (tast kneza Mirka Petrovića Njegoša, praunuk gospodara Jevrema Obrenovića). Knez Danilo je uputio proglas na srpskom i albanskom jeziku u kojem posebno ističe „da su Crna Gora i srpski narod uvek poštovali sve veroispovesti i davali im slobodu“.
Nasleđe državotvornog političkog iskustva Pretpostavlja se da je brzom akcijom, na samom početku rata, pre prikupljanja većih neprijateljskih trupa, bilo moguće zauzeti Skadar. Izuzetno težak udar za crnogorsku vojsku (kašnjenje i zabunu) proizvela je smena brigadira Blaža Boškovića (kada su operacije već počele) sa mesta komandanta Zetskog odreda i postavljenje prestolonaslednika Danila na njegovo mesto, kao i do danas nerazjašnjena Boškovićeva smrt (i sin mu je poginuo u borbama za Skadar, ne znajući za očevu smrt). U Balkanskim ratovima nije bilo retko takmičenje i rivalstvo između pojedinih jedinica (što u Crnoj Gori ima specifičnu težinu, kojom se u političkom balansiranju često služio kralj Nikola). U Vojsci Srbije je karakteristična favorizacija „crnorukaca“. Austrougarski ministar inostranih poslova, grof Leopold Berthold, stalno podseća kralja Nikolu na opasnost po njega lično i njegovu kuću ako dođe do ujedinjenja sa Srbijom. Težak utisak na obe srpske vojske ostavilo je naređenje o povlačenju trupa iz Srbije ispod Skadra. Pogotovo zato što se u tom trenutku nije znalo da su tajni pregovori o predaji Skadra sa Esad-pašom već daleko odmakli.
Većina problema koja se videla prilikom zajedničke opsada Skadra, ponavljala se i kasnije. Upravo zbog ovakvih i sličnih teškoća, koje državotvorno političko iskustvo mora da zna i da pretpostavi, jer se „konačna rešenja“, planovi o svetloj budućnosti i neobuzdani dinamizam političkih aktera, iako naoko primamljivi, pokazuju politički nedoraslim i nezrelim. Kao najbolju poruku trebalo bi istaći jezgrovite reči serdar-Janka Vukotića: „Meni i mojim kolegama je bilo u programu trpjeti do krajnjih granica i tim načinom pobijediti sve intrige, sva buškarenja i izazivanja, a u interesu sloge i jedinstva dvije srpske države“. Na primeru opsade Skadra mogu se videti brojna iskušenja koja stoje pred politikom, koja se stara da očuva nasleđeno i da obnovi izgubljeno. Ovakve tipske teškoće mnogima, ne samo zlonamernima, ometaju uviđanje i zamagljuju osnovni cilj – oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, odnosno suverenu i slobodnu srpsku državu.
Izlaganje sa tribine Fonda „Slobodan Jovanović“, Zadužbina Ilije Kolarca, 31. januar 2013. godine [/restrictedarea]