Век од јуриша на Скадар

Пише Борис Милосављевић

„Четврти батаљон 11. пешадијског пука Карађорђа, Шумадијске дивизије, љуто је пострадао, јер су се и официри и војници борили до последњег човека да не осрамоте име пука оца Србије, хероја тополскога, Карађорђа“

После ослобођења Косова и Метохије војска „двије српске државе“ (сердар Јанко Вукотић) прелази Албанију у шест колона. После заузимања Призрена, из састава Треће армије војске Краљевине Србије, формирана су два одреда, Шумадијско-албански и Дринско-албански, која су (новембра 1912) од Призрена, односно Ђаковице до Љеша и Јадранског мора ишла преко албанских планина (8-10 дана). Истовремено је и главнина Вукотићевог Источног одреда црногорске војске (Колашинска и Дурмиторска бригада) преко албанских планина из Метохије стигла до Скадра. И Васојевићка бригада је јануара 1913. године, преко Проклетија стигла до Скадра. У Елбасан, град који је настао у близини манастира са моштима св. Јована Владимира, српске снаге су дошле потпуно другим путем, преко Ресна, Охрида и Струге. Српска војска је још једном доспела скоро до Елбасана гонећи албанске качаке који су заједно са бугарским комитама, у организацији аустријске и бугарске војске, извршили упад у Србију (крајем 1913). У Првом балканском рату Албанци су служили у турској војсци као официри, резервисти и помоћне снаге (башибозук), и истовремено се борили против турске војске. Нека албанска племена су се борила у саставу црногорске војске (одред Албанаца католика Малисора), а нека су сарађивала са српском војском (католици Миридити).
„Црногорци нису хтели да се чувају“ На почетку Првог балканског рата, после заузимања утврђеног рејона Тузи, средишња група војске Краљевине Црне Горе кренула је на Скадар. Скадар је у средњем веку (од 7. до 15. века) био углавном у српским рукама. Због дужине, тешкоћа и жртава, опсада Скадра наликује зидању Скадра из народне песме. На самом почетку борби за Скадар, црногорска војска је постигла велики успех заузимањем скадарског утврђења Велики Бардањолт (Вучедолска бригада, 15/28. октобар 1912), који се, међутим, због непријатељских силовитих противудара није могао задржати.
На основу одлука Лондонске мировне конференције основана је Албанија (децембар 1912), а војска Србије је морала да започне са припремама за повратак у Србију. На црногорску иницијативу и после инструкција добијених из Врховне команде војске Краљевине Србије, Приморски одред остаје у Албанији и укључује се у опсаду Скадра.

[restrictedarea] До новог великог напада на скадарска утврђења Велики Бардањолт, Тарабош и Брдицу дошло је 25. јануара (7. фебруара) 1913. године. Јединице Приморског одреда Војске Краљевине Србије, под командом пуковника Дамјана Поповића (црнорукац, раније пензионисан на захтев енглеске владе), у чијем саставу је био и црногорски одред командира (мајор /потпуковник) Луке Гојнића (завршио кадетску школу у Русији, касније руски и дивизијски генерал војске Краљевине СХС), прво су освојиле положај Бушати (седиште паша Бушатлија). Зетски одред војске Краљевине Црне Горе истовремено напада Велики Бардањолт у три колоне. Пиперски батаљон Мјешовите бригаде постиже значајан успех заузимањем Муселимове главице. Губици свих колона су били велики. Јаша Томић сведочи да „Црногорци нису умели и нису хтели да се чувају. Нису економисали својим животом и својом крвљу. Сваки је хтео лично да покаже како је он јунак, како се не боји, и да он ни најмање не жали изгубити главу да освети прадедовско Косово и помогне освојити српски Скадар“. У јуришу на Велики Бардањолт гине најстарији рођени брат бригадира Вукотића, Мојсије (Мојаш) Вукотић (капетан Чевско-бјеличке капетаније). Београдски новине извештавају да је командант Спушког батаљона Машан Ј. Ђурановић пао приликом јуриша „у којем је успео да ускочи у турски шанац“, а да је два дана касније погинуо и брат помоћника министра војног Јован С. Лекић из Крњице, који је у Краљеву завршио средњу школу, а у Чешкој студирао на Пољопривредној академији.
„Србијанци су се борили као лавови“ Из црногорске Врховне команде пуковнику Дамјану Поповићу стиже депеша да Зетски одред трпи велике губитке и да се предузме прави, а не претходно са краљем Николом договорени демонстративни напад на Брдицу. Поповић се одлучио за ноћни напад. Кретали су се по дубоком блату, мраку и без могућности успостављања везе између колона. Када су команданти колона из близине сагледали утврђење и четвороструке редове бодљикаве жице, доставили су представке Поповићу да је потребно одложити напад.
Остало је нејасно зашто само десна колона (пуковник Пауновић) није примила Поповићево наређење о одлагању напада. У четири ујутру зачуо се трубни знак и трупе су кренуле у јуриш. Бодљикава жица је исечена на осам места, али су просеци били уски. Андрија Јовићевић (познати етнолог), који је у штабу црногорске команде водио операцијски дневник, сведочи: „Србијанци су се борили као лавови, просјекли су жице и упали унутра, али их је тамо дочекала ужасна ватра“. Београдска штампа извештава да је „у несрећном нападу на Брдицу, који је још остао необјашњен, ноћу између 25. и 26. јануара 1913. године, 4. батаљон 11. пешадијског пука Карађорђа љуто пострадао, јер су се и официри и војници борили до последњег човека да не осрамоте име пука оца Србије, хероја тополскога, Карађорђа. Резултат њиховог ненадмашног јунаштва је био да су после ове борбе од 15 официра остала само двојица, а од преко 1.000 војника и подофицира једва 150 живих сенки. Батаљон је наишао на курјачке рупе и жице и ту је уништен“. Часопис „Балкански рат“ преноси да је тада заробљен резервни пешадијски поручник Бранислав Тодоровић, праунук крагујевачког кнеза Теодосија Марићевића из Орашца и војводе Цинцар-Јанка, синовац некадашњег министра унутрашњих послова и сенатора Велимира Тодоровића: „Брана, који је непрестано био на челу своје чете неумрлих Шумадинаца и сам паде у једну курјачку рупу. Ту су га онесвешћеног нашли Турци и одвели у ропство, у Скадар“. Увече (истог дана) у Поповићеву команду стиже радосна вест од краља Николе да је Зетски одред успео да заузме Велики Бардањолт и положаје око Малог Бардањолта. У овим борбама су учествовала и три артиљеријска официра из Србије, прекомандована у црногорску војску, где су командовала брзометним батеријама (Банићевић, Љубишић и Блашковић), „крчећи пут јуришу“, како извештава „Цетињски вјесник“. Губици Зетског и Приморског одреда износили су, према проценама, неколико хиљада људи.
Заједнички Приморски кор у опсади Скадра Новооснованом Приморском кору у чији састав су ушле србијанске и црногорске трупе, под заједничком командом генерала Петра Бојовића, пристигле су свеже јединице, артиљерија (опсадни дивизион са хаубицама) и војна авијација. Било је предвиђено да стигне више од 30. 000 војника из Србије, 41 топ, 20 митраљеза и четири авиона, као и два аутомобила за команду. Цар Николај II је послао осам топова, велику количину хране и нове униформе за Војску Краљевине Црне Горе. Убрзано се радило на организацији целог терена око Скадра, укључујући и просецање, изградњу и оправку путева, војног аеродрома са хангарима, постављање понтонских мостова, телеграфских комуникација, изградњу објеката, положаја за коморе, ратни материјал и складиште хране. До међународне блокаде мора прикупљено је укупно 45. 000 војника (28. 000 црногорских и 17. 000 србијанских), што је било недовољно за освајање Скадра, чији гарнизон је бројао око 26. 000 људи.
Прва српска поморска битка Турска ратна крстарица Хамидија (брза оклопњача конструисана у Великој Британији), под командом Рауфа Орбаја (будућег адмирала и турског председника владе), успела је да неприметно, вероватно под аустроугарском заставом, прође Отран и уђе у Јадранско море. Хамидија је прво бомбардовала Драч (27. фебруара/11. марта), а потом луку у Медови, где су се са девет бродова убрзано искрцавале трупе и материјал из Србије. Са грчког брода Трифилија, два српска подофицира (поднаредници Марко и Вукашин Трифуновић) узвратила су паљбом из неискрцаних топова и оштетила прамац Хамидије. Хамидија се повукла иза рта, али је гађала и потопила два брода и једну црногорску једрилицу. У пожару и услед дављења у хладној води погинуло је 77 војника (55 рањених и три нестала).
Прва дејства српске авијације изнад Скадра Појава авиона над Скадром изазвала је одушевљење српске војске, а панику у турском гарнизону под опсадом, јер су авионе сматрали натприродном појавом. Већ првог дана извиђачких летова, међутим, погинуо је пилот Михаило Петровић, чији је авион (Фарман) приликом спуштања са угашеним мотором запао у јак ваздушни ковитлац (7/20 март 1913). Петровић је био други пилот у свету који је погинуо на борбеном задатку. Страни пилоти и механичари, које су у недостатку обученог људства били ангажовали, иако изузетно добро плаћени, били су неефикасни, а неки су вршили и саботаже. Амерички механичар који је покушао да поквари један српски авион побегао је бродом аустријског Лојда.
Јуриш „батаљона смрти“ Упркос притиску великих сила, краљ Никола одлучује да настави напад на Скадар, на још неосвојени Тарабош. Напад на утврђење Велики Тарабош водио је Приморски одред (уз црногорску и србијанску артиљерију) под командом бригадира Мартиновића (18/31. март), чији је шеф Генералштаба, командир (мајор/потпуковник) Павле Пламенац (војну школу завршио у Италији), предложио образовање батаљона од 600 одабраних људи, са којима би лично предводио први ред напада на утврђење преко бодљикавих жица. Када га је Мартиновић питао како да се назове новоформирани батаљон, Пламенац је одговорио да је најбоље да се назове „батаљон смрти“. Старији војници, њих око 150, молили су да буду примљени у овај батаљон. Батаљон је у силовитом јуришу успео да искида два реда бодљикавих жица. Турски послужиоци митраљеза нису престајали да пуцају ни када су „бајонети већ били пред њиховим грудима“. У критичном тренутку, Пламенац се ставио на чело батаљона, али је после неколико корака пао смртно погођен. После његове смрти на чело првог убојног борбеног реда долази командир Гојнић. Освојена су два шанца и отета два митраљеза, али трећи ред жица ширине 12 метара није могао бити пробијен. Београдске новине преносе да је наредног дана на положајима код Тарабоша од артиљеријске гранате погинуо командант Љуботинско-грађанског батаљона, поручник Нико Ф. Шоћ.
Енглези прете заузимањем Бара У то време је даљи транспорт трупа из Србије био онемогућен блокадом међународне флоте, односно аустријских и енглеских бродова. Цар Николај у поруци краљу Николи замера што се не слушају његови савети и наглашава да изјавама не би требало подбуњивати руско јавно мњење (10/23. март). Истиче да неће допустити да се Русија увуче у рат. Пашић (6/19. април) изјављује да непријатељства не могу да се прекину док су турске трупе у Албанији и да ће србијанска војска напустити Албанију тек када се закључи мир. Енглези прете заузимањем Бара. Русија преко посланика Хартвига саветује краља Петра да повуче војску испод Скадра. Бојовић је био потиштен због тога. Јаша Томић сведочи да „све беше као утучено“. Руска влада издаје званично саопштење о држању Црне Горе у скадарској кризи. Указује да краљ Никола није послушао савете да одустане од својих личних погледа и да ће Црногорци бити осуђени на бескорисне жртве. У то време увелико трају преговори министра иностраних послова Петра Пламенца (отац Јована Пламенца, оксфордског професора и сарадника Слободана Јовановића 1941–1944) са скадарским командантом Есад-пашом о предаји града. Још када је на Лондонској конференцији одлучено да се образује албанска држава, паралелно са опсадом, почели су тајни преговори о предаји.
Предаја Скадра Скадар се предао 10/23. априла, а свечана предаја је извршена на Велики петак (12/25. априла 1913), када је Есад-паша прошао кроз капију и по изласку стао пред кнеза Данила коме је предао кључеве града. Штампа преноси слику подизања заставе „на Мрњавчевића граду“ (Јанко Вукотић), Скадру, којем су присуствовали Јаша Томић, као и гардијски пуковник у пензији Александар Константиновић (таст кнеза Мирка Петровића Његоша, праунук господара Јеврема Обреновића). Кнез Данило је упутио проглас на српском и албанском језику у којем посебно истиче „да су Црна Гора и српски народ увек поштовали све вероисповести и давали им слободу“.
Наслеђе државотворног политичког искуства Претпоставља се да је брзом акцијом, на самом почетку рата, пре прикупљања већих непријатељских трупа, било могуће заузети Скадар. Изузетно тежак удар за црногорску војску (кашњење и забуну) произвела је смена бригадира Блажа Бошковића (када су операције већ почеле) са места команданта Зетског одреда и постављење престолонаследника Данила на његово место, као и до данас неразјашњена Бошковићева смрт (и син му је погинуо у борбама за Скадар, не знајући за очеву смрт). У Балканским ратовима није било ретко такмичење и ривалство између појединих јединица (што у Црној Гори има специфичну тежину, којом се у политичком балансирању често служио краљ Никола). У Војсци Србије је карактеристична фаворизација „црнорукаца“. Аустроугарски министар иностраних послова, гроф Леополд Бертхолд, стално подсећа краља Николу на опасност по њега лично и његову кућу ако дође до уједињења са Србијом. Тежак утисак на обе српске војске оставило је наређење о повлачењу трупа из Србије испод Скадра. Поготово зато што се у том тренутку није знало да су тајни преговори о предаји Скадра са Есад-пашом већ далеко одмакли.
Већина проблема која се видела приликом заједничке опсада Скадра, понављала се и касније. Управо због оваквих и сличних тешкоћа, које државотворно политичко искуство мора да зна и да претпостави, јер се „коначна решења“, планови о светлој будућности и необуздани динамизам политичких актера, иако наоко примамљиви, показују политички недораслим и незрелим. Као најбољу поруку требало би истаћи језгровите речи сердар-Јанка Вукотића: „Мени и мојим колегама је било у програму трпјети до крајњих граница и тим начином побиједити све интриге, сва бушкарења и изазивања, а у интересу слоге и јединства двије српске државе“. На примеру опсаде Скадра могу се видети бројна искушења која стоје пред политиком, која се стара да очува наслеђено и да обнови изгубљено. Овакве типске тешкоће многима, не само злонамернима, ометају увиђање и замагљују основни циљ – ослобођење и уједињење српског народа, односно суверену и слободну српску државу.
Излагање са трибине Фонда „Слободан Јовановић“, Задужбина Илије Коларца, 31. јануар 2013. године

[/restrictedarea]