Svi glasaju, lobi odlučuje

Piše Miodrag Zarković

Samovolja rukovodstva „Radio-Televizije Vojvodina“ razara kako samu strukturu pokrajinskog Javnog servisa, tako i programske plodove, a nedavni postupak izbora glavnog i odgovornog urednika radija pokazuje da „Pečatove“ sumnje u hrvatski lobi kao glavnog pokrovitelja nečasnih radnji nisu bile neosnovane

Osam nacionalnih saveta odbilo je predlog da Klara Kranjc postane glavni i odgovorni urednik „Radio Vojvodine“. Preostali, deveti Nacionalni savet, podržao je Klaru Kranjc, što nikako nije bilo neočekivano, s obzirom na to da ju je taj savet i predložio. Upravni odbor je, na kraju, svejedno odlučio da zanemari stav ubedljive većine od osam nacionalnih saveta i da ipak posluša onaj jedan, pa je Klaru Kranjc postavio na čelo radijskog ogranka pokrajinskog Javnog servisa.
Posmatrajući sa čisto matematičkog gledišta, svako razuman mogao bi, posle ovakvog ishoda, da se upita kakva je uopšte svrha nacionalnih saveta pri pokrajinskom Javnom servisu, kada se njihova volja može tako grubo zanemarivati. Ta tela upravo i služe za to da iznose svoje vrednosne stavove o najvažnijim, strateškim pitanjima – kao što je postavljenje glavnog i odgovornog urednika – kako bi Upravni odbor uzeo u obzir njihova mišljenja. Zakonom nije propisano da je Upravni odbor obavezan da posluša preporuke nacionalnih saveta, ali su u iskustvenom smislu te preporuke uvek imale poseban značaj. Zato bi istovetan stav čak osam, od devet postojećih, nacionalnih saveta, morao da predstavlja maltene neku vrstu obaveze za Upravni odbor, a svakako bi morao da dobije odlučujuću prednost u odnosu na usamljeni glas preostalog, devetog Nacionalnog saveta.
U zemlji Srbiji je, međutim, taj usamljeni glas bio jači od ostalih osam, pa je 15. januara ove godine Upravni odbor „Radio-Televizije Vojvodine“ ipak postavio Klaru Kranjc za glavnog i odgovornog urednika radio-programa. Ni najiskusniji zaposleni u RTV-u ne mogu da se sete ikakvog sličnog primera kršenja nadmoćno većinske volje prilikom odlučivanja, niti da je ikada u istoriji ovog glasila jedna nacionalna manjina bila toliko nadmoćna u odnosu na ostale manjine, pa i na nacionalnu većinu.
Dotični Nacionalni savet, koji je od ostalih toliko moćniji i uticajniji da je u stanju da protiv njih progura svoje kadrovsko rešenje, jeste hrvatski.

IZMISLI SVOJU FUNKCIJU Ruku na srce, položaj glavnog i odgovornog urednika radijskog programa barem spada u retka zanimanja starija od dve godine, za razliku od mnogih drugih rukovodećih funkcija koje su porođene i zaljuljane tek leta 2011, kada se u RTV slila kamarila B92 kadrova. Njihova sposobnost da izmišljaju radna mesta za sada je, inače, jedini opipljivi trag kreativnosti opisanih kadrova – nije samo jasno zašto su uopšte sklanjali prethodno rukovodstvo, pošto su, s obzirom na količinu novoisfantaziranih zanimanja, komotno mogli da ih ostave, a da se maltene nigde ne preklope.
Programski direktor, direktor Informativnog programa radija i televizije (da, dobro ste pročitali: radijski i televizijski Informativni program je objedinjen, a na njegovo čelo postavljen je ne urednik, ne glavni urednik, ne faraon, nego direktor!), direktor produkcije – neka su od zanimanja koja su poštenom svetu RTV-a bila nepoznata sve dok među njih smrtnike nisu sleteli novinarski vanzemaljci stasali na „devedeset dvojci“. Statut kuće do tada je prepoznavao generalnog direktora, direktore televizije i radija, te glavne i odgovorne urednike ova dva ogranka, ali je tih pet funkcija bilo nedovoljno za sve kojima je RTV prepušten juna/jula 2011, zbog čega su majstori časkom osmislili sebi kovanice zgodne i za vizit karte i za zapovedanje Javnim servisom.
Naravno da je hijerarhija u takvim okolnostima drastično narušena. „Pečat“ je došao u posed internet prepiske jednog od nekadašnjih saradnika RTV-a sa urednikom filmskog programa Javnog servisa, izvesnim Janom Nemečekom (koji je, inače, sin nezaobilaznog Roberta Nemečeka, što mu je možda bila i jedina preporuka – ako je, s obzirom na Robertovu ne baš slavnu biografiju, uopšte preporuka – kada je zasedao u fotelju). U toj prepisci, Jan Nemeček suprotnoj strani, koja se poziva na ranije dogovore sa generalnim direktorom Sinišom Isakovim, ljutito uzvraća:
„Odgovorno lice za filmski program sam ja, a direktni pretpostavljeni Sanda Savić, iznad koje je predsednik UO i oni imaju sva prava i obaveze u vezi programske politike i procene svake ponude koja se tiče filmskog i serijskog programa. Svi ostali mogu da daju svoje sugestije i mišljenja koje nemaju nikakvu obavezujuću moć.“
Dakle, u prepisci sa spoljnim licem, urednik Filmskog programa kao neposredni, praktično, isključivi autoritet, navodi Sandu Savić, tj. nosioca zvanja koje do dolaska Sande Savić nije ni postojalo u RTV-u, što dovoljno govori koliko su za mandata novog rukovodstva poremećeni ne samo međunacionalni odnosi, već i sama unutrašnja struktura, nasilu i naprečac prilagođena najezdi sa B92.

NE IMAJ DRUGOG PUTNIKA Novi rukovodioci, međutim, ne okreću glavu samo od zatečenih pravila i običaja unutar same kuće, već i od državnih zakonskih odredbi. Zakoni koji važe za ostatak Srbije, ne važe za kolovođe RTV-a, što se, kao i sam đavo, očituje u „sitnicama“ poput upotrebe službenih automobila.
Već smo u prošlom broju opisali taj čudnovati svakodnevni obred dovoženja i odvoženja rukovodilaca iz Beograda u Novi Sad i nazad, u dva vozila, ali ritual nije samo čudnovat već je i protivzakonit, pošto se nigde ne zavodi, a morao bi. Zakon, naime, kaže da svaka službena vožnja duža od 35 kilometara mora da bude prijavljena, a rastojanje između Beograda i Novog Sada višestruko probija tu granicu, ali rukovodioci uprkos tome uporno izbegavaju da upisuju ovu stavku u zvaničan troškovnik, iako ih je finansijska služba RTV-a najmanje jednom opomenula da to mora da se radi i da takvim nečinjenjem u stvari prave prekršaj. Jednostavno, kao da im ni na kraj pameti nije da bi jednog dana iko mogao da ih pozove na odgovornost zbog bilo čega u njihovom ponašanju i poslovanju.
Bahatost ide dotle da je programska direktorka Sanda Savić kaznila jednog od vozača samo zbog toga što je, pošto je nju dovezao uveče do stana u Beogradu, u povratku za Novi Sad prevezao koleginicu sa RTV-a, koja se zatekla u prestonici i zamolila ga da je pokupi, kada se već prazan vraća u bazu. Kada je sutradan čula od njega da je prevezao koleginicu, Sanda Savić zabranila je zlosrećniku da nju, Sandu, ubuduće vozi (što je, zbog dnevnica, svakako mnogo veća kazna u materijalnom, nego u duhovnom smislu).
Ta samovolja sadašnjih rukovodilaca ima i, naravno, još zlokobnije posledice. Na primer, prošle godine je RTV najednom počela da prikazuje filmove i serije na koje prava polaže izvesna distributerska kuća (zbog istrage koju „Pečat“, kad već neće nadležni, sprovodi o poslovanju RTV-a, nećemo za sada navoditi podatke o ovom preduzeću), ali da ta prikazivanja nisu prethodno bila ugovorena. Rukovodstvo je zatim iznelo pred Upravni odbor predlog da se sa distributerskom kućom potpiše ugovor o saradnji, što je UO isprva odbio, jer su ponuđeni uslovi bili krajnje nepovoljni, tj. ponuđene cene igranog programa bile su više nego tržišne, i više nego cene koje su do tada bile dogovorene sa drugim snabdevačima. Desetak dana kasnije, međutim, UO je iz neotkrivenih razloga preinačio prvobitnu odluku i prihvatio nepovoljan ugovor sa dotičnim distirbuterom. Svakome ko poznaje distirbuterske prilike, jasno je da je rukovodstvo RTV-a ovim u stvari dovelo Upravni odbor pred svršen čin – UO je mogao da ostane pri prvobitnoj odluci, ali bi onda bio suočen sa tužbom dotične distributerske kuće, koja bi lako na sudu dokazala da je igrani sadržaj na koji oni polažu prava bio neovlašćeno prikazivan na RTV-u. Što će reći, UO je praktično bio ucenjen u ovom slučaju, jer je dobio ponudu koju nije mogao da odbije.

PORODIČNA ATMOSFERA Ko zna šta će se još nedvosmisleno saznati o poslovanju RTV-a pod sadašnjim rukovodstvom. Prema nekim nagoveštajima, to zaista podseća na ono što je stari, dobri Don Korleone nazivao porodicom.
U stvari, ko to ne bi nazivao tako, ako se zna da je Igor Božić, čuveni direktor Informativnog programa RTV-a, istovremeno i suprug dopisnice RTV-a iz Beograda, te da njih dvoje zajedno ostvaruju platni koeficijent od čak 20. Verovatno će Rodoljub Šabić, brižni poverenik za informacije, ovo smatrati zadiranjem u nečiju privatnost, ali zar javnost ne bi trebalo da zna da izdržava celo živopisno domaćinstvo Božića, i to samo zbog toga što Igor Božić nije, eto, mogao da nađe boljeg novinara za izveštavanje iz glavnog grada nego što je to njegova žena?!
Uopšte, Igor Božić – još jednom: prvi direktor u istoriji Informativnog programa! – ima jako čudne ideje o tome kako se vodi sektor koji mu je poveren. Tako je u više navrata pretio novinarima Informativne redakcije da će biti kažnjavani, čak i da će otkaze podobijati, ukoliko ne budu pratili rad kosovskih institucija. Ne, dakle, Srbe sa severa Kosmeta, niti Srbiji odane enklave, već nelegalne prištinske institucije. Zato je, možda, već treća vest u „Dnevniku“ RTV-a od 27. januara ove godine bila ta da je Hašim Tači ponovo izabran za predsednika Demokratske partije Kosova! Kako bi, je li, gledalište u Vojvodini preživelo, a da ne sazna da je sve u redu sa Tačijevim položajem u stranci?!
(Uzgred, Dan Svetog Save nije bio ni pomenut u dotičnom „Dnevniku“, prikazanom baš na – Dan Svetog Save; a pobeda Novaka Đokovića u Melburnu, ostvarena takođe tog dana, našla je svoje mesto tek na kraju emisije, među sportskim vestima, iako je u informativnim emisijama po drugim televizijama tog dana Đokovićev trijumf bio udarna vest).
Minule srede je „Dnevnik“ u 17 sati, ovaj koji se prikazuje za celu Srbiju, potpuno izostavio protest Srba u Kosovskoj Mitrovici – taj skup nije pomenut, kao da se nije ni dogodio, iako se čak deset hiljada ljudi okupilo kako bi protestovalo protiv nametanja granice prema ostatku Srbije! To nije propust, to je bezobrazluk, zbog kojeg bi morao da odgovara ili urednik, pardon, direktor informativnog programa (Božić), ili urednica „Dnevnika“ (Vera Korponaić).
Možda je baš zbog Božićeve direktive odlazak na Kosovo jedno od najčešćih službenih putovanja novinara RTV-a u poslednjih godinu i po. Tako je prošle godine albanski Dan zastave na RTV-u propraćen nizom priloga iz južne srpske pokrajine, ali ni u jednom od tih priloga nije se oglasio neko od Srbiji vernih građana. Tako je i Marina Fratucan (inače, kada smo već kod porodičnih veza, bivša supruga Slaviše Grujića, pokrajinskog sekretara za kulturu, koji je zajedno sa Gordanom Predić iz republičkog Ministarstva kulture potrčao da „pruži podršku“ RTV-u odmah u prvom talasu tekućih napada na „Pečat“), već pet puta odlazila na Kosovo i Metohiju, iako nije do kraja najjasnije od kakve su važnosti ti odlasci bili za njenu emisiju „Radar“.
Doduše, mora se priznati da su određeno osećanje za državotvornost RTV-ovi rukovodioci pokazali time što su odlaske Marine Fratucan, kao i odlaske drugih svojih izveštača, na Kosovo i Metohiji, uvek vodili kao terenski rad u našoj zemlji. Što znači da su Marina Fratucan i njene kolege u tim slučajevima dobijali manje, dinarske dnevnice, umesto izdašnijih deviznih koje sleduju za put u inistranstvo. Ako imamo u vidu kakva grabež za svakom parom vlada RTV-om u poslednje vreme, ovu činjenicu možemo još doživeti i kao primer vrhunskog rodoljublja.

FESTIVAL KROATOFILIJE Nije Marina Fratucan, međutim, bila uskraćena za odlaske u inostranstvo. Ekipa njene emisije je, na primer, sa lica mesta izveštavala o izborima u Sloveniji, koji, kao i izbori u stranci Hašima Tačija, svakako spadaju u kritične teme od značaja za Vojvodinu, pa i celu Srbiju. Isto tako, vredi pomenuti i posebnu emisiju „Radara“ o zagrebačkom rok sastavu „Prljavo kazalište“. Emisija je prikazana uoči beogradskog koncerta ove grupe poznate po zapaljivim, nacionalističkim, proustaškim stihovima. Naravno, sve je bilo afirmativno po „Kazalište“, a sama emisija prikazana je u krajnje zanimljivom terminu: u pola osam uveče, kada RTV obično preuzima glavni „Dnevnik“ RTS-a; tog dana je, međutim, „Dnevnik“ bio odložen zbog odbojkaške utakmice naše reprezentacije, ali su na RTV-u smatrali da prenos uživo odbojkaškog meča ipak nije toliko bitan koliko propagandni polusatni hvalospev o jednoj ocvaloj rok grupi.
Nikada ni pre, ni posle toga RTV, ni Marina Fratucan nisu pokazali ni slično zanimanje za nekoga od muzičkih gostiju Beograda, iako su takvi gosti, pri tom daleko poznatiji i priznatiji od „Prljavog kazališta“, redovno prisutni u glavnom gradu.
Vanredno je bilo i zanimanje koje je RTV pokazao za zagrebački sneg pre nekoliko sedmica, kada su padavine zatrpale hrvatski glavni grad. „Dnevnik“ RTV-a tada je imao osmominutni (?!) prilog o tome kako se se Zagreb bori sa snežnim nevoljama, a u sklopu priloga intervjuisani su i zagrebački gradonačelnik Milan Bandić i tamošnji stanovnici. Moguće da su takvi prilozi zaslužni za dirljive hvalospeve koji o radu RTV-a pljušte sa istih onih adresa sa kojih stižu jednako neumereni napadi na „Pečat“ (recimo, od strane Teofila Pančića, mislioca neuhvatljive poetike koji je naklonost, na nivou ove prema RTV-u, iskazao u svojoj karijeri još samo prema Miroslavu Krleži i Jeleni Karleuši), ali da li su građani Srbije i Vojvodine dužni da izdržavaju takve poduhvate koji služe isključivo pubertetskom oduševljenju ovdašnjih kroatofila?
Kako, osim „nečijim“ lobijem, opravdati to što je na dan sramnog oslobađanja Gotovine i Markača iz Haškog tribunala, gost u emisiji „1 na 1“ Danice Vučenić bila ni manje, ni više nego Sonja Biserko?!
Kako, posle svega, ne biti zabrinut nad time ko uopšte u rukovodstvu RTV-a vodi računa o interesima države Srbije, srpskog društva i srpskog naroda? Ko, osim jednog poštenog postavljenika kome to čak i nije spadalo u zaduženja: direktor „Radio Novog Sada“ Jožef Klem (dakle, ni Hrvat, ni Srbin, već Mađar) još decembra 2011. upozorio je „novi menadžment“ (kako sami sebi tepaju) na teško stanje u celoj kući i neposredno im rekao da smatra da se nisu snašli u upravljanju Javnim servisom, i da programski sadržaji ne ispunjavaju zakonske obaveze. Umesto da se barem zamisle nad time što im je iskusni kolega poručio, obesni rukovodioci su ga napali i čak mu zapretili otkazom!
Klem je, u stvari, još i dobro prošao. Tada još nisu bili razvili tehniku da na svaku kritiku odgovaraju optužbama za govor mržnje.

Nastaviće se…

Hvala hrvatskom lobiju!

Primer 1: za smrt Brisa Tatona, okarakterisanu kao najteže ubistvo, pretprošle godine osuđeno je 14 beogradskih navijača, u redovnom i žalbenom postupku koji su bili prepuni zastrašujućih nepravilnosti i ogrešenja o pravdu, a naročito o pretpostavku nevinosti. U proteklih desetak meseci, a naročito posle dokumentarnog filma „Pretpostavka pravde“ koji se bavi upravo čudovišnom prirodom ovog postupka, mnogo je podataka o tim nepravilnostima i ogrešenjima izašlo na videlo. Kao po pravilu, reč je o lako proverljivim i utvrdivim podacima ili, još češće, o očiglednom nedostatku dokaza protiv optuženih – ko god je sagledao barem deo te neverovatne, užasavajuće građe o slučaju Taton, morao je da u najmanju ruku dovede u pitanje ne samo presudu, već i društveni aparat koji je omogućio da takva presuda bude održiva ovoliko dugo. „Pečat“ je o svemu ovome takođe pisao, u više navrata.
Uprkos svemu, krivica niti jednog od 14 osuđenih navijača do danas nije ni preispitivana (mada su same kazne prepolovljene na Apelacionom sudu, a bez obaranja presude, što je takođe ukazivalo na nenormalnost celog slučaja). Suvi podaci poput onog da jedan od osuđenih uopšte nije ni učestvovao u spornoj tuči, nisu doprineli pravednijem ishodu od prvobitnog pravosudnog izopačenja.
Primer 2: Verica Barać je svojevremeno, kao predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, objavila dosta iscrpan izveštaj o ovdašnjoj medijskoj sceni. Mada obiman i dosta podroban u mnogim aspektima, izveštaj je ipak bio i upadljivo manjkav u jednom pogledu: nije tamo bilo ni reči o uticaju stranaca. Potanko su nabrajane veze srpskih bogataša, tzv. tajkuna, sa ovim ili onim glasilom, što je bio prvi put da su mnoge od tih veza uopšte bile javno pomenute, iako se o njima nezvanično nagađalo (i, što je zanimljivo iz današnje perspektive, niko od svih onih koji su se oglašavali o izveštaju nije tada pokazivao bilo kakvu brigu za bezbednost ovog ili onog bogataša, ili njegove porodice, iako su njihovi uticaji, ostvareni najčešće u njihovim, privatnim firmama, time postali dostupni svima na uvid). Izveštaj je takođe dosta duboko zašao i u pritiske koje je vlast pokušavala, pa i uspevala, da vrši i na određena glasila i na celu medijsku scenu, što je takođe bio prvi toliko ozbiljan prikaz političkih zloupotreba. Ali, o strancima se iz izveštaja nije moglo saznati ništa.
Od tada su nastupile tektonske promene u redovima domaćih tajkuna, a i vlast je druga nego onomad, ali je medijska scena samlevena pod istim, ako ne i gorim problemima nego u doba izveštaja Verice Barać. Istovremeno, oni malobrojni javni delatnici koji su se usudili da ukažu na propust u vidu prećutkivanja stranog faktora, nastavili su da pričaju o tom propustu, ali ne ukazujući na konkretne strance koji vršljaju po ovdašnjem medijskom prostoru, niti na mehanizme i metode koji im omogućuju da vedre i oblače po srpskoj javnosti.
Zaključak: kao autor članaka o „Radio-Televiziji Vojvodine“, koji su izazvali lavinu ničim potkrepljenih napada i uvreda „Pečata“ i mene lično, mogu samo da žalim što nisam u svim svojim ranijim tekstovima koristio dve reči za koje sam sada siguran da u Srbiji imaju magično svojstvo – hrvatski lobi. Taj magnetski pojam je izgleda i neophodan i dovoljan za skretanje pažnje vaskolike javnosti na željenu temu.
Miodrag Zarković

Hronologija napada na „Pečat“

Odmah po pojavljivanju teksta „Di su naši TV novci?“ autora Miodraga Zarkovića, 18. januara, kolegijum Radio-televizija Vojvodine (RTV) oglasio se u svom izdanju „Dnevnika“ od 17 sati, koje se emituje na području cele Srbije, žučnim saopštenjem prepunim poluistina i neistina. Saopštenje je, uz najavu tužbe, ovako preneto na zvaničnom sajtu RTV-a:
„Radio-Televizija Vojvodine upozorava na to da se tekstom o Javnom servisu Vojvodine u listu ‚Pečat‘ otvoreno koristi govor mržnje koji podseća na dobro poznatu nacionalističku histeriju devedesetih godina… ponovo prebrojavaju nacionalna krvna zrnca novinara…“
Istog dana RTV-u se pridružuje Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje samo prepisuje već izrečene kvalifikacije:
„NUNS osudio nacionalistički tekst nedeljnika ‚Pečat‘“
Nezavisno udruženje novinara Srbije najoštrije protestuje povodom teksta „Di su naši TV novci“ objavljenom u najnovijem broju nedeljnika „Pečat“, zbog propagiranja govora mržnje…
Dakako, sa svojim saopštenjem izlazi i UNS:
„UNS podržava kolege sa ‚Radio-Televizije Vojvodina‘“
Udruženje novinara Srbije (UNS) podržava kolege sa „Radio-Televizije Vojvodina“ koji protestuju što se njihov profesionalni novinarski rad, u tekstu Miodraga Zarkovića objavljenom u magazinu „Pečat“ pod naslovom „Di su naši TV novci“, ocenjuje tako što se prebrojavaju njihova nacionalna krvna zrnca.
Ponovo se oglašava RTV 19. januara, opet u nacionalnom „Dnevniku“, prenoseći podršku Pokrajinskog odbora Demokratske stranke, kao i Asocijacije nezavisnih elektronskih medija:
„DS i ANEM: ‘Pečat’ širi jezik mržnje“
NOVI SAD – Pokrajinski odbor Demokratske stranke (DS) oštro je danas osudio pisanje nedeljnika „Pečat“ o pojedinim novinarima i o Radio-Televiziji Vojvodine, i ocenio da je reč o „jeziku mržnje“. Takođe, i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) najoštrije je protestovala povodom teksta „Di su naši RTV novci“…
Nastavak predstave sledi 21. januara, kada u kolektivnu posetu „ugroženoj“ RTV stižu predstavnici Ministarstva kulture, pokrajinskog Sekretarijata za kulturu i OEBS-a.
„RTV-u podrška državnih i pokrajinskih organa i OEBS-a“
NOVI SAD – Pošto su tekst časopisa „Pečat“, zbog govora mržnje, osudila novinska udruženja, podršku „Radio-Televiziji Vojvodine“ pružili su i Ministarstvo kulture, Resorni pokrajinski sekretarijat i OEBS čiji su predstavnici posetili danas RTV…
Nedeljnik „Vreme“ 24. januara objavljuje tekst predsednice Udruženja novinara Srbija Ljiljane Smajlović:
„…LJILJANA SMAJLOVIĆ: O NOVCIMA I NOVINARIMA“
„…Dan ili dva pre izlaska „Pečata“, Gruhonjić je sa jedne beogradske tribine objašnjavao da je medijska scena Srbije ‚zmijsko leglo‘ i da su na uredničkim mestima u većini državnih medija i dalje ‚ratni huškači, saučesnici u srpskim zločinima‘. Rekla bih da su i Gruhonjićeva borba za multikulturalnu i Zarkovićeva za srpsku Vojvodinu jednako bezobzirne prema principu nepristrasnosti u novinarstvu…“
Teofil Pančić, kolumnista „Vremena“, gostuje u novosadskom listu „Dnevnik“ tekstom koji prenosi i sajt RTV-a, a gde između ostalog stoji:
„…I nije to stvar privatne bede jednog sumanutog pojedinca prepunog jalove mržnje i zlobe, intelektualno i moralno sasvim patuljastog, a koji te poternice sriče, i nije to stvar samo te jedne redakcije koja to Smeće širi kao kakvu toksičnu zarazu…“
Istog dana sajt RTV-a stidljivo provlači i podršku pokrajinskog LDP-a:
„..Predsednik Pokrajinskog odbora Liberalno-demokratske partije (LDP) Dušan Mijić najoštrije je danas osudio napade pojedinih medija i organizacija na udruženja građana, ‚Radio-Televiziju Vojvodine‘ i Nezavisno društvo novinara Vojvodine.“
Istog dana NUNS nastavlja hajku tekstom „Osrednja istina“ Nedima Sejdinovića, objavljenom na sajtu „Peščanika“. Tekst počinje sledećom rečenicom:
„Antropolozima bi bilo zanimljivo da vide kako se u postizbornoj Srbiji normalizuju napadi na nevladine organizacije i borce za ljudska prava…“
Odbor Skupštine Srbije za kulturu i informisanje organizovao je 28. januara javno slušanje o medijskim slobodama. U izveštajima sa ovog skupa navodi se: „Odbor Skupštine Srbije za kulturu i informisanje organizovao je danas javno slušanje na temu medijskih sloboda, povodom učestalih pretnji desničarskih organizacija upućenih medijima… Vukašin Obradović je osudio članak u jednom nedeljniku, čiji je osnovni moto ‚prebrajanje krvih zrnaca zaposlenih u Radio-Televiziji Vojvodine (RTV)‘ i sramni napad na predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Dinka Gruhonjića.“