Sve maske Dragana Đilasa

Piše Marijana Milosavljević

Đilas je svoju životnu filozofiju možda ponajbolje obrazložio u intervjuu „Studentu“ u aprilu 2007. godine: „Mi smo poput bubašvaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sada da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili.“

Na vrata Narodne kancelarije predsednika Republike, koju je u to vreme vodio Dragan Đilas, zakucao je pre sedam godina Goran Milošević, tek otpušten iz „Puteva Srbije“ zbog istrage protiv „drumske mafije“ koju je sam započeo jer niko drugi nije hteo da čuje njegova upozorenja o milionskoj pljački. Otkaz mu je bio uručen u januaru 2006. godine, a sredinom februara se, bez uspeha, obratio povereniku za informacije Rodoljubu Šabiću. Posle toga zaputio se u Narodnu kancelariju, ispričao je Goran Milošević 2010. antikorupcijskom sajtu „Pištaljka“. „Skeptično me je primio Branko Janković (pomoćnik direktora Đilasa) i odmah mi zatražio da donesem optužujući snimak. Kako sam snimak poneo sa sobom, tako sam mu ga i ostavio, ali više nikad nisam uspeo da stupim u kontakt sa Brankom Jankovićem.“ Disketu sa snimljenim materijalom, koja je bila krucijalani dokaz, nikad nije dobio nazad. Original je kasnije predat sudu, ali se i tamo taj krunski dokaz (navodno) izgubio. Posle presude kojom je 41 osoba osuđena na 131 godinu zatvora, Milošević je utvrdio da su osuđeni samo ljudi koji su bili najniža karika u lancu, a da su se organizatori pljačke izvukli. Ostalo je nepoznato ko je bio organizator u Beogradu, odnosno kome je otišlo 40 odsto novca uzetog od nelegalne naplate putarine…
Čovek koji je sam raskrinkao „drumsku mafiju“, koja je pokrala državu za 6,5 miliona evra i tako postao najpoznatiji uzbunjivač u Srbiji, Goran Milošević ovako je za „Pištaljku“ odgovorio na pitanje o svrsishodnosti Đilasove Narodne kancelarije: „Reč je o marketinškom triku.“

PRORAČUNATA HRABROST Dragan Đilas dugo je važio za dečka koji obećava. Prvi vođa studentskih demonstracija protiv Slobodana Miloševića (1992. i 1993), zgražavao se tada načinom na koji je tretiran na neslobodnom, državnom RTS-u. Godinama kasnije, ovaj borac za nezavisno novinarstvo postaće gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke, ali, istovremeno, i jedna od najkontroverznijih ličnosti na političkoj sceni Srbije i čovek čiji je uticaj na medije, kako mnogi tvrde, veći od uticaja bilo kog drugog političara. Usput, postao je i bogatiji (ako se računa i gradska kasa kojom više nego slobodno raspolaže) od bilo kog tajkuna u Srbiji.
Gostujući krajem prošle godine u emisiji „Utisak nedelje“ bio je upitan da li je donedavno bio suvlasnik i kontrolisao sveže ugašeni list „Pres“. Nije dao direktan odgovor: „Posao moje firme je takav da ne mogu da budem i vlasnik medija.“ Đilas je, dalje, negirao i pisanje medija da su kompanije u njegovom vlasništvu vredne milijardu i 200 miliona evra, ali i da ne namerava da tuži medije koji su to objavili… Izjavio je i da ne zna kolika je dobit njegove kompanije („Ne znam napamet kolika je dobit. Ja sam 2005. preneo upravljačka prava. O tome ne želim da pričam, podaci su javni, firma je veoma uspešna…“), i na kraju otužno zaključio, manirom čoveka koji je navikao da se brani tako što zamenjuje teze: „Voleo bih da čujem predsednika Srbije Tomislava Nikolića da objasni kako plaća ratu za svoj stan na Novom Beogradu.“
Ubrzo posle ovog javnog obećanja da neće tužakati medije, najavio je tužbu protiv „Kurira“, tražeći megalomansku odštetu od milijardu evra, da bi pod pritiskom zaprepašćene javnosti odštetni zahtev smanjio na jedan milon dinara. „Kurir“ je, pri tom, tužen jer je objavio tvrdnje poslanika DSS-a Petra Petkovića, iznete za skupštinskom govornicom. Đilas je svoj bes svalio na novine koje su se usudile da prenesu izjavu poslanika, ali nije imao hrabrosti da tuži i Petra Petkovića.

[restrictedarea] Đilasova navodna hrabrost i evidentna proračunatost još su vidljiviji u slučaju Aleksandra Vučića, koji ga je javno pozvao da prizna da je bio suvlasnik „Presa“, i optužio da je svoje bogatstvo, otkad je aktivno u politici, uvećao 800 puta. Umesto da ga tuži, ako već tvrdi da je Vučić o njemu izneo netačne podatke, Đilas opravdava Vučića, ocenjujući da je prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik SNS-a verovatno dobio pogrešne papire. Kaže i da je za proteklih osam godina, od kada je ušao u DS, svoj imetak (samo) udvostručio. A kako i sam ima putera na glavi zbog protivzakonitog suvlasništva u „Presu“ (o čemu je sve više dokaza u medijima koji nisu pod njegovom kontrolom, uglavnom internet portala poput „Pištaljke“, BIRNA – Balkanske istraživačke mreže i CINSA – Centra za istraživačko novinarstvo), ne sme ni da zucne o brojnim tvrdnjama da „Kurir“ drži njegova opozicija u stranci. Lepše, uostalom, zvuči kada DS izda saopštenje u kojem se tvrdi da „SNS uz pomoć jednog režimskog medija priprema linč opozicionih lidera“…
Izveštaj nepotkupljive Verice Barać razotkrio je kako Dragan Đilas diriguje medijima, stvarajući o sebi sliku koja sa stvarnošću ima malo veze. Armija njegovih poslušnika, pravilno razmeštena po medijima i pi-ar agencijama, godinama nas je zamajavala golubom Gutom koji se odomaćio u gradonačelnikovoj kancelariji, o povređenim macama koje je gradonačelnik sakupljao i poklanjao onima koji su mu kao gradonačelniku dolazili u posetu. Slika koju je o sebi stvorio je u suštini arhetipska, bezmalo herojska: borac protiv siromaštva i nepravde, zaštitnik najugroženijih i najslabijih. A istovremeno je postao suvlasnik neutvrđenog broja marketinških kompanija, suvlasnik dnevnih novina (sada se priprema da izda nove), vlasnik stana od 700 hiljada evra, kuće na Dedinju, luksuznih automobila…
Ispomagao se našim novcem kad god je to mogao. Nedavno su novinari BIRNA-a objavili da je Gradska uprava Beograda od 2008. do danas samo na promotivne usluge potrošila dva i po miliona evra. Najveći deo izdvojen je za produkciju TV emisija koje promovišu gradske vlasti na „Studiju B“, koji vodi nezavisni novinar Aleksandar Timofejev, inače čedo tog rasadnika kadrova u srpskim medijima, B92. Grad je samo tokom 2012. dotirao „Studio B“ sa oko milion i 800 hiljada evra. „Dajrekt medija“, čiji je jedan od vlasnika prvi čovek prestonice, kupila je deo reklamnog prostora „Studija B“, a taj deo na mesečnom nivou iznosi šest do osam odsto, potvrdio je „Kuriru“ Aleksandar Ralev, direktor marketinga „Studija B“. U Đilasovom kabinetu su poručili da gradonačelnik sa tim nema nikakve veze: „Direkt medija posluje sa svim medijima, pa tako logično i sa ‚Studiom B‘. Gradonačelnik je po zakonu preneo sva upravljačka prava na direktora firme pre više od pet godina, i nije potrebno da traži mišljenje Agencije.“
Ipak, kako je „studentu revolucionaru“ pošlo za rukom da nas baš ovoliko namagarči?

BUBAŠVABE Đilas je svoju životnu filozofiju možda ponajbolje obrazložio u intervjuu „Studentu“ u aprilu 2007. godine: „Mi smo poput bubašvaba preživeli iza nekog zida 10 godina, morali smo da mutiramo strašno da bismo ostali živi. Hajdemo sada da iskoristimo tu našu mutaciju, tu našu snalažljivost koju smo razvili.“ On je svoju razvio, mora mu se priznati, do perfekcionizma. Bio je strpljiv kao što je i obećao. Sačekao je da se obogati da bi ušao u politiku. Ali, ne da bi svoje prste udaljio od novca, već da ga iskoristi tako da se zna ko je glavni. Od kada je konačno zvanično ušao u DS (2004. godine), na molbu Borisa Tadića, njegova karijera se vrtoglavo uspinjala.
I izborni poraz DS-a i Borisa Tadića iskoristio je u svoju korist; prvi je izrazio nezadovoljstvo što je stranka odbila da, po pozivu pobednika iz SNS-a, kooptira svoje članove u vladu, podržavši ulazak Milice Delević i Rasima Ljajića u Vladu Srbije (18.7.2012). U avgustu se i otvoreno okrenuo protiv svog političkog mentora, objavljujući njegove fotografije sa letovanja na Visu, a onda ga zbog toga napavši: „Ovo nije leto u kojem bi DS trebalo da bude u kupaćim gaćama. Mi ćutimo. Mi smo još na odmoru koji nismo zaslužili, umorni od poslova koje nismo ili započeli, ili završili. Za to vreme naši politički takmaci napravili su vladu i ovladali svim instrumentima vlasti… Kao da smo usred reanimacije lečenja nečijih ranjenih sujeta i povređene taštine…“
Pa je, na tom talasu, i preuzeo DS od Borisa Tadića. On danas pokušava da podigne stranku koja je na kolenima, da joj udahne novu energiju dok još uvek arogantno odbija („Neću nikome da polažem račune“, njegov je omiljeni odgovor) da čuje pitanja sve upornije javnosti da odgovori koliko je tačno od svog ulaska u politiku uvećao svoje bogatstvo. To je i razlog zbog kojeg lider DS-a (još) nije uspostavio potpunu kontrolu u stranci, a autoritet ne može da nametne zbog kompromitujućeg prtljaga koji na sve strane isplivava u javnost. U poslednje vreme njegov i stranački rejting pali su na najniže grane još od 2000. godine. Pri tom, kao ubedljivo najbogatijem čoveku na našoj političkoj sceni, ostaje da se vidi kako će svoju priču o socijalnoj pravdi prodati biračima. Ovog časa, naime, Đilas svojim primerom samo dokazuje da nisu u pravu oni koji su verovali da se već prezasićeni mogu zasititi (često se, naime, čuje očigledno pogrešna opaska da je bolje da već postojeća vlast ostane jer se već „obezbedila“, a nova će to tek početi da radi).
Govoreći o DS-u u prethodnom periodu, Đilas je rekao da su poslednjih 12 godina stranka i ljudi koji su je vodili morali da prave ogromne kompromise, navodeći da ih je pravio i Zoran Đinđić želeći da umanji podele u Srbiji, i Boris Tadić sa Koštunicom, a kasnije sa drugim koalicionim partnerima“. „DS je napravio pomak, ali je cena za te kompromise očigledno bila previsoka. Zato će politika DS-a ubuduće biti politika bez kompromisa…“, naglasio je Đilas. Beskompromisni Đilas se, međutim, donedavno drugačije predstavljao. „Uvek sam bio najbliži DS-u, zvali su me 1992. ‚Mićunov mali‘, bio sam neka srednja varijanta, uvek čovek kompromisa“, poverio se nedeljniku „Vreme“ koji ga je u januaru 2011. proglasio za ličnost godine. U redakcijskom saopštenju je tada rečeno da je presudio Đilasov „pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu“: „Energičnost i lični angažman gradonačelnika doveli su do unapređenja rada javnih službi glavnog grada i, u skladu s tim, povećanja kvaliteta života građana.“

MENADŽERSKI SAN Vratimo se tim dostignućima, koja Đilasa i danas čine ponosnim. Pored mosta na Adi (pogledajte okvir), on često ističe i sopstvene zasluge za spasavanje PKB-a od propasti. Grad Beograd preuzeo je od države vlasništvo nad nekadašnjim privrednim gigantom sredinom 2010. Već početkom sledeće godine sprovedena je vlasnička transformacija, pa je doskorašnji gubitnik stao na noge. Ima, međutim, i onih koji taj uspeh sagledavaju nešto realnije. „Bilo bi lepo kada bi svi mogli da posluju kao PKB, kojem grad jednostavno otpiše dug od 16 miliona evra. To je poslovanje bez rizika – san svakog menadžera.“ (Dušan Pavlović, u tekstu „Program izlaska iz krize“). Ono čime se Đilas bez sumnje ponosi je svakako i njegov Plan za izlazak iz krize koji pretenduje da postane nacionalni plan. Povodom tog, najnovijeg Đilasovog marketinškog proizvoda, Dušan Pavlović u već citiranom tekstu piše da je zapravo reč o „istom konceptu privrede koji je u ovoj zemlji prisutan već 12 godina… Pisci ovog programa ne razumeju da uspešna privreda ne zavisi od uspešnih menadžera, već od uspešnih preduzetnika“. A preduzetnika u Srbiji je sve manje. U negativnoj kritici Đilasovog plana Pavloviću se nedavno pridružio i ekonomista Stojan Stamenković, kao i drugi ugledni stručnjaci.
Gradonačelnik, pak, sebi nema šta da zameri: „U Beogradu sam sa svojim partnerima jako dobro brinuo o svima“ (RTS, emisija „Svedok“). Ne kaje se zbog ulaska u politiku, jer danas ima dosta ljudi koji mu kažu „vi dobro radite svoj posao, hvala vam za obdaništa“… „Voleo bih da nešto veliko ostane iza mene, da me ljudi pamte po nečemu dobrom, nadam se da će se to ostvariti“… U poslednjih nekoliko godina izgradio je tridesetak vrtića, renovirao više škola, što smo mogli da pratimo kao svojevrsni rijaliti šou, i tako uživamo u Đilasovom zabrinutom i pomalo ushićenom licu dok obilazi gradilišta i tvrdim glasom izdaje naređenja.
I opet su nezadovoljni Beograđani pronašli dlaku u jajetu. Nedavno je ponovo objavljen tekst novinara „Pištaljke“ Ivana Ninića „Kako je Dragan Đilas obezbedio svojoj firmi plac za kuću ‚Velikog brata‘“ (prvi put je objavljen 2009, ali tada niko nije smeo da ga prenese), koji nas obaveštava šta je sve Đilas od dece otuđio, da bi deca do čijeg mu je obrazovanja navodno toliko stalo (jedna od najvažnijih tačaka u njegovom Planu za izlazak iz krize) mogla da uživaju u opscenim vragolijama „Velike im braće“. Prema zvaničnim dokumentima inspekcijskih organa, prvo bez ikakvih dozvola i saglasnosti, a zatim pod izgovorom da se u Pionirskom gradu gradi „objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu“, tadašnja firma Dragana Đilasa (trenutno je izašao iz vlasničke strukture) nezakonito je uzurpirala gradsko građevinsko zemljište i izgradila kuću „Velikog brata“. Tek posle izgradnje spornog objekta, naknadno dakle, fabrikovani su svi potrebni papiri. Tako mu je omogućeno da promeni namenu objekta i da ga prilagodi za potrebe snimanja rijaliti programa.
Da za funkcionere DS-a ne važe propisi države Srbije dokaz je i polemika koju je pre dve godine gradonačelnik imao sa Državnom revizorskom institucijom (DRI), tvrdoglavo ne prihvatajući sopstvenu krivicu za neodgovorno raspolaganje našim novcem. DRI je tada izvestila o završnom računu gradskog budžeta za 2010. godinu. Dragan Đilas je odbacio kao neosnovane primedbe o načinu sprovođenja javnih nabavki, obračunavanju zarada i isplata pomoći penzionerima i donacija. Istakao je da gradska uprava uspešno funkcioniše i „štedi na svakom koraku“. Državnog revizora Radoslava Sretenovića, štaviše, optužio je za zlu nameru prema vaspitačicama: „Kad shvatite da to u prevodu znači da revizor smatra da plate vaspitačica ne bi trebalo da budu od 35 do 38 hiljada dinara, već na nivou od 20 hiljada dinara…“ U maestralnoj zameni teza, na revizora se obrušio i zato što je, navodno, on gradu zamerio zbog pomoći koju je uputio zemljotresom ugroženom Japanu. Ali Radoslav Sretenović raskrinkao je Đilasa: „Ta konstatacija nije ni logična, jer se zemljotres dogodio 11. marta 2011, a izveštaj se odnosio na finansijsku 2010. godinu.“ Đilas je, u stvari, želeo da zataška ključnu stvar: da dosadašnji način njegovog rada ne omogućava odgovarajući oblik kontrole poslovanja, evidentiranja i raspolaganja energentima u školama i vrtićima, čime se povećava rizik od mogućih zloupotreba prilikom njihovog korišćenja. I još ono što građane često boli: „Komunalna taksa za parkiranje motornih vozila naplaćivana je na račun JP ‚Parking servis‘, umesto na uplatni račun javnih prihoda budžeta grada.“
U patetičnom javnom obraćanju državnim revizorima Đilas je poručio da će i dalje, čak i kada je to protivzakonito, nastaviti da pomaže. I naglasio da će, uprkos svim primedbama, nastaviti da radi po starom: „Nastavićemo to da radimo, a ako smo prekršili zakon, platićemo kaznu.“ Revizor se više ovim povodom u javnosti nije oglašavao, ali je podneo krivične prijave protiv odgovornih zbog nenamenskog trošenja sredstava iz budžeta grada.
Isti manir bahatog neobaziranja na proteste i zamerke Đilas je pokazao i kada je sekao nevine beogradske platane, koje je, što su protesti bili glasniji i masovniji, sa većim žarom sekao. Svi zajedno smo, i dalje, žrtve njegovog nehumanog načina da nas humano prevozi s jedne tačke na drugu tačku u gradu; i pored opšteg nezadovoljstva „Bus Plusom“, i sumnjama koje pojačavaju dokazi da je reč o nelegalnom poslu, on ne odustaje, niti se uopšte i napreže da bilo šta objasni. A nadležni ćute. Mlaćenje putnika bez karte, što po autobusima, što na zelenim površinama u režiji kontrolora i Komunalne policije, postalo je toliko često da više i nije vest vredna objavljivanja. Da li je to pravo lice Đilasovog Plana za izlazak iz krize?

Šteta od Mosta na Adi

Još uvek ne postoje bilo kakve sankcije za javne štete prouzrokovane nestručnim, nerazumnim ili neodgovornim odlukama. Od 2005. godine stručna javnost je pokušavala da otvori javnu raspravu o posledicama izabranog projekta mosta preko Ade, ukazujući da je izabrano rešenje nefunkcionalno, skupo, na pogrešnom mestu i da neće doneti poboljšanje javnog saobraćaja, ali će naneti ogromne ekološke i ambijentalne štete, i ugroziti prirodna i kulturna dobra u Topčiderskom parku. Za razliku od zvaničnih tvrdnji da će izgradnja mosta koštati 90 miliona evra, već tada su stručnjaci tvrdili da će izabrano rešenje koštati najmanje 300 miliona evra. Cena grednog mosta poput Brankovog bila bi oko 70 miliona, i zadovoljila bi u svemu potrebu za još jednim premošćavanjem Save… U junu 2010. zvanično je saopšteno da će most preko Ade koštati 182,7 miliona evra, čemu bi trebalo dodati još toliko za izgradnju prilaznih saobraćajnica, koje, kako reče gradonačelnik, nisu sastavni deo mosta, pa se za sada ne računaju u finansijsku konstrukciju. S obzirom na, kako se pohvali gradonačelnik, prvi put primenjeni metod „istovremenog projektovanja i građenja mosta“, izvesno je da ni ova cena nije konačna. Ukupan dug grada sada je skoro milijardu evra.
(Iz naučnog rada „Grad bez građana – tako se gradi(lo) u Beogradu i Srbiji“, autorke Ksenije Petovar, profesorke na Arhitektonskom fakultetu i bivše odbornice Demokratske stanke u Skupštini grada Beograda).

[/restrictedarea]