Šta hoće Evropska unija?

Piše Nikola Vrzić

Evropska unija sve otvorenije pokazuje šta zaista traži od Srbije, a Srbija joj na to sve uverljivije odgovara da, zbog toga što od nje traži, u Uniju i ne želi. U čijem interesu, onda, radi aktuelna vlast, radeći protiv volje svog naroda na sprovođenju briselskog naloga da, posle prijema Kosova u Ujedinjene nacije, i formalno priznamo nezavisnost naše južne pokrajine?

Stvarno, šta hoće Evropska unija? Pošto su se srpska vlast i najveći deo opozicije (budimo precizni: tačno 90 odsto srpskih poslanika, to jest svih 250 minus 21 poslanik DSS-a i s njima još četvorica koji su od Ustavnog suda Srbije zatražili da obustavi primenu neustavnih briselskih dogovora s Prištinom) javno zarekli da će (nam) učiniti sve što Evropska unija hoće, samo da bi im dala datum za početak pregovora o učlanjivanju u tu organizaciju. I tom njihovom obećanju, za razliku od ostalih njihovih obećanja, nažalost, trebalo bi verovati. Da li u zamenu za datum EU traži samo da ukinemo institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji ili da Kosovu dodelimo međunarodni pozivni broj kakav imaju samo suverene države? Ili traži i susret predsednika Srbije sa predsednicom tog Kosova ili učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije, da li puku razmenu oficira za veze ili da Srbija i formalno prizna nezavisnost Kosova, pa i da sa tim Kosovom razmeni ambasadore, što inače odbijaju da učine i neke države koje su Kosovo priznale, poput Češke… Ili nam EU traži sve to zajedno? Da legalizujemo njihove bombe iz 1999. godine, pošto smo već, uspešno okončanom saradnjom sa Haškim tribunalom, legalizovali sve prethodne njihove bombe i sankcije.
I šta zauzvrat, iako nikakvog uzvrata za ovoliku izdaju države, naroda i sopstvene istorije i prolivene krvi ne može biti, Srbija može da očekuje od Evropske unije?

ECFR Osnovno pitanje, šta u stvari od Srbije hoće Evropska unija – koje može da glasi i malo drugačije: šta će od Srbije preostati kad uradi ono što hoće Evropska unija? – utoliko je utemeljenije što se ni sama EU ne izjašnjava direktno šta to tačno od Srbije traži. Kaže da traži „normalizaciju odnosa sa Kosovom“, a pri tom ne govori šta sve to konkretno znači. I time zapravo članicama EU omogućava da pod ovaj mnogosmisleni (i jednako besmisleni) pojam utrpaju sve što pomisle da će im Srbija dati da bi dobila datum. Dakle, sve.
Pri tom, da ne bude nimalo zabune: iako pet članica EU (još) ne priznaju nezavisnost Kosova, Evropska je unija postala jedinstvena u pristupu Kosovu kao nezavisnoj državi. Svedoči nam o tome i potpisivanje bilateralnog ugovora između vlasti u Prištini i EULEKS-a o produženju mandata ove EU misije (dakle, bez Beograda, bez Ujedinjenih nacija, mimo Rezolucije 1244), svedoči i izrada Studije izvodljivosti priključenja Kosova Evropskoj uniji, kao prethodnica ugovornog odnosa između Kosova i EU, tj. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, svedoči nam, konačno, i to što su EU zvaničnici sasvim otvoreno počeli da govore o budućem učlanjenju Kosova u ovu organizaciju, uz nametanje obaveze Srbiji (s kojom su se srpske vlasti saglasile) da se obaveže da to učlanjenje ne ometa. „Naša definicija normalizacije odnosa“, rekao je pre nekoliko dana Štefan File, EU komesar za proširenje, „bazirana je na politici koja obezbeđuje da jedna ne blokira drugu na njenom putu ka EU, tako da obe mogu da postanu njene članice.“

Da je reč o ozbiljnom, i dalekosežno značajnom novom momentu u retorici EU zvaničnika, koji su „sada otvoreno počeli da govore o Kosovu kao (budućoj) članici EU“, što im je „omogućio Beograd dogovorom s Prištinom o fusnoti iliti zvezdici“, primetio je i Evropski savet za spoljne odnose (European Council for Foreign Relations – ECFR), „prvi panevropski tink-tank“ kojim predsedavaju nama dobro, i po zlu znani Marti Ahtisari i Joška Fišer, i nama manje poznata holandska princeza Mabel van Oranje; u Holandiji je ona, međutim, dobro poznata kao jedan od osnivača „Evropskog akcionog saveta za mir na Balkanu“, direktorka za EU poslove u briselskom Institutu za otvoreno društvo Džordža Soroša, kao jedan od stotinu „globalnih lidera sutrašnjice“ u izboru Svetskog ekonomskog foruma. Ali je poznata – pa da je i mi bolje upoznamo, tek da vidimo kakvi nam to rade o glavi i državi – i po svojevremenoj bliskosti sa holandskim narko-bosom Klasom Bruinsmom, „najvećim narko-baronom koga je Evropa ikad videla“ (o toj je vezi tadašnji premijer Holandije Jan Peter Balkenende pisao i njihovom parlamentu), i potonjoj ljubavnoj, vanbračnoj vezi sa Muhamedom Šaćirbejom, ambasadorom BiH u Ujedinjenim nacijama.
ECFR, pak, spominjemo zato što je reč o izuzetno uticajnoj, i izuzetno obaveštenoj organizaciji. O njenom uticaju na kreiranje EU politike, i saznanjima o onome što ta politika namerava da nam učini, svedoče već i sama imena članova ove organizacije, nabrojana na njenom internet sajtu. Tu su, pored brojnih članova Evropskog parlamenta, i aktuelni ministar spoljnih poslova Švedske Karl Bilt, doskorašnji EU posrednik između Beograda i Prištine Robert Kuper, predsednik Komiteta za spoljne odnose nemačkog Bundestaga Rupreht Polenc, Ben Knapen, ministar za evropske poslove Holandije, i njegov finski kolega Aleksander Stub, francuski ministar finansija i šef pobedničke kampanje predsednika Francuske Fransoa Olanda Pjer Moskovic, šefovi diplomatije Finske (Erki Tuomioja), Češke (Karel Švarcenberg), Slovačke (Miroslav Lajčak), Poljske (Radoslav Sikorski), Bugarske (Nikolaj Mladenov), Hrvatske (Vesna Pusić), Džordž Soroš koga ne bi trebalo posebno predstavljati, nekadašnji generalni sekretari NATO-a Havijer Solana, Džordž Robertson i Jap de Hop Shefer, aktuelni EU predstavnik na Kosovu Samuel Žbogar, generalni direktor za proširenje u Evropskoj komisiji Stefano Sanino… Među njima je – mala digresija – i naša Sonja Liht, u još jednoj od svojih brojnih uloga.
Elem, nabrojasmo ih ovako opširno, a mogli smo da nabrajamo i još, da pokažemo da je zaista reč o družini uticajnoj bar koliko i obaveštenoj. I zato bi trebalo pročitati pažljivo šta imaju da kažu šta EU od Srbije hoće, jer lično oni to i formulišu.
„Nemačka ekonomska moć“, navodi ECFR, govoreći o Srbiji i Kosovu, „lansirala ju je u centar donošenja odluka i omogućila joj da se ponaša agresivnije i na spoljnom frontu“. Dok je „zauzvrat, većina od pet članica EU koje ne priznaju Kosovo izuzetno oslabljena ekonomskom krizom, i otuda daleko manje spremna da antagonizuje Berlin ili proindependističku većinu u Evropskom savetu oko drugorazrednog pitanja kakvo je Kosovo“. Rezultat ovakvog odnosa snaga je, navodi ECFR dalje, „jedinstvena pozicija EU“, naravno, onako kako to Nemačka naredi; Slovačka i Grčka, primera radi, već popuštaju, i prošle su godine počele da priznaju pasoše nezavisnog Kosova.
Prošlogodišnji zajednički marš na Beograd Hilari Klinton i Ketrin Ešton, dveju tadašnjih prvih dama SAD i EU diplomatije, prema ECFR-u, dovela je do toga da je „‚normalizacija‘ odnosa sa Prištinom, umesto punog priznanja, sad postala preduslov za otvaranje pregovora o članstvu sa Srbijom. I predsednik Nikolić i premijer Dačić deluju prijemčivi za ovu ideju. Makar zato što im ona pomaže da pitanje statusa gurnu nekoliko godina unapred, moguće u ruke neke buduće vladajuće koalicije“. Nekoliko meseci kasnije, međutim, ECFR pojašnjava da pitanje punog priznanja ipak nije gurnuto nekoliko godina unapred: „EU je zatražila od Srbije da ‚normalizuje odnose sa Kosovom‘ kao preduslov za otvaranje pristupnih pregovora, ali to bi tek trebalo da bude definisano.“ I onda sledeća, ključna rečenica: „Austrija, Holandija, Nemačka i Velika Britanija žele da pritisnu Srbiju da formalno prizna Kosovo.“ I pride podsećaju da su nemački poslanici prošle godine „čak zatražili da se Beograd i Priština uoči otvaranja pregovora obavežu da će potpisati pravno-obavezujući dogovor“. A prema nemačkom zakonodavstvu, upravo Bundestag daje njihovoj vladi odobrenje da nekoj državi dodeli famozni datum početka pregovora…

SLOJEVI PREDAJE KOSOVA Iz ugla ovih informacija – da „normalizacija odnosa“ uopšte i nije definisana, a da najjače EU države traže da Srbija i formalno prizna nezavisnost Kosova – jedino bi i trebalo tumačiti poruke EU zvaničnika o onome što bi Srbija trebalo da učini da bi dobila datum, i šta nam do tog datuma sledi. I te poruke, najednom, postaju jasne.
Pa tako, kad EU komesar za proširenje Štefan File poruči potencijalnim novim članicama (Srbiji i Kosovu), kao što je poručio ove nedelje, da „ne želimo da velika bilateralna pitanja budu uvezena u Evropsku uniju“, i da „ne želimo da bilateralne ‚mine῾ eksplodiraju usred pristupnog procesa“, kristalno je jasno da je time zapravo rekao da Beograd i Priština imaju, u najmanju ruku, u narednih pet-šest meseci (do eventualne odluke Evropskog saveta o datumu za Srbiju) da sačine pravno-obavezujući dogovor o faktičkom uzajamnom priznanju. A put do tog dogovora ići će kroz nekoliko faza našeg pristanka na njihov diktat.
Onaj tehnički dijalog Beograda i Prištine, naime, koji je započeo Borko Stefanović i nastavio Dejan Pavićević (koji će za svoj uspešan rad, javlja „Tanjug“, biti nagrađen mestom srpskog oficira za vezu u Prištini), trebalo bi da se okončaju već tokom februara. U sklopu tog dijaloga Srbija će pristati – kao što je pristala i na sve dosad – da Kosovu dopusti da ima međunarodni pozivni broj (dogovor o telekomunikacijama), da mu prepusti sve svoje elektroenergetske potencijale na severu pokrajine (dogovor o energetici), i da konačno utvrdi granicu između Srbije i Kosova (u skladu sa IBM i carinskim sporazumima).
Drugi sloj razgovora, onaj viši u kojem učestvuju Ivica Dačić i njegov kolega Hašim Tači, nastaviće se, pre svega, sklapanjem pakta o ukidanju države Srbije na prostoru dvoje južne pokrajine, to jest predajom severa Kosova vlasti Prištine. Ivica Dačić, premijer Srbije, predaju je već i najavio: „Nije nam interes da forsiramo institucije iz Beograda…“
Ovi su uslovi, zahtevi i naredbe, dodajmo, eksplicitno i upisani u decembarske Zaključke Saveta EU. Ali ima tih uslova, zahteva i naredbi još, iako nisu napisani tako eksplicitno.
Među njima je, sada se to više i ne krije, razmena onih oficira za vezu, tog zametka uspostavljenih punih diplomatskih odnosa Beograda i Prištine; pri čemu prištinske vlasti tvrde – a tvrdnje su im se dosad uvek pokazivale istinitim – da će ovi oficiri za vezu i delovati pod zaštitom Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.
A među ovim nenapisanim, a postojećim uslovima za datum je i sastanak predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Kosova Atifete Jahjage. Ne znamo kako će se Nikolić osećati kada se bude rukovao sa svojom koleginicom, ali za Srbiju će to biti užasno. Evo i zašto: zato što će to biti treći i poslednji, najviši nivo – posle Stefanović/Pavićevićevog, i potom Dačićevog nivoa – sa kojeg će Srbija Kosovo tretirati kao pravu državu.
O čemu se zapravo radi?
Rukovaće se Nikolić sa Jahjagom zato što mu je Brisel rekao da to mora da učini; i nije to naša tvrdnja, već tako kažu Jelko Kacin i Ulrike Lunaček, izvestioci Evropskog parlamenta za Srbiju i Kosovo, napominjući da će to „biti preduslov za napredak Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, što podrazumeva dobijanje datuma za otpočinjanje pristupnih pregovora“. Lunačekovoj je, inače, lično Suzana Grubješić, potpredsednica Vlade Srbije za evropske integracije, potvrdila da će ovog sastanka uskoro i biti. A zašto je Briselu toliko stalo da Nikolića upozna s Jahjagom? I to da ga upozna što pre, verovatno već sledeće nedelje, a svakako pre narednog susreta Dačića i Tačija, najavljenog za drugu polovinu februara.
Zato što će – otkrila je upravo Ulrike Lunaček – taj sastanak Tomislava Nikolića i Atifete Jahjage „biti signal da se Srbija približava priznanju Kosova“. Ne samo što će se predsednik Srbije sa Jahjagom rukovati kao sa sebi ravnom predsednicom (Kosova), već će – najavljuju preko prištinske štampe neimenovani EU zvaničnici. I, ponavljamo, trebalo bi verovati prištinskoj štampi mnogo više nego beogradskoj, izuzimajući „Pečat“ – to biti prvi u nizu njihovih susreta, sa kojih će javno podržati dijalog Tačija i Dačića, i dogovore koje njih dvojica postignu.

SRBIJA I KOSOVO, DVE NEMAČKE Sve do konačnog dogovora koji nam – sudeći po izjavama Blerima Šalje, koordinatora prištinskog tima za razgovore s Beogradom, i neimenovanog EU diplomate s kojim je razgovarala „Koha ditore“ – sledi već u aprilu. „Pregovori premijera Kosova i Srbije“, rekao je Šalja, „okončaće se u aprilu postizanjem sporazuma, koji može biti mirovni sporazum sličan onom između dve Nemačke. To je dvojici premijera jasno stavila do znanja predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton.“ I Nikola Jovanović, savetnik Vuka Jeremića, rekao je ovih dana da je „činjenica da Berlin forsira jednu vrstu normalizacije odnosa Beograda i Prištine koji ima varijantu sporazuma dve Nemačke“. „To neće biti nazvano sporazumom (treaty) zato što Srbija to odbija, ali će to svakako biti konačni dogovor (agreement) o normalizaciji odnosa i neće se mnogo razlikovati“, precizirao je za „Koha ditore“ neimenovani EU zvaničnik. Baš kao što su u Beogradu, prošle godine i krajnje transparentno, najavili nemački parlamentarci, baš kao što nam je poručio Štefan File kada je rekao da EU neće dozvoliti da „‘mina’ bilateralnih odnosa eksplodira usred pristupnog procesa“. Nego ima da eksplodira pre nego što pristupni proces počne. Pre datuma.
A onda i učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije dolazi na red, kao logična posledica ovog dogovora nalik sporazumu dve, Istočne i Zapadne Nemačke, iz 1972. godine, kojim su se ove države obavezale na izgradnju normalnih, dobrosusedskih odnosa. Kao što u novembru reče Enver Hodžaj, šef kosovske diplomatije, „model dve Nemačke je interesantan za učlanjenje u UN“, pri čemu je i „otvaranje kancelarija za vezu između dve zemlje u funkciji takvog modela“. A da bi Kosovo postalo članica UN-a, kako nam je to najavio uticajni Danijel Server (koji je, inače, još 2010. godine predvideo početak „tehničkih pregovora“ Beograda i Prištine „o praktičnim pitanjima“), Srbija bi posle postizanja sporazuma trebalo da „zatraži od Rusije da dozvoli Kosovu da uđe u Generalnu skupštinu (UN-a)“…
Inače, podsećamo gorko, funkcioneri vladajućih nemačkih demohrišćana Peter Bejer i Andreas Šokenhof otkrili su u autorskom tekstu u „Frankfurter algemajne cajtungu“ još 2011. da je Boris Tadić, kao predsednik Srbije, „u govoru u Fondaciji ‘Fridrih Ebert’, 27. juna 2011, rekao da misli da se sa Kosovom napravi sporazum sličan nemačko-nemačkom sporazumu iz 1972. godine. To bi značilo de facto priznanje Kosova.“ Drugim rečima, maja prošle godine, kada smo glasali protiv takvog Tadića, džaba smo krečili… Pri čemu sadašnji premijer Dačić, uprkos Ustavu Srbije, najavljuje da će se Srbija saglasiti sa stolicom Kosova u UN ako to „bude kruna sveobuhvatnog političkog rešenja“.
Ili će pak prevagnuti stav Nemačke, Austrije, Holandije i Velike Britanije, onaj o kojem nas izveštava ECFR, da Srbija već i za datum početka pregovora o ulasku u EU mora i formalno da prizna nezavisnost Kosova? Jer to je ono što Evropska unija zapravo hoće, i samo što još ni sama kao da nije sigurna oko svoje taktike: da li će to od nas zatražiti već danas ili tek sutra. I toga su i Ivica Dačić, i Tomislav Nikolić, i Aleksandar Vučić, i Boris Tadić i njegov naslednik Dragan Đilas, o Čedomiru Jovanoviću da i ne govorimo, i te kako svesni. Pa se i dalje bore da Srbija (sa takvog) euROPSKOG puta ne skrene…

EVRO KORAK U BEDU A zašto? Možda zato što je Dačić u pravu kada, primajući u Pirotu specijalno priznanje „Ljudi za novo vreme – evro korak“, kaže da „lažu svi oni koji kažu da nas neko tera u EU. U EU idemo da bi bilo bolje i da bi ovaj narod živeo bolje“?
Ili je Dačić taj koji laže, kada kaže da će nam u EU biti bolje?
Upravo to nam – da srpski premijer laže – saopštava onaj, videli smo koliko uticajni i obavešteni Evropski savet za spoljne odnose, ECFR, govoreći o ekonomskoj i krizi EU: „Kao što ekonomisti Vil Bartlet i Ivana Prica primećuju, što ste dublje integrisani u EU, dublje ste propali.“ Pri tom, „ako evrozona reši svoje probleme, cena će, verovatno, biti povlačenje u sebe i gubitak apetita za proširenje; ako ne (reši probleme), Balkan će biti ostavljen na ledini, s malo spoljne pomoći za modernizaciju i demokratsku konsolidaciju. U svakom slučaju, kriza unazađuje region u najdalji krug Evrope u više brzina – u periferiju periferije.“ A evo i optimističke prognoze ECFR-a: „Optimisti sugerišu da bi različiti nivoi članstva u Evropi s više brzina zapravo ubrzali prijem država Zapadnog Balkana, najmanje u spoljašnji krug. Ipak, ovakav scenario implicira minimalnu preraspodelu sredstava, limitiran pristup procesu donošenja odluka, barijere slobodnom kretanju radne snage – ukratko, drugorazredno članstvo.“
I dobro. Priznamo Kosovo, nastavimo sa EU integracijama što nam zauzvrat donese još veću bedu, a s njom i perspektivu da ćemo postati drugorazredna, manje vredna članica EU koja od EU neće dobijati novac, niti će moći da utiče na donošenje odluka koje ćemo pak morati da poštujemo. Da li je, makar, to sve što ćemo morati da učinimo zarad tog članstva? Bez obzira na to što 59 odsto građana Srbije, uprkos svoj medijskoj propagandi i skoro čitavoj svojoj političkoj eliti, ne želi to članstvo, ne po takvu cenu (toliko o našoj slobodi da sami izaberemo šta želimo, toliko o demokratiji).
Naravno da to nije sve što EU hoće od Srbije. Posle Kosova nam, naime, sledi i oduzimanje Vojvodine. Podsetio nas je na to Ištvan Pastor, predsednik Skupštine Vojvodine i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara: „Nije Kosovo jedino otvoreno pitanje, iako je možda najkrupnije. Očigledno je da postoje i problemi vezani za status Vojvodine, njeno finansiranje, kao i za proces restitucije i rehabilitacije. I ti problemi jednom se moraju sagledati i rešiti.“ I dodao je, kao što je „Pečat“ već upozoravao, da se jesenas već dogovorio sa Jelkom Kacinom i Štefanom Fileom da zaključci o statusu Vojvodine ubuduće budu uključeni u godišnje izveštaje Evropske komisije o Srbiji…
Dovoljno razloga da im već sada kažemo ne? I Evropskoj uniji, i ovdašnjim političarima koji nas u smrtonosni zagrljaj takve Unije teraju, iako mi tamo nećemo. Kad već nismo umeli da im „ne“ kažemo i ranije. Jer će već sutra, kada budu došli i po nas, biti prekasno. A vreme nam ubrzano curi.