Sretenje kod Voždovog spomenika ili buna protiv granice

Piše Aleksandar Pavić

Simbolika Sretenja, Vožda i Svetog Save je potpuno jasna. No, na simbolici bi se i ovog puta sve završilo kada to ne bi bio i poziv na okupljanje državotvorne Srbije u odbranu onoga što je ostalo od Ustava i od srpske državnosti. To je na prvom mestu – početak bune na razne dahije koje uspostavljaju granicu između Kosova i Metohije i ostatka Srbije

Sretenje Gospodnje, 15. februar se u Srbiji obeležava ne samo kao verski praznik, dan kada se Bog susreo sa svojim narodom, i kada je starac Simeon dočekao ispunjenje obećanja datog od Boga – da neće umreti dok ne vidi Spasitelja, u liku Bogomladenca Isusa. Taj dan je takođe i zavetni dan srpske državnosti, koji obeležava početak vaskrsa Srbije posle viševekovnog ropstva, skup u Orašcu na kojem je Đorđe Petrović izabran za vođu bune koja će se pretvoriti u Prvi srpski ustanak. I više od toga – to je takođe dan srpske ustavnosti, jer je upravo na Sretenje 1835. donet i prvi savremeni srpski Ustav, koji je bio i među prvim demokratskim ustavima u Evropi. Danas su Srbiji nasušno potrebni susret i sa Bogom i sa sobom, i reafirmacija državnosti i ustavnosti.

NEDOUMICE Pitanje koje se ove godine tim povodom nameće je sledeće: da li se tog dana utopiti u kolotečinu uobičajenih proslava i obeležavanja ovog značajnog datuma, da li ponovo biti pasivni posmatrač koji će slušati prigodne govore i osvrte, pohađati razne akademije i gledati razne emisije, pa možda čak i učtivo aplaudirati na po koju glumačku predstavu koja bi trebalo da dočara kako je to bilo pre 209 godina? Drugim rečima, da li će to biti još jedan dan kada će građanstvo biti pretvoreno u publiku, koja se posle predstave mirno razilazi i vraća u svakodnevicu u kojoj se krši skoro sve čemu se na manifestaciji davala počast, ušta se možda čak i klelo? Ili bi to možda (konačno, odnosno ponovo) trebalo da bude dan kada će obeležavanje biti na neki način i liturgijsko, kada će oni koji stoje i slušaju aktivno i učestvovati?

Jer, ako se u zemlji otvoreno krši Ustav putem sramnog uspostavljanja granice između Kosova i Metohije i ostatka Srbije, ako Ustavni sud u tom procesu aktivno saučestvuje tako što ćuti dok se to dešava, a vlada ga u tom poslu podržava – kako slušati i ozbiljno shvatati bilo kog od državnih zvaničnika koji će tog dana da besede na temu državnosti i ustavnosti – u Orašcu ili bilo gde drugde? Kako slušati i shvatati ozbiljno iskaze verbalne posvećenosti tekovinama Prvog srpskog ustanka, naizgled „nemoguće misije“ jednog desetkovanog, ali duhovno velikog naroda koji je rešio da se sam samcijat digne i zbaci lance koji su ga držali u otomanskom mraku i ropstvu, i ponovo osvoji svoju slobodu – iz usta onih koji kažu da je Srbiji najvažniji nekakav „datum za početak pregovora“. I to kakvih pregovora? „Pregovora“ koji u stvari znače dobrovoljan pristanak na permanentno ispunjavanje tuđih uslova i naloga, od kojih je za Srbiju najbitniji i najpogubniji onaj koji se neprekidno najavljuje – da će morati da se odrekne Kosova i Metohije.
Da li je, dakle, na ovogodišnje Sretenje, prigodno, dovoljno i zadovoljavajuće samo negde „prisustvovati“ ili tapšati onima koji svesno, ili nesvesno saučestvuju u narušavanju svega onoga što Srbe posebno vezuje za taj dan? Ili bi trebalo obeležiti tu svetinju i svetkovinu pokazivanjem da se ona shvata ozbiljno – da to nije puki „datum“ ili priredba, već dan žive reafirmacije onoga našta se pozivamo. Obeležiti je svojim aktivnim učestvovanjem, svojim življenjem i postupanjem?

PARADIGMA SVEGA LOŠEG Ovakva i slična razmišljanja su opredelila većinu onih koji su učestvovali na bilo koji način u protestnom skupu „Nikad granica sa Kosovom i Metohijom“, održanom 10. decembra 2012. godine – i ne samo njih – da pozovu na novo okupljanje na Sretenje, 15.2.2013. u podne, kod spomenika Voždu Karađorđu, ispred Hrama Svegog Save u Beogradu. Simbolika Sretenja, Vožda i Svetog Save je potpuno jasna. No, na simbolici bi se i ovog puta sve završilo kada to ne bi bio i poziv na okupljanje državotvorne Srbije u odbranu onoga što je ostalo od Ustava i od srpske državnosti. To je na prvom mestu – početak bune na razne dahije koje uspostavljaju granicu između Kosova i Metohije i ostatka Srbije.
Ta granica je paradigma svega lošeg što se Srbiji trenutno dešava. Ta granica, na prvom mestu, znači otvoreno kršenje Ustava zemlje. Jedno je bilo prisustvo UNMIK carine predviđene Rezolucijom 1244, a nešto sasvim drugo dobrovoljno pristajanje na prisustvo „carinika“, „pogranične policije“ i „sanitarne inspekcije“ koji predstavljaju samoproglašenu „kosovsku državu“, i koji sada traže vize i pasoše državljanima Republike Srpske, Rusije, Kine i drugih prijateljskih zemalja – unutar državne teritorije Srbije, čiji je Kosovo i Metohija neotuđivi deo prema Ustavu Srbije.
No, ta granica znači još više. Ona znači odsecanje Srba na Kosovu i Metohiji od ostatka Srbije i njihovo postepeno prepuštanje Tačijevoj administraciji „Žute kuće“, varvarskom režimu kojem ne samo u Evropi već i u svetu trenutno nema ravnog. To je postepeno slamanje otpora naroda na severu Kosova i Metohije, poslednjoj brani protiv trajnog uspeha strane okupacije Lazareve zemlje.
Granica sa KiM takođe predstavlja paradigmu stalne spremnosti beogradskih vlasti na davanje daljih ustupaka na štetu državnih i nacionalnih interesa, spremnost na život po diktatu, na permanentno krunjenje i urušavanje suvereniteta. Drugim rečima, spremnost na postepeni gubitak slobode – one iste u ime koje je Prvi srpski ustanak i podignut – u zamenu za puki opstanak na vlasti i sve prateće privilegije. U zamenu za briselska tapšanja po ramenu, „pohvale“, „pozitivne izveštaje“ itd. U zamenu za „privilegiju“ da nam stranci uvoze sve i pokupuju ostatak zemlje i privrede. U zamenu za – odricanje od svih tekovina zbog kojih slavimo Karađorđa, njegove ustanike i njegove nastavljače i poštovaoce.
Postavljanje „tvrde“ granice na administrativnoj liniji predstavlja i svojevrsnu uvredu za sve građane Srbije. U ime navodne integracije u „Evropu bez granica“ od Srbije se zahteva da uspostavi granicu – sa samom sobom. Takvo pristajanje je zapravo otvoreno pristajanje na ropski položaj, neka vrsta zvaničnog mirenja sa činjenicom da bi za Srbiju trebalo da važe jedni, krajnje ponižavajući zakoni i pravila – a za ostale drugi. Aktivna spremnost za uklanjanje, za rušenje takve granice predstavlja vrhovni čin slobode – jedini koji je u ovo vreme dostojan tekovina Prvog srpskog ustanka i ostalih slavnih trenutaka naše zajedničke istorije.

JEDINI DRŽAVOTVORNI ČIN A spremnost na mobilizaciju u cilju odbrane ustavnosti predstavlja, u ovom trenutku, jedini istinski državotvorni čin. Svima je jasno da je najveća kost u grlu sadašnjih otvorenih i prikrivenih neprijatelja Srbije – njen Ustav. Koliko god on imao manjkavosti – a ima ih skoro svaki – to je ipak jedan od retkih ustava na svetu koje je narod referendumski izglasao, i jedini koji u sadašnjim uslovima medijske i institucionalne okupacije predstavlja branu (odnosno ustav) protiv daljeg rasparčavanja zemlje. Ako se u sadašnjoj globalnoj i lokalnoj konstalaciji ne odbrani Ustav – Srbija će zapasti u haos, i još gore ropstvo nego što je bilo otomansko. I niko nam neće biti kriv – osim nas samih.
Zato je Sretenjski sabor kod Vožda na Sretenje u podne jedini aktivni, životni način da se ove, 2013. godine, iskaže poštovanje prema srpskoj državnosti, srpskoj ustavnosti, srpskoj slobodarskoj tradiciji i tekovinama Prvog srpskog ustanka. Taj sabor trebalo bi da predstavlja ne samo početak aktivne bune protiv uvredljive, neustavne, antinarodne i antidržavne granice sa Kosovom i Metohijom – već i poziv državotvornoj Srbiji na okupljanje i regrutovanje drugih, koje se mora, što pre, završiti ili uklanjanjem granice sa Kosovom i Metohijom i odbranom Ustava od svih spoljašnjih i unutrašnjih nasrtaja – ili krahom srpske države i srpske slobode koju su preci koje bi tog dana trebalo da slavimo krvlju izvojevali.
Jedno je puko obeležavanje istorije i čitanje o njoj, a nešto sasvim drugo prilika da se ona reafirmiše kroz lično učestvovanje. Ovo opšte, saborno Sretanje na Sretenje trebalo bi da predstavlja upravo to. Sretanje Srbije sa samom sobom – da se još jednom, jer opet je takvo vreme došlo, vidi ko je vera, a ko nevera, ko je spreman da samo čita ili recituje Kosovski zavet – a ko je spreman da iskoristi ovu retku privilegiju koju nam je istorija udelila: da ga živi. Kome je Njegošev besmrtni usklik „neka bude što biti ne može“ – samo prigodan citat za učionicu ili kafanu, a kome životno geslo. Ako sve to nije odavanje istinske pošte precima – a i potomstvu, onda ništa nije. Zato je Sretenje kod Vožda i poziv za (ponovno) učešće u sopstvenoj istoriji, u sopstvenom životu. Tu neće biti nijednog posmatrača.