Rečnik razvoja

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Razvojna strategija uvodi strane socijalne aktere (međunarodne agencije) i određene socijalne transformacije (transfer tehnologije), marginalizujući sve ostale slojeve društva 

Apel japanskog zvaničnika da bi nemoćne, neproduktivne i hendikepirane članove društva trebalo odstraniti kao nepotreban balast i kočnicu razvoja, može se okarakterisati kao samurajski pristup ekonomskim problemima, koje Gejtsova „humanitarna“ kamarila sprovodi metodama svojstvenim zapadnoj civilizaciji. EU ima svoje metode za pospešivanje razvoja, sprovođene uz pomoć Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj, spremne da uloži 40 miliona dolara „za pokrivanje rizika u plasmanu ‘Monsantovog’ semena u Srbiju“.

ZAUSTAVIMO RAZVOJ Oni koji još nisu shvatili zbog čega EBRD nije dao finansijsku podršku proizvodnji našeg semena bez poslovnog i ekološkog rizika, naći će odgovor u knjigama nekolicine kultnih autora, protivnika strategije razvoja, među kojima je i nemački sociolog, teolog i environmentalista Volfgang Saks. U knjizi Rečnik razvoja (The Development Dictionary – 1992), Saks daje doprinos proučavanju postrazvojne filozofije, objavljujući kritičke eseje najuglednijih autora, zagovornika zaustavljanja razvoja:
„Poslednjih 40 godina nazivamo dobom razvoja. Ova epoha se bliži kraju, sazrelo je vreme da objavimo čitulju razvoju. Kao što svetionik navodi moreplovce prema obali, tako je razvoj (development) stajao kao ideja vodilja za nacije u nastajanju, na putu kroz postratovsku istoriju… Posle četiri decenije, vlade i stanovništvo još uvek imaju uprte oči ka toj, sve udaljenijoj svetlosti: svaki napor i svako žrtvovanje se opravdava da bi se postigao cilj, ali svetlost nastavlja da se povlači u mrak.“
Saks podseća da su znanje i nauka vezani za moć, i da razvojna strategija neminovno uvodi strane socijalne aktere (međunarodne agencije) i određene socijalne transformacije (transfer tehnologije), marginalizujući sve ostale slojeve društva i ometajući svaku drugu vrstu promena. „Kao što je šezdesetih kad je započelo umnožavanje teškoća, otkriven ‚društveni razvoj‘, tako je devedesetih, pošto je rapidno siromašenje zemljoradnika postalo očigledno, u arsenal strategije razvoja uveden termin ‚ruralni razvoj‘… Pod uticajem naftne krize 1970, vlade su počele da shvataju da nastavak rasta zavisi od dugoročne dostupnosti prirodnih resursa, kao što su nafta, drvo, minerali, zemljište, genetski materijal. Ovo je bila odlučujuća promena za planiranje budućih koraka, a u fokusu interesovanja nije se našlo zdravlje prirode, već zdrav razvoj.“
Svetska banka1992. izlazi sa novim konsenzusom, i lakonskom frazom „Održivi razvoj je razvoj koji traje“, iz čega Saks izvodi zaključak da se radi o konzervaciji razvoja umesto konzervacije prirode. „U ovoj fazi razvoja osnovno pitanje postaje: koje od prirodnih usluga su do koje mere neophodne za dalji razvoj? Ili obrnuto: koje usluge prirode mogu biti zamenjene uz pomoć genetičkog inženjeringa?“ Posle ovog „otkrića“ među ekološkim ekonomistima je uveden pomodni pojam „prirodni kapital“.

[restrictedarea]

 

FRANKENŠTAJNSKI SAN Osamdesetih su environmentalisti okrenuli pogled ka Trećem svetu, nametnuvši shvatanje da se krivci ne nalaze među konzumentskom i rasipničkom srednjom klasom Severa i Juga, već da je degradacija prirode rezultat samog ljudskog prisustva. „Stav da je čovečanstvo u celini neprijatelj prirode dobio je diplomatski blagoslov UNCED-a, posle čega je objavljeno da će svet biti spasen boljim menadžmentom.“ Saks zaključuje da je ekologija „umesto nekadašnjeg izazova za nove javne vrline, postala izazov za nove veštine.“
Meksički pisac i aktivista Gustavo Esteva tvrdi da je razvoj „frankenštajnski san“, a postdivelopment teorija nam pomaže da se kritički postavimo prema modernizmu i nauci, koje predstavljaju „najvulgarniju vesternizaciju i maligni mit“: „Ideja razvoja stoji kao ruina na intelektualnom polju. Tri razvojne dekade bile su veliki neodgovoran eksperiment, koji je većina doživela kao bedan promašaj… Zablude i razočaranja, pogrešne procene i kriminal bili su pratioci razvoja, pokazujući da to ne funkcioniše. Razvoj je upravljanje obećanjima, a za one koji žive u Čiapasu, to je samo loša šala. Ako živite u današnjem Meksiku, i ne primetite da razvoj smrdi, ili ste bogati, ili potpuno otupeli!“
Iako je ideja o razvoju rođena u devetnaestom veku, do njenog institucionalizovanja dolazi posle Drugog svetskog rata. Esteva tvrdi da je sama ideja razvoja nastala kao ideološki izraz posleratne ekspanzije kapitala, i kao reakcija na „komunističku opasnost“ u vreme Hladnog rata. „Oni su tim planom želeli da uspostave kontrolu nad levičarima, radničkom klasom i seljaštvom, a strah od komunizma bio je glavni pokretač ove strategije: plašili su se da će siromaštvo prizvati komunizam. Eru napretka karakteriše pojava putujućih eksperata, formiranje organizacija i izrada nacionalnih planova. Razvoj je postao sinonim za ekonomske, socijalne i političke promene u Africi, Latinskoj Americi, Karibima i Južnom Pacifiku, pa su ih u tu svrhu okarakterisali kao nerazvijene, u razvoju, Treći svet ili Jug.
Kolumbijski antropolog Arturo Eskobar, u knjizi U susret razvoju (Encountering Development ) optužuje „čudo razvoja“ – Svetsku banku, što je ove zemlje 1948. proglasila siromašnim, nametnuvši im razvojni program, koji ih je pod bankarskim tutorstvom doveo do potpunog siromaštva, što ukazuje na direktnu vezu između kolonijalnog prisustva i razvoja jedne zemlje.
Srbija se danas nalazi na prekretnici: ukoliko prihvati nove biotehnološke veštine i EBRD-ovu kreditnu liniju, kojom bi „omogućili ‚Monsantu‘ da pruži veću finansijsku podršku farmerima i distributerima u godinama koje dolaze…“ mogla bi je zadesiti latinoamerička sudbina. Zahvaljujući aktivnostima srpskih ekoaktivista, banka je pismeno objasnila svoje namere u vezi sa uvođenjem GM hrane u zemlju, koristeći vokabular iz Saksovog Rečnika razvoja, kao što su „trajno rešenje“, „održiva poljoprivreda“, „podela rizika poslovanja“, što ukazuje na prirodu njihovog odnosa prema zemlji kao robi i sredstvu za ostvarivanje profita.

„DOBRONAMERNA“ INVAZIJA Posle brojnih javnih protesta, podržanih nezavisnim medijima, stav banke se za nijansu promenio, pa su aktivisti pokreta Zdrava zemlja dobili pismeni odgovor od šefa Jedinice za uključivanje civilnog društva, u kojem, između ostalog, piše da „EBRD i ‚Monsanto‘ nisu u mogućnosti da nađu zadovoljavajuću projektnu strukturu za finansiranje“, što bi u prevodu moglo da znači: poslovni aranžman obustavljamo do daljeg. Banka je pri tom ljubazno najavila „nastavak istraživanja za pružanje finansijske pomoći proizvođačima u cilju povećanja poljoprivredne produktivnosti“, što je u skladu sa Saksovim zaključkom da se „umesto usmeravanja inovacija na povećanje produktivnosti rada, tehnička i organizaciona inteligencija usmerava na povećanje produktivnosti prirode“. Doprinos razumevanju odnosa finansijske elite prema „nerazvijenima ili zemljama u razvoju“ dao je austrijski filozof i katolički sveštenik Ivan Iljić, koji je godinama boravio među meksičkim starosedeocima. Nastojeći da pronađe dokaze o umešanosti Vatikana u ideju o „savremenom razvoju“ takozvanog Trećeg sveta, on je u misionarskim poduhvatima Katoličke crkve prepoznao samo „formu industrijske hegemonije i rat protiv opstanka“.
U knjizi Alati za druželjubivost (1973) Iljić upozorava na „opasnost od profesionalne elite, pristigle da preuzme radikalni monopol na osnovne ljudske delatnosti, kao što su zdravlje, poljoprivreda, građevinarstvo i obrazovanje, što je dovelo do otimanja od domorodačkih zajednica njihovih vitalnih veština i drevnih znanja.“ Ovaj filozof je sedamdesetih bio popularan među francuskim levičarima, da bi ga po dolasku Miterana proglasili za „previše pesimističnog“
U Meksiku se Iljić suočio sa zapadnom varijantom misionarstva, ustoličenog pod pokroviteljstvom Kennedy’s Alliance for Progress, koja je o trošku američke vlade dovodila volontere u Latinsku Ameriku. Kad su ga 1968. mladi „vikend-humanitarci“ zamolili da im nešto kaže, on im je održao lekciju koju bismo rado uputili zapadnim misionarima, organizatorima, ekonomskim pokretačima, bankarima i „dobročiniteljima“:
„Nadam se da ste čuli za moje napore da sve američke ‚dobročinitelje‘ i misionare nateram na dobrovoljno povlačenje iz Latinske Amerike, kako bi zaustavili ovu ‚dobronamernu‘ invaziju. Došao sam ovde da vas zamolim da prestanete sa pretencioznim nametanjem Meksikancima i da vam kažem koliko mi je muka od toga. Morali biste, pre svega, da shvatite da vaše dobre namere nikom ne mogu biti od pomoći, i zato do vraga sa dobrim namerama! Vi ste sa svojim vrednostima proizvod američkog potrošačkog društva, i samim tim ste, svesno ili nesvesno, samo ‚trgovci‘ obmanuti idejom o demokratiji, jednakim mogućnostima i slobodnoj trgovini sa ljudima koji nemaju nikakvu mogućnost da iz te trgovine profitiraju. Američki način života je postao religija, koja mora biti prihvaćena ukoliko ne želite da umrete od mača ili napalma…Kreiranje nereda je jedino što ste u stanju da donesete meksičkom selu, u koje ste došli bez ikakve pripreme. Na svakog člana ‚Pis Korpsa‘ potrošeno je 10.000 dolara za adaptaciju na novo okruženje, kako biste ga zaštitili od kulturološkog šoka. Odvratno je što nikom nije palo na pamet da potroši novac na sirote Meksikance, kako bi ih zaštitio od kulturnog šoka posle susreta s vama.“

[/restrictedarea]