Milorad Vučelić, glavni urednik
Srbijom bi potekli med i mleko ako bi, i kada bi promenili Ustav. Nema dana da neki naš političar to ne kaže. Da nema Ustava oni bi se neviđeno razmahali i uopšte se ne zna gde bi nam bio kraj. To razlikuje srpske od šiptarskih političara. Šiptarski političari se drže svog ustava k’o pijan plota, a kako i ne bi kada je on moderan i izgrađen na Ahtisarijevom planu. Srpski je prilično konzervativan, narodski rečeno on je demode, a kako i ne bi bio kad počiva na vekovnoj ustavnoj tradiciji i mnogovekovnoj državnosti. Pregovori u Briselu bi se već odavno uspešno završili da nema tvrdokornog Tačijevog ustavobraniteljstva. Neko će na sve to dodati da je taj isti Ahtisarijev plan tri puta odbijen u Savetu bezbednosti UN. Tako se broj komplikacija i usložnjavanja beskrajno umnožava i tako će to biti, „igrom slučaja“, sve do Vidovdana ove godine, kada će sve postati jasnije ako ne i sasvim jasno. Ali to je samo još jedna velika komplikacija u nizu.
Situacija u zemlji je toliko teška da je za njeno razumevanje neophodno potražiti pomoć od ozbiljnih naučnih umova. Naša sreća u nesreći je da Srbija ima ljude koji mogu da nama običnim smrtnicima naučno pojasne ovo čudo koje nas je snašlo. I zaista jedna od najuglednijih sociologa dr Vesna Pešić, samo ovaploćenje savremene građanske Srbije, nije žalila truda da utvrdi i odredi pravu dijagnozu stanja u kojem se zemlja nalazi.
Kako i dolikuje tako prosvećenom i značajnom umu kao što je Vesna, ona je preciznom sociološkom analizom otkrila da su Čerčil i De Gol konačno dobili svog dostojnog naslednika u Ivici Dačiću. Dugo je Evropa čekala da za Čerčila i De Gola pronađe dostojnog nastavljača spremnog da obavi najveće poslove novog doba. Ali, ovo poluvekovno čekanje na kraju se isplatilo. Pobednike Drugog svetskog rata Čerčila i De Gola svojim delovanjem je, po Vesninom vrednom hvale uvidu, nadvisio naš premijer. I već Devetog maja engleski i francuski veterani iz Drugog svetskog rata će moći oduševljeno da pozdrave pojavljivanja na evropsku tlu Ivice Dačića, nastavljača Čerčila i De Gola. Možemo samo zamisliti sa kojim će osećanjem ponosa i iskrene radosti pravi britanski rodoljubi i francuske patriote pozdraviti novu evropsku zvezdu, srpskog premijera Dačića.
Nema sumnje da je ovaj zapaženi sociološki podvig Vesna Pešić ostvarila zahvaljujući jednom važnom uvidu velikana sociologije u Srbiji. Pogađate li odmah da je reč o znamenitoj misli da se patriotizam ne sipa u traktore, koju je izrekao značajan sociolog i tako reći politički filosof Dragan Marković Palma. Svi se sećamo sa kojim je samo oduševljenjem „druga Srbija“, sve sa zapadnim ambasadorima, slavila ovaj izvanredan domet uma. Palma je, kako mu i dolikuje, jednim potezom razotkrio svu složenost srpskog društvenog života. Na tragu ovog već gotovo klasika srpske sociologije, dr Vesna Pešić je proširila i zaokružila misao otkrivajući da je Dačićeva pregovaračka sposobnost u dijalogu sa uvaženim gospodinom Tačijem, ravna ulogama koje su u istoriji imali Čerčil i De Gol.
Ali, da ne bi ostali nepravični prema sociologu Vesni Pešić, i da ne bi sva slava otišla samo Dačiću, trebalo bi reći i neku reč zaslužene hvale za Vesnu. Jer, ako je s pravom Dačić stavljen u red De Gola i Čerčila, onda i Vesni, zbog ovog zaista izvanrednog naučnog otkrića, mora pripasti neko zavidno mesto u sociologiji.
Zbog delikatnosti teme ostavljam čitaocima da odrede na kojeg velikog sociologa ili mislioca im liči Vesna Pešić. Recimo, uveren sam da je ona zaslužila da je poredimo sa velikanom kakav je Toma Akvinski. Dačić je Čerčil, a Vesna je Toma Akvinski. Kakva smo mi srećna zemlja. Nema nam zime kad imamo ovakve gorostase u sociologiji i politici. Sretenjska odlikovanja Vesnu svakako neće mimoići, naravno čim ih dobiju Sonja Biserko i Nataša Kandić. Veran Matić iz B92 ga je već zasluženo dobio.
Nekada se „Nikšićko pivo“ reklamiralo kao „odlikovano“. Sada ćemo u Srbiji moći da čujemo nove propagandne poruke. „Gledajte odlikovani B92“, čitajte izveštaje „Odlikovanog Helsinškog odbora Sonje Biserko“, svakako defilujte na „Odlikovanoj gej paradi“, u posetu nam je došao „Odlikovani Jelko Kacin“…
Bilo kako bilo nama je sa ovakvim odlikovanim i zasad još neodlikovanim divovima upala kašika u med. Med se iz kace preliva. A izliveno i prosuto mleko već teče Srbijom. Do ovog srljanja u progres po propisima EU uredno smo pili mleko bez obzira na suše i vlažnu klimu. (Pročitati tekst Saše Francistija „Invazija malih zelenih aflatoksina“ u ovom broju „Pečata“).
O „aferi mleko“ se već sve zna i jasno je da je ovo bio jedan od isplaniranih udaraca već razorenoj srpskoj privredi. Logično je da je udarac zadat iz poslednjeg uporišta vlasti žutog kartela, iz Pokrajinske vlade Vojvodine i njoj bliskih firmi. Trebalo bi uništiti ono što je preostalo od ekonomske nezavisnosti zemlje. Ne valja mleko, mada je bolje deset puta od onoga u Americi. I zato se ne kupuje. Štetu podnose maloprodajni lanci i mlekare. Mlekare ne otkupljuju mleko od seljaka i malih i velikih farmera, jer ono navodno ne valja. Oni pak moraju da muzu krave i prosipaju to mleko iz dana u dan, zato što nema ko da ga otkupi. Izostaju ionako male državne subvencije. Seljaci moraju da hrane krave hranom koju su ranije kupili i za koju se sada kaže da ne valja, a valjala je kada su im je prodavali. Ne valja više ni sir, ni keks, ni čokolada, ni meso…
Za čudo je što neko već nije rekao da je zabranjeno kupati se u mleku. Sve proizvedeno u Srbiji je opasno. Mora se uvoziti i mora se uzimati hrana za krave samo od firmi žutog kartela. Odande je sve lekovito. Preciznim udarcem uzdrmana je celokupna naša poljoprivreda i prerađivačka industrija. Izazvana je neviđena panika i pomama. Policiji se već prijavljuju očevi i majke koji svojoj deci daju mleko. Odrasli koji piju mleko se odvode kao suicidni u psihijatrijske klinike. Lancu loših posledica nema kraja. Rečna riba u Srbiji je otrovna, pa bi trebalo uzimati samo zamrznute osliće iz Japana, jer tamo je raspad nuklearne elektrane delovao lekovito. Političko delovanje žutih dobija sve opakije oblike.
Opušteni su samo oni koji ne žive u Vojvodini i Beogradu. Anketirani građani iz Niša, Jagodine i Kragujevca izjavljuju da i ne haju za te priče i bezbrižno piju mleko. Lako je njima, oni nemaju Ješića i pokrajinu.
Ukratko, Srbijom teku med i mleko.
Ali ne lezi vraže, kao grom iz vedra neba, jedan od najvećih američkih i svetskih filmskih glumaca Tom Henks (na naslovnoj je strani ovog „Pečata“) je izjavio da je Kosovo Srbija. To je u političkom rukovodstvu ove zemlje izazvalo veliko negodovanje, nedoumice i nepoverenje.
Zašto?
Zato što je ovde vladajuće geslo: Srbiju za datum!
