Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarala Nataša Jovanović
Jedno udruženje u Varšavi nosi naziv „Poljaci za srpsko Kosovo“. Članovi ove Inicijative borbu za srpski Kosmet stavili su iznad svake druge borbe. Ko su ti ljudi?
Džozef Mickijevič, jedan od poljskih antikomunističkih pisaca zabeležio je: „Samo istina je vredna pažnje.“ Mi u Poljskoj želimo da istina o Kosovu bude stvar s kojom će biti upoznat svaki građanin naše zemlje. To je ono što mi želimo. Drugo, kosovski Srbi moraju znati da nisu sami i usamljeni u svojoj borbi za opstanak. A njihova borba za opstanak nije puko preživljavanje. U njihovom slučaju ova borba znači pravo na ono što im istorijski i u svakom drugom slučaju pripada. Pravo na svoju zemlju, svoj život, svoju istinu. Braneći ovo pravo, Srbi sa Kosmeta su pokazali svetu šta znači hrabrost i Otadžbina, kaže u razgovoru za „Pečat“ Marek Skavinski jedan od članova Inicijative „Poljaci za srpsko Kosovo“.
U organizaciji pokreta „Poljaci za srpsko Kosovo“ čiji ste član, u subotu, 16. februara, u Varšavi se održava protesni skup podrške Srbima na KiM. Odakle ideja da se pokrene ova Inicijativa?
„Poljaci za srpsko Kosovo“ nije tipična organizacija, već nezavisna inicijativa – koja okuplja oko tri hiljade ljudi najrazličitijih profila i zanimanja – društvene organizacije, časopise, internet portale… Zajednički imenitelj ovih posve različitih ljudi jeste ideja da istina o srpskom Kosovu mora probiti medijske barikade i promeniti indoktriniranu svest ljudi o ovom velikom problemu. Dakle, sama Inicijativa predstavlja jedan ljudski resurs, i mi u koordinaciji sa drugim organizacijama, organizujemo proteste koji okupljaju nekoliko hiljada ljudi i oko 100 govornika. Ideja je rođena tokom pripreme trećeg zajedničkog putovanja na Kosovo. U periodu od tri godine Inicijativa je organizovala tri nacionalna protesta u Varšavi „Kosovo je Srbija“, pet putovanja u vašu južnu srpsku pokrajinu, dva puta smo učestvovali u proslavi Vidovdana. Takođe zajedno sa Česima učestvovali smo u sakupljanju humanitarne pomoći, a o situaciji na Kosovu informišemo domaću javnost u štampi, organizujemo predavanja… Sa sloganom „Poljaci za srpsko Kosovo“ učestvovali smo u patriotskim demonstracijama.
Šta je to što motiviše jednog Poljaka da borbu za srpsko Kosovo stavi iznad svih drugih borbi?
Naši narodi su kroz istoriju, naročito u Drugom svetskom ratu, postali, u neku ruku, sabraća po stradanju. Prvi svetski rat, setimo se, počeo je napadom na Srbiju, drugi onim na Poljsku. Na toj tački došlo je i do dubljeg prepoznavanja dva naroda. Drugi motiv je istina. Jer realnost koju sam video na Kosovu može stati u nekoliko reči: rizik, opasnost i siromaštvo nezamislivi za Evropu 21. veka. O tome Evropa ćuti. Ova nepravda počiva na pravu jačeg. A to demonstriranje sile razvija se u rasponu od pljačke i otimanja do fabrikovanja istorije i preimenovanja kulturna baštine. Nepravda uvek tera čoveka na delanje. Ljudi moraju da shvate da je Kosovo lakmus papir stabilnosti na Balkanu i da ono što se sada radi tamo jeste vrsta laboratorijskog opusa čiji pogubni rezultati mogu da se odraze na budućnost cele Evrope.
Koliko je javnost u Poljskoj upućena u dešavanja u našoj južnoj pokrajini?
Poljska javnost je slabo informisana o dešavanjima na Kosovu. Mediji prenesu vesti, ali tek kada dođe do upadljivih tenzija u pokrajini. To znači da prosečan gledalac kada je reč o Kosovu ima sliku formiranu pre 14 godina. Ta slika je iskrivljena i ne odgovara istini. Ali to ne znači da Poljaci veruju u ovu sliku. Većina Poljaka sa oprezom prihvata vesti zvaničnih medija, i uprkos proalbanskoj prirodi takvih izveštaja, protivi se priznavanju secesije Kosova. Na ovakvo javno mnjenje dosta je uticala priča o trgovini organima koja je toliko daleko od zvanične albanske propagande iz 1999. Tekstovi koje u štampi objavljujemo moji prijatelji i ja učvršćuju taj duh u Poljskoj.
Poljska politička scena oko pitanja Kosova izrazito je podeljena i upadljivo je da se ova podela ne uklapa u onu tradicionalnu na levu i desnu orijentaciju. Ne mogu reći da ijedna od aktuelnih političkih stranaka u parlamentu ima dosledan i definisan stav o ovom pitanju. Ipak, izgledno je da gotovo sve nedvosmisleno podržavaju secesiju koju zagovaraju kosovski političari, posebno oni iz redova vladajuće liberalne Građanske platforme. Smatram da je od presudnog značaja za činjenicu da je Poljska priznala jednostrano proglašenu nezavisnost aktivnost ministra inostranih poslova Poljske Šikorskog. Pri tom, u široj javnosti postojao je ogroman otpor, jer su mnogi u tome i u takvoj politici videli tendenciju usmerenu i protiv samih nacionalnih interesa Poljske. Najnegativniji stav prema secesiji Kosova neguje najveća opoziciona stranka – konzervativna patrija „Pravo i pravda“ pokojnog predsednika Leha Kačinjskog. Predsednik Kačinjski je u više navrata naglašavao jak opozicioni stav ideji priznavanja nezavisnosti Kosova, i to ne samo zato što je secesija Kosova u suprotnosti sa interesima Poljske, i što predstavlja opasan presedan, već i iz razloga principa: zato što je reč o flagrantnom kršenju međunarodnog prava. Imali smo situaciju da uprkos priznanju Kosova od strane predsednika – Poljska ne samo da nije poslala ambasadora u Prištinu, već nisu postojali nikakvi diplomatski odnosi. Predsednik Kačinjski je istakao svoj stav o Kosovu u više navrata, posebno na međunarodnim forumima.
Kada držite predavanja na temu srpskog Kosova da li i u kojem kontekstu govorite o borbi Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta?
Nekoliko godina posle povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije činilo se da Republika Srbija neće ustuknuti na duže staze, da će delovati u okviru Rezolucije 1244, a sve je obećavalo da će situacija u četiri srpske opštine biti stabilna. Prve godine posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova postojala je nada da će Srbija čvrsto sa stanovišta prava koje joj pripada, kako je savetovao i naš predsednik Leh Kačinjski, manje od godinu dana pre smrti, tokom svoje posete Beogradu, čuvati Kosovo. Ipak posustajanje pod pritiskom iz Brisela i dogovor o tekstu nove rezolucije, bilo je zaprepašćujuće. Posle toga, u kratkom vremenskom periodu svetsko javno mnjenje obavešteno je o šokantnoj trgovini organima, likvidacijama svedoka i mafiji u Prištini. Činilo se da bi odatle trebalo da krene neki politički zaokret u Beogradu. Uprkos tome, shvatio sam da kosovski Srbi uživaju sve manju podršku od strane vlasti u Beogradu, što je, proporcionalno, povećavalo represiju vlasti u Prištini i međunarodnih snaga okupiranog Kosova. A zbog čega? Kosovski Srbi su taoci iluzije i obmane evropske vlade u Beogradu, koja nezaustavljivo korača ka EU. Setite se reči iz filma Vaclava Dvoržaka „Oteto Kosovo“: „Imamo legitimno pravo da vratimo ono na šta moji praunuci imaju pravo. Ali ako sada potpišemo priznanje više nikada nećemo imati pravo na to.“
Boravili ste na Kosovu više puta, bili na srpskim barikadama. Napišite sa kakvim ste znanjem otišli, a sa kakvim se vratili sa Kosova?
Sve o situaciji na Kosmetu znali smo i pre nego smo otišli, ali moja druga poseta Kosovu bila je posebno upečatljiva. Tek tamo na terenu, u kontaktu sa tim ljudima shvatio sam šta je kosovska realnost i koliko je ona daleka od one političke „realnosti“ koju pominju političari. Moj stav se nije menjao, ali je iskustvo bilo dragocenije, a znanje veće, posle svakog obilaska Kosova. Posle povratka u Poljsku imam potrebu da odmah svima ispričam šta sam video. Ali dočarati ljudima uslove života u kontejnerima pored Gračanice, samo nekoliko stotina metara slobode u Orahovcu, sudbinu poslednjeg srpskog Đakovičana, starog čoveka, paljenje srpskih kuća u Prizrenu, Mušutištu, skrnavljenje Banjske i Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i manastira Svetih Arhanđela, pa groblja iza crkve Sv. Nikole u Prištini, nije lako. I svuda te bodljikave žice kao simbol tanke granice između života i smrti. Konačno – na kraju, ali ne manje važno – svojim očima sam video divnu, vekovnu kulturnu baštinu Srba i prelepu prirodu.
Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
Posetio sam gotovo sve svetinje na Kosovu i Metohiji, bio u Banjskoj, Gračanici, Dragancu, Svetim Arhanđelima, Zočištu, Visokim Dečanima i Pećkoj patrijaršiji. Imao sam priliku da u svakom od ovih manastira razgovaram sa monasima. Nekada su ti razgovori znali biti dugi i uvek za mene novi. Moja impresija izuzetnom arhitekturom crkava i umetnosti, posebno muralima, takođe je velika. Ali, sva ta lepota je u nesagledivoj suprotnosti sa opasnošću koja vreba. Svetlo i mrak. I začuđujuća za mene bila je činjenica šta su sve ove svetinje pretrpele. I opet opstale, tu na srpskoj zemlji, kao svetionici slobode i srpstva. Monasi u Svetim Arhanđelima, Visokim Dečanima, Dragancu – sve je to za mene bio nepoznat, ali i dalje neistražen svet mistike i vere, slobode i okupacije, borbe i stradanja.
Obišli ste 80 sela na Kosovu i Metohiji. Da li vam se prilikom putovanja desila neka neprijatna situacija?
Zapravo, nisam imao većih problema. Jednom je naš autobus na putu iz Vučitrna ka Kosovskoj Mitrovici bio kamenovan. Naravno, kamenovali su nas Albanaci. Druga, manja neugodnost jesu natpisi o našoj Inicijativi koji su se pojavili u u liberalnoj štampi, ali to izmiče mom interesovanju. Smatram da je važno biti na strani istine i govoriti u njeno ime. Svojevrsna i ne mala poruka jeste prisustvo transparenata „Kosovo je Srbija“ na varšavskim marševima. Na tradicionalnom „Maršu nezavisnosti“ koji poljski rodoljubi organizuju četvrtu godinu za redom, povodom Dana nezavisnosti, naši aktivisti su nosili baner podrške Srbima na okupiranim teritorijama. Mediji u Poljskoj su prećutali, i to smišljeno. Ali internet portali su preneli i slika koju smo želeli da pošaljemo stigla je do poljskih građana.
Protest podrške Srbima na Kosovu u Varšavi se održava 16, a u Pragu dan kasnije. Da li i kako sarađujete sa Udruženjem na čijem čelu je Vaclav Dvoržak?
Tradicionalno, Česi organizuju ovaj protest uvek 17. februara, a mi smo, zbog učesnika koji dolaze ne samo iz Varšave, već i drugih gradova odlučili da to bude 16. februar . Sa češkim udruženjem „Prijatelji Srba na Kosovu“ sarađujemo više od tri godine. Redovno razmenjujemo materijale, a u oktobru 2012. zajedno smo proslavili Stogodišnjicu Balkanskih ratova i oslobođenja Stare Srbije. Tom prilikom naša dva udruženja provela su devet dana na Kosovu i Metohiji. Sada planiramo da napravimo poljsku verziju češkog sajta o Kosovu, pokrenemo publikacije i upriličimo zajedničke proteste u Varšavi i Pragu.
