Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Разговарала Наташа Јовановић
Једно удружење у Варшави носи назив „Пољаци за српско Косово“. Чланови ове Иницијативе борбу за српски Космет ставили су изнад сваке друге борбе. Ко су ти људи?
Џозеф Мицкијевич, један од пољских антикомунистичких писаца забележио је: „Само истина је вредна пажње.“ Ми у Пољској желимо да истина о Косову буде ствар с којом ће бити упознат сваки грађанин наше земље. То је оно што ми желимо. Друго, косовски Срби морају знати да нису сами и усамљени у својој борби за опстанак. А њихова борба за опстанак није пуко преживљавање. У њиховом случају ова борба значи право на оно што им историјски и у сваком другом случају припада. Право на своју земљу, свој живот, своју истину. Бранећи ово право, Срби са Космета су показали свету шта значи храброст и Отаџбина, каже у разговору за „Печат“ Марек Скавински један од чланова Иницијативе „Пољаци за српско Косово“.
У организацији покрета „Пољаци за српско Косово“ чији сте члан, у суботу, 16. фебруара, у Варшави се одржава протесни скуп подршке Србима на КиМ. Одакле идеја да се покрене ова Иницијатива?
„Пољаци за српско Косово“ није типична организација, већ независна иницијатива – која окупља око три хиљаде људи најразличитијих профила и занимања – друштвене организације, часописе, интернет портале… Заједнички именитељ ових посве различитих људи јесте идеја да истина о српском Косову мора пробити медијске барикаде и променити индоктринирану свест људи о овом великом проблему. Дакле, сама Иницијатива представља један људски ресурс, и ми у координацији са другим организацијама, организујемо протесте који окупљају неколико хиљада људи и око 100 говорника. Идеја је рођена током припреме трећег заједничког путовања на Косово. У периоду од три године Иницијатива је организовала три национална протеста у Варшави „Косово је Србија“, пет путовања у вашу јужну српску покрајину, два пута смо учествовали у прослави Видовдана. Такође заједно са Чесима учествовали смо у сакупљању хуманитарне помоћи, а о ситуацији на Косову информишемо домаћу јавност у штампи, организујемо предавања… Са слоганом „Пољаци за српско Косово“ учествовали смо у патриотским демонстрацијама.
Шта је то што мотивише једног Пољака да борбу за српско Косово стави изнад свих других борби?
Наши народи су кроз историју, нарочито у Другом светском рату, постали, у неку руку, сабраћа по страдању. Први светски рат, сетимо се, почео је нападом на Србију, други оним на Пољску. На тој тачки дошло је и до дубљег препознавања два народа. Други мотив је истина. Јер реалност коју сам видео на Косову може стати у неколико речи: ризик, опасност и сиромаштво незамисливи за Европу 21. века. О томе Европа ћути. Ова неправда почива на праву јачег. А то демонстрирање силе развија се у распону од пљачке и отимања до фабриковања историје и преименовања културна баштине. Неправда увек тера човека на делање. Људи морају да схвате да је Косово лакмус папир стабилности на Балкану и да оно што се сада ради тамо јесте врста лабораторијског опуса чији погубни резултати могу да се одразе на будућност целе Европе.
Колико је јавност у Пољској упућена у дешавања у нашој јужној покрајини?
Пољска јавност је слабо информисана о дешавањима на Косову. Медији пренесу вести, али тек када дође до упадљивих тензија у покрајини. То значи да просечан гледалац када је реч о Косову има слику формирану пре 14 година. Та слика је искривљена и не одговара истини. Али то не значи да Пољаци верују у ову слику. Већина Пољака са опрезом прихвата вести званичних медија, и упркос проалбанској природи таквих извештаја, противи се признавању сецесије Косова. На овакво јавно мњење доста је утицала прича о трговини органима која је толико далеко од званичне албанске пропаганде из 1999. Текстови које у штампи објављујемо моји пријатељи и ја учвршћују тај дух у Пољској.
Пољска политичка сцена око питања Косова изразито је подељена и упадљиво је да се ова подела не уклапа у ону традиционалну на леву и десну оријентацију. Не могу рећи да иједна од актуелних политичких странака у парламенту има доследан и дефинисан став о овом питању. Ипак, изгледно је да готово све недвосмислено подржавају сецесију коју заговарају косовски политичари, посебно они из редова владајуће либералне Грађанске платформе. Сматрам да је од пресудног значаја за чињеницу да је Пољска признала једнострано проглашену независност активност министра иностраних послова Пољске Шикорског. При том, у широј јавности постојао је огроман отпор, јер су многи у томе и у таквој политици видели тенденцију усмерену и против самих националних интереса Пољске. Најнегативнији став према сецесији Косова негује највећа опозициона странка – конзервативна патрија „Право и правда“ покојног председника Леха Качињског. Председник Качињски је у више наврата наглашавао јак опозициони став идеји признавања независности Косова, и то не само зато што је сецесија Косова у супротности са интересима Пољске, и што представља опасан преседан, већ и из разлога принципа: зато што је реч о флагрантном кршењу међународног права. Имали смо ситуацију да упркос признању Косова од стране председника – Пољска не само да није послала амбасадора у Приштину, већ нису постојали никакви дипломатски односи. Председник Качињски је истакао свој став о Косову у више наврата, посебно на међународним форумима.
Када држите предавања на тему српског Косова да ли и у којем контексту говорите о борби Србије за очување територијалног интегритета?
Неколико година после повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије чинило се да Република Србија неће устукнути на дуже стазе, да ће деловати у оквиру Резолуције 1244, а све је обећавало да ће ситуација у четири српске општине бити стабилна. Прве године после једностраног проглашења независности Косова постојала је нада да ће Србија чврсто са становишта права које јој припада, како је саветовао и наш председник Лех Качињски, мање од годину дана пре смрти, током своје посете Београду, чувати Косово. Ипак посустајање под притиском из Брисела и договор о тексту нове резолуције, било је запрепашћујуће. После тога, у кратком временском периоду светско јавно мњење обавештено је о шокантној трговини органима, ликвидацијама сведока и мафији у Приштини. Чинило се да би одатле требало да крене неки политички заокрет у Београду. Упркос томе, схватио сам да косовски Срби уживају све мању подршку од стране власти у Београду, што је, пропорционално, повећавало репресију власти у Приштини и међународних снага окупираног Косова. А због чега? Косовски Срби су таоци илузије и обмане европске владе у Београду, која незаустављиво корача ка ЕУ. Сетите се речи из филма Вацлава Дворжака „Отето Косово“: „Имамо легитимно право да вратимо оно на шта моји праунуци имају право. Али ако сада потпишемо признање више никада нећемо имати право на то.“
Боравили сте на Косову више пута, били на српским барикадама. Напишите са каквим сте знањем отишли, а са каквим се вратили са Косова?
Све о ситуацији на Космету знали смо и пре него смо отишли, али моја друга посета Косову била је посебно упечатљива. Тек тамо на терену, у контакту са тим људима схватио сам шта је косовска реалност и колико је она далека од оне политичке „реалности“ коју помињу политичари. Мој став се није мењао, али је искуство било драгоценије, а знање веће, после сваког обиласка Косова. После повратка у Пољску имам потребу да одмах свима испричам шта сам видео. Али дочарати људима услове живота у контејнерима поред Грачанице, само неколико стотина метара слободе у Ораховцу, судбину последњег српског Ђаковичана, старог човека, паљење српских кућа у Призрену, Мушутишту, скрнављење Бањске и Богородице Љевишке у Призрену и манастира Светих Арханђела, па гробља иза цркве Св. Николе у Приштини, није лако. И свуда те бодљикаве жице као симбол танке границе између живота и смрти. Коначно – на крају, али не мање важно – својим очима сам видео дивну, вековну културну баштину Срба и прелепу природу.
Шта је на вас оставило најјачи утисак?
Посетио сам готово све светиње на Косову и Метохији, био у Бањској, Грачаници, Драганцу, Светим Арханђелима, Зочишту, Високим Дечанима и Пећкој патријаршији. Имао сам прилику да у сваком од ових манастира разговарам са монасима. Некада су ти разговори знали бити дуги и увек за мене нови. Моја импресија изузетном архитектуром цркава и уметности, посебно муралима, такође је велика. Али, сва та лепота је у несагледивој супротности са опасношћу која вреба. Светло и мрак. И зачуђујућа за мене била је чињеница шта су све ове светиње претрпеле. И опет опстале, ту на српској земљи, као светионици слободе и српства. Монаси у Светим Арханђелима, Високим Дечанима, Драганцу – све је то за мене био непознат, али и даље неистражен свет мистике и вере, слободе и окупације, борбе и страдања.
Обишли сте 80 села на Косову и Метохији. Да ли вам се приликом путовања десила нека непријатна ситуација?
Заправо, нисам имао већих проблема. Једном је наш аутобус на путу из Вучитрна ка Косовској Митровици био каменован. Наравно, каменовали су нас Албанаци. Друга, мања неугодност јесу натписи о нашој Иницијативи који су се појавили у у либералној штампи, али то измиче мом интересовању. Сматрам да је важно бити на страни истине и говорити у њено име. Својеврсна и не мала порука јесте присуство транспарената „Косово је Србија“ на варшавским маршевима. На традиционалном „Маршу независности“ који пољски родољуби организују четврту годину за редом, поводом Дана независности, наши активисти су носили банер подршке Србима на окупираним територијама. Медији у Пољској су прећутали, и то смишљено. Али интернет портали су пренели и слика коју смо желели да пошаљемо стигла је до пољских грађана.
Протест подршке Србима на Косову у Варшави се одржава 16, а у Прагу дан касније. Да ли и како сарађујете са Удружењем на чијем челу је Вацлав Дворжак?
Традиционално, Чеси организују овај протест увек 17. фебруара, а ми смо, због учесника који долазе не само из Варшаве, већ и других градова одлучили да то буде 16. фебруар . Са чешким удружењем „Пријатељи Срба на Косову“ сарађујемо више од три године. Редовно размењујемо материјале, а у октобру 2012. заједно смо прославили Стогодишњицу Балканских ратова и ослобођења Старе Србије. Том приликом наша два удружења провела су девет дана на Косову и Метохији. Сада планирамо да направимо пољску верзију чешког сајта о Косову, покренемо публикације и уприличимо заједничке протесте у Варшави и Прагу.
