Malerozni kancelarski pretendent

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

U minula tri meseca, otkad je imenovan za socijaldemokratskog kandidata za šefa vlade, Per Štajnbrik je nemilice trošio svoj politički kapital i gotovinu pretvarao u sitniš, i to u času kad najstarija nemačka stranka, SPD, slaveći vek i po postojanja, ima ozbiljne šanse da u tandemu sa zelenima na jesen preuzme vlast u Berlinu

Ako se nešto radikalno ne promeni, socijaldemokratski kandidat za kancelara Per Štajnbrik lako bi mogao da postane političar koga je „ubila“ njegova sopstvena reč.
Dočekan aplauzima kao (veoma) izgledan izazivač aktuelne nemačke kancelarke Angele Merkel, Štajnbrik je, tri meseca posle zvaničnog nominovanja, prevalio put od punog poverenja do neskrivenog razočaranja: dok njegovoj (zaista velikoj) i najstarijoj nemačkoj stranci, koja upravo obeležava vek i po postojanja, akcije rastu, posebno posle uspeha na nedavnim pokrajinskim izborima u Donjoj Saksoniji, njen kandidat za najvažniju funkciju u zemlji pretvara nemilice gotovinu u sitniš.
Jedan broj uticajnih medija, koji nisu „neprijateljski raspoloženi“ prema levici, već ga proglašava za gubitnika. Hamburški „Špigl“ je nedavno konstatovao, pod prejakim naslovom „Diletant“ (a reč je o iskusnom političaru koji je, pre ministarske fotelje u Berlinu, bio šef vlade u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini, Severnoj Rajni Vestfaliji), da njegov tromesečni bilans „ne može biti gori“.

POLITIČKA GOLGOTA „Špigl“ je u broju od 7. januara objavio karikaturu u trci posustalog i iscrpljenog socijaldemokratskog kandidata, koji dvogledom pokušava da vidi uveliko odmaklu Merkelovu, uz kočopernu poruku: Angi, dolazim! Na listi popularnosti političara, koju ovaj nedeljnik svakog meseca objavljuje, Štajnbrik, bar za sada, osetno zaostaje za sadašnjom kancelarkom, čije pristalice cinično primećuju da njen rival sjajno radi u – njenu korist!
Situacija se, dakako, narednih meseci može čak i radikalno promeniti, samo ako Štajnbrik „na nogama“ izdrži neočekivanu političku golgotu i nemilosrdno medijsko rešetanje kroz koje prolazi. On jeste „politički fajter“, prek i uvek spreman da uđe u arenu, ali je, takođe, vrlo impulsivan, ranjiv i nepredvidljiv. Zbog toga se sve učestalije proturaju (medijske) spekulacije da bi prkosni Štajnbrik, suočen sa „nervozom“ u partijskim redovima i sve snažnijim pritiscima, mogao da baci koplje u trnje i pre usijanja izborne kampanje – do izbora za Bundestag ostalo je osam meseci – što bi za njega lično predstavljalo veliku blamažu i „političku sahranu“, a za partiju veliki hendikep.
Već spomenuti nedeljnik „Špigl“, uz retoričko pitanje da li bi „jedan loš kandidat mogao da bude dobar kancelar“, primećuje da niko ne bi želeo tako nepredvidljivog šefa vlade. Sledi zatim konstatacija da bi Štajnbrik, ako nastavi i dalje kao dosad, okrenuo „ne samo Švajcarsku (pretio je malom susedu zbog pružanja bankarskog utočišta nemačkim bogatašima i poreskim beguncima), nego i pola sveta protiv sebe“, uključujući koalicione partnere, sopstvenu partiju (SPD) i medije: „Savezna Republika Nemačka bi najednom postala jedna divlja zemlja.“
Kandidat za kancelara je, po pravilu, najvažniji čovek stranke u izbornoj kampanji, njen simbol koji objedinjuje nade i očekivanja članstva, kao i „prepoznatljiv znak“ koji je razlikuje od svih ostalih. On je, od časa nominacije, pod snažnim reflektorima i „oštrim okom“, ne samo političkih rivala i oponenata, nego čitave nacije: birači procenjuju smeju li upravo tom kandidatu poveriti budućnost zemlje i svoje dece.
Posle pokrajinskih izbora u Donjoj Saksoniji, mediji su cinično konstatovali da je Socijaldemokratska partija neočekivano dobro prošla – uprkos njenom kandidatu za kancelara, a neimenovani, i visoki funkcioner ove stranke je, takođe cinično, zaključio da je Štajnbrik manje naudio stranci nego što se (u njoj) strahovalo.

[restrictedarea] Veoma uspešan ministar finansija u vladi Angele Merkel iz vremena velike koalicije – opšte je uverenje da je upravo zahvaljujući njemu Nemačka uspešno prebrodila finansijsku krizu koja je, od 2008, potresala svet – postao je neočekivano sporan zbog (brzopletih) izjava u kojima se predstavio kao „strano telo“ u stranci od pola miliona članova, na čijoj zastavi je visoko izdignut, i utisnut, neprikosnoveni princip socijalne pravde, kao (tradicionalno) zaštitni znak pod kojim su svoj politički zavičaj i zaštitu uvek nalazili „mali ljudi“, radništvo i sirotinja.
Jedan čitalac „Špigla“ je verbalnim paradoksom sažeo ocenu o „političkim iskakanjima“ kandidata za kancelara koji sam sebi „podmeće nogu“: Štajnbrikova greška nije što kaže ono što misli, njegova greška je što zaista misli ono što kaže.
Niko, zaista, ne spori Štajnbriku pravo da kaže ono što misli, iako to nije čest slučaj među političarima. Nevolja je u tome što njegov iskaz deluje iritirajuće onima koje predstavlja u pohodu na kancelarski tron.

IRITIRAJUĆA NEOSETLJIVOST A taj „raskorak“ između kandidata za kancelara i partijske „pastve“, koji preti da se pretvori u nepremostivu provaliju, nastao je kada je Štajnbrik konstatovao (intervju „Frankfurter algemajne cajtungu“, početkom decembra) kako je plata kancelara nedopustivo niska, te da svaki šef štedionice zarađuje više.
To je izazvalo lavinu, žustrih i žučnih reakcija koje se ne stišavaju. Protumačeno je, iako to Štajnbrik nije izričito rekao, da bi, kao potencijalno budući kancelar, želeo da ima (znatno) deblju kovertu. Iritirajuća neosetljivost za (naglašenu) socijalnu osetljivost partijskog članstva i tradicionalnog biračkog tela, koje je shvatilo da je socijaldemokratski kandidat za kancelara, po svojim prohtevima i interesima, bliži poslodavcima i bogatima nego tradicionalnoj stranačkoj klijenteli. U tome je bila, i ostala, obzirnija i osetljivija, konzervativka Angela Merkel, ideološki daleko bliža krupnom kapitalu: ona zarađuje osamnaest hiljada evra mesečno i nije se, ne bar do sada, nikad žalila.
Ako bi trebalo da se brine (Štajnbrik) o nečijoj plati, upozorio je šef socijaldemokrata u pokrajini Šlezvig Holštajn Rolf Štegner, onda bi to mogla da bude (tanka) zarada medicinskih sestara, a ne šefa vlade.
Pomisao na neprimerenu Štajnbrikovu novčanu „gramzivost“ nije bila bez nekog osnova: on je na startu kancelarske kandidature bio suočen s aferom (spornih) „kraljevskih honorara“, koji su ga „lansirali“, za kratko vreme – nešto više od godinu dana – u klub milionera.
Štajnbrik je, pod snažnim pritiskom javnosti, bio prinuđen da stavi na uvid (dugu) listu honorara koje je, kao poslanik, ali više s „minulim radom“ ministra finansija, držao, najčešće, u bankama.
Pravno je time (uglavnom) sve bilo „pokriveno“, ali se moralno nije „primila“ činjenica da je za tako malo rada (sat govorenja) uzimao toliko novca (i po dvadeset pet hiljada evra) kod onih čija satnica, uz mnogo teškog rada, iznosi desetak evra.
Socijaldemokrate su, inače, sve do kasne jeseni minule godine nastupale s „trojkom“ na vrhu, koju su činili šef partije Zigmar Gabrijel, šef poslaničke frakcije u Bundestagu Frank Valter Štajnmajer i Per Štajnbrik, iz koje je, u najpogodnijem trenutku za stranku, trebalo imenovati „nosioca nade“. Taj trenutak je došao pre nego što je, inače, uobičajeno, gotovo čitavu godinu pre izbora: izbor je pao na politički „robusnog“ Štajnbrika, s uverenjem da on može poraziti „nesalomivu“ Merkelovu.
Iako ne odlučujuću, ali očigledno važnu činjenicu u tom izboru odigrala je konstatacija trenutno najuvažavanijeg člana partije, bivšeg kancelara Helmuta Šmita, koji je, s impresivnim političkim i životnim iskustvom (prevalio je uveliko devedesetu), u jednom intervjuu obznanio da „on (Štajnbrik) to može“.
Manje iskusan, i s tanjom političkom „specifičnom težinom“, šef partije Gabrijel, kome je, po funkciji, i pravilu, pripadalo „pravo prvog vučenja“ prepustio je tu prednost, očigledno teška srca, Štajnmajeru i Štajnbriku. Prvi je odustao, navodno iz porodičnih razloga, pri čemu je, nesporno, izvesnu ulogu igrala i činjenica da je iz „dvoboja“ s Merkelovom na prošlim izborima izašao kao gubitnik.
Predsednik partije Gabrijel je, bar do sada, javno pokazivao lojalnost (maleroznom) Štajnbriku, ali je, kako se čuje, u krugu svojih istomišljenika, sve glasnije i direktnije izražavao nezadovoljstvo zbog čitave serije njegovih „gafova“.
Do javnosti stižu glasovi, čak o mogućoj (internoj) „pobuni“ leve struje u rukovodstvu stranke protiv Štajnbrika: njega su odvajkada smatrali za desničara u partiji levice.

OBAMIN RECEPT S poslednje sednice Predsedništva parije, koja je održana u ponedeljak 28. januara, partijskom narodu i javnosti upućene su poruke o nepomućenoj slozi u rukovodstvu, koje se opredelilo za „recept“ Baraka Obame u izbornoj kampanji, s naglaskom na snažnu koheziju društva, koja se već zahuktava, iako će njena „vrela faza“ uslediti usred (moguće) vrelog leta. Kampanja će se voditi pod sloganom da je „snažnoj Nemačkoj potrebno više pravednosti“, s naglaskom na, pored ekonomske efikasnosti, socijalnu stabilnost.
Sam Štajnbrik je podržao „devizu“ partijskog šefa Gabrijela – da rukovodstvo SPD-a u izbornoj kampanji ne sme obećati ništa „što se ne može ispuniti“ – i obećao da više, u javnim izjavama, s obzirom na gorko iskustvo, neće „pribegavati ironiji“. To nije rečeno ironično, uskočio je, da „zapečati“ Štajnbrikovu „tvrdu reč“, šef partije Zigmar Gabrijel.
Iako pristalice Angele Merkel trljaju ruke zbog „gafova“ njenog izazivača i rivala, trenutna korist bi mogla da bude manja od štete koju njenim kancelarskim ambicijama – a ona bi, očigledno, želela da vlada bar koliko njen „politički otac“ Helmut Kol (šesnaest godina) – pravi koalicija koju predvodi.
Dok se kancelarka i dalje kotira visoko na listi popularnosti (odmah iza predsednika Republike Joahima Gauka), političke akcije vladajuće koalicije dramatično padaju. Crno-žuti tandem (konzervativci i liberali) doživeo je još jedan izborni šok. Posle Severne Rajne Vestfalije, Baden Virtemberga i Šlezvig Holštajna, pala je još jedna, zaredom, njihova tvrđava, Donja Saksonija, uprkos činjenici da su konzervativci „pozajmili“ veliki broj glasova malokrvnim liberalima.
Opozicija sada ima prevlast u Bundesratu, veću pokrajina, što vladi u Berlinu drastično sužava manevarski prostor: ovamo stiže na „aminovanje“ veliki broj zakona koji prođu kroz Bundestag.
Osećajući opasnost da bi posrnuli liberali mogli da ugroze njen tron, Merkelova posle poraza u Hanoveru saopštava da će se u izbornoj areni „svako boriti za sebe“, odbijajući na taj način da sopstvenim akcijama kreditira dosadašnjeg partnera. Ovo bežanje od „infekcije“ moglo bi, međutim, da bude veoma riskantno: Merkelova ne može sama, a na političkom vidiku nikog nema, osim liberala, na koga bi mogla da se osloni. Crveni (socijaldemokrate) imaju ambiciju da se na vlast vrate u tandemu sa zelenima, pa i jedni i drugi, bar za sada, izričito i odlučno, saopštavaju da ih eventualni „brak“ sa crnima (konzervativci) uopšte ne interesuje.
Političke zakletve su, međutim, često kratkoveke, a žudnja za vlašću večita.

[restrictedarea]