„Kišobran“ za zaštitu identiteta

Piše Vladimir  Dimitrijević

Pokazujući praktično šta znači oslobođenja od robovanja mitovima globalističke Imperije, ruski predsednik i ruski političari su i kroz nove zakone ponudili pretumačenje pojma „ljudskih prava“, inače jednog od najviše zloupotrebljenih pojmova, onog na osnovu kojeg Imperija decenijama zlostavlja čovečanstvo 

Rusija je, nepovratno, krenula novim putem: putem odbrane svoje civilizacijske samosvesti i duhovnog identiteta. Zakon o nadzoru nad stranim agenturama u vidu „ljudskopravaških“ NVO, a pogotovo zakon koji se priprema sa ciljem da zabrani propagandu homoseksualizma maloletnicima, znaci su rađanja nove pravne svesti koja više ne može da se miri sa dosadašnjom praksom – koračanjem za Zapadom i njegovim „standardima“ po svaku cenu. Koliko je veliki korak koji se čini, vidi se i po besnim reakcijama Imperije, koja, međutim, nema rešenje za zaustavljanje tog procesa – osim možda ubilačkog koraka u pravcu izazivanja trećeg svetskog rata. Jer, preorijentacija Rusije ka onom Iljinovom:„Mi nismo ni učenici, ni učitelji Zapada – učenici smo Božji i učitelji samima sebi“ – znak je da i druge, porobljene nacije dignu glas u odbranu svoje samobitnosti i pravo na „modernizaciju bez vesternizacije“. Ili, kako bi rekao moskovski i sveruski patrijarh Kiril: „Duboko sam uveren da Rusija mora zagovarati ideju multipolarnog sveta (…) Po našem poimanju, multipolarnost sveta harmonično uključuje raznolikost civilizacijskih modela (…) Rusija može da praslikuje model novog svetskog poretka, u čijoj osnovi neće biti bezlično jedinstvo u okviru standarda nametnutog silom, što bi neosporno dovelo do civilizacijske katastrofe, nego harmoničan spoj kulturnog iskustva zasnovanog na formalno različitom, ali suštinski jedinstvenom usvajanju apsolutnih moralnih vrednosti“.
Dakle, eto ko nadahnjuje rusku državnu vlast da, i kroz zakone, ponudi pretumačenje jednog od najviše zloupotrebljenih pojmova, na osnovu kojeg Imperija zlostavlja čovečanstvo, pojma „ljudskih prava“. Očito, inspirator ruske države je Ruska crkva, za koju je Bžežinski još davno rekao da, za njega (i njegove istomišljenike), predstavlja veću opasnost od komunizma.
Kako je svojevremeno zapisao Fjodor Štarkman u amerikanofilnoj „Ruskoj misli“: „Rusi imaju snažno osećanje nacionalne samosvesti, i ruska politika se uvek definisala jedinstvenom ideologijom. Ruske religiozne tradicije takođe doprinose osnaženju nacionalnog osećanja. Po mišljenju Amerikanaca, sve te osobine doprinose ‘združivanju’ Rusa protiv Amerike, što je moguće sprečiti podsticanjem pluralizma u svim oblastima života, pre svega u ideološkoj i religioznoj.“ Zato su, za vreme Jeljcina, u Rusiji bujale sekte i rimokatolički prozelitizam. Kad to nije uspelo, i kad je, po inicijativi Putina, zalečen raskol između Moskovske patrijaršije i Ruske zagranične crkve, krenulo se u otvoreni juriš na pravoslavlje. Zato je 2012. pank bend „Pusi rajot“ upao u hram Hrista Spasitelja da ga oskrnavi, a zatim je krenula serija satanističkih ispada protiv Crkve, kojoj će se, uskoro, zakonski stati na put. A koliko je uticaj Crkve na civilizacijsku preorijentaciju ruske države snažan, nastojaćemo da pokažemo u redovima koji slede.

[restrictedarea]

PUTIN SE OBRAĆA ARHIJEREJSKOM SABORU Predsednik Rusije Vladimir Putin obratio se, 1. februara 2013. godine, SA Saboru Ruske crkve, rečima izuzetne srdačnosti i priznanja. On je rekao da je Ruska crkva igrala ogromnu ulogu u ruskoj istoriji – i prilikom pobede nad poljskim interventima 1612. godine
(doba tzv. smute, kada je patrijarh Germogen narod pozvao na ustanak), i u ratu 1812, kad je Napoleon bio pobeđen posle pohoda na Moskvu, i u ratu 1941-1945, kada je Rusija Minjina i Požarskog, svetih Aleksandra Nevskog i Dimitrija Donskog, Sergija Radonješkog i Serafima Sarovskog, slomila nacizam i spasila čovečanstvo. Putin je rekao da je prošlo vreme kad je sekularizam shvatan pogrešno, kao istiskivanje Crkve iz društva. Iako neće biti državne religije u Rusiji, niti će Crkva biti stavljena pod kontrolu svetovnih vlasti, Crkva ima i imaće mnogo zadataka za dobro otadžbine i naroda – od milosrđa, preko prisustva u vojsci, do očuvanja duhovnog nasleđa najveće pravoslavne države. Biće sprečeni i svi pokušaji da se Crkva raznim provokacijama izloži nekoj vrsti novog, „građanističkog“ progona. Putin je pozdravio i sve episkope koji žive van Rusije, ali sa otadžbinom u srcu.
Da je Sabor počeo ozbiljno, videlo se odmah: usvojena su dva bitna dokumenta – onaj kojim se od vlasti traži da ne prihvata tzv. maloletničko pravo, koje omogućava, kao i na Zapadu, mešanje države u vaspitanje dece i oduzimnje potomstva od „nepodobnih“ roditelja, kao i onaj kojim se zahteva da građani Rusije koji ne žele elektronska dokumenta i elektronsko praćenje svog života i rada imaju pravo na alternativu.

ULOGA PATRIJARHA KIRILA Patrijarh Kiril je, još kao mitropolit kalinjingradski, učestvovao u raspravi o ljudskim pravima i bio na čelu crkvenih komisija koje su se istima bavile. I kao eparhijski arhijerej i kao poglavar Crkve, ima vrlo jasnu sliku o ovom problemu. Pre svega, on je uočio licemerje liberalnog (u stvari, unifikujećeg i totalitarnog) Zapada: „Predstavnici liberalne političke elite obećali su i obećavaju čitavom svetu slobodu, dok se u praksi ne uzdržavaju od primene veoma surovih mera kad je reč o ‘vaspitanju’ i ‘urazumljavanju’ onih zajednica koje insistiraju na drugačijem društvenom poretku“. Takođe, po njemu, ideologija ‘ljudskih prava’ potiče od jednog individualističkog koncepta čoveka, nastalog u doba agresivno sekularističkog prosvetiteljstva. Zato se ona ne može nametati kako religioznim pojedincima, tako i narodima kod kojih je religioznost i dalje bitan element nacionalnog života. Patrijarh Kiril ističe da hrišćani i vernici drugih religija smatraju da im je vera važnija od zemaljskog blagostanja, da solidarnost nije manje bitna od individualnog samoostvarenja, da tradicionalne vrednosti nisu sporedne u odnosu na ekonomski razvoj, da pravičnost nije ispod materijalnog procvata, kao i da je dobro otadžbine iznad lične koristi. Pripadnici svetskih religija mogu da stanu iza gorepomenutih teza, i da ih zajedno brane, pokazujući osnovnu solidarnost pred udarima agresivno antiteističkog globalizma. S obzirom na to da religije imaju zajedničke moralne vrednosti, po patrijarhu Kirilu, terorizam 21. veka nije plod sukoba među religijama (recimo, hrišćanstva i islama), nego sukob između ‘novog svetskog poretka’ zasnovanog na nereligijskim liberalnim vrednostima, i onih koji, eksploatišući religijske i tradicionalne vrednosti, teže uspostavljanju sopstvenog svetskog poretka“. Vrhuška Evropske unije, smatra poglavar RPC, nastoji da sasvim potisne hrišćanstvo iz javne sfere: Evropski parlament je svojevremeno odbio kandidaturu Italijana Roka Butiljonea za komesara pravde i unutrašnjih poslova zbog, po ruskom prvojerarhu, „njegovog neprihvatanja homoseksualizma kao norme interpersonalnih odnosa“. U Izraelu, progonu je bio izložen gradonačelnik Jerusalima Uri Lupnjanski zato što je pokušao da spreči gej paradu. Slične stvari dešavaju se u SAD-u i drugim zapadnim, negda hrišćanskim državama. Po patrijarhu Kirilu, potiskivanje vere iz sfere društvenog života na Zapadu se sprovodi skoro uspešnije nego u Sovjetskom Savezu. Zato je Ruska crkva podržala Italiju pred evropskim sudovima u odbrani prava na isticanje hrišćanskih simbola u školama, kao i vernike iz Velike Britanije koji su ostali bez posla zato što su nosili krstić oko vrata.

RUSKA CRKVA O LJUDSKIM PRAVIMA Na Svetom arhijerejskom saboru, održanom u junu mesecu 2009. godine, Ruska pravoslavna crkva usvojila je dokument „Osnove učenja Ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodama i pravima čoveka“. Ovaj tekst veoma je važan za razumevanje kako pozicije Ruske crkve, tako i uloge pravoslavnog hrišćanstva u ruskom društvu. Ukratko izloženo, shvatanje Ruske crkve o ljudskim pravima izgleda ovako:„Prema pravoslavnom predanju, čovek čuva Bogom mu dano dostojanstvo i u njemu uzrasta pod uslovom da živi u skladu s moralnim normama, jer te norme izražavaju prvozadanu, to jest istinsku prirodu čoveka, nepomračenu grehom. Zato postoji neposredna povezanost između čovekovog dostojanstva i etičnosti. Štaviše, priznati dostojanstvo ličnosti znači ustanoviti njenu moralnu odgovornost (…) Priznajući vrednost slobode izbora, Crkva tvrdi da ona neizbežno nestaje kad se čini izbor u korist zla. Zlo i sloboda su nespojivi (…) Slabost ustanova ljudskih prava je u tome što ona, štiteći slobodu izbora (…), sve manje i manje računaju na moralnu dimenziju života i slobodu od greha (…) Društveno uređenje mora se orijentisati prema obe vrste slobode (slobodi izbora i slobodi činjenja dobra, nap. V. D.), harmonizujući njihovo ostvarenje u javnoj sferi. Ne sme se štititi jedna sloboda, a zaboravljati druga. Slobodno prebivanje u dobru i istini nemoguće je bez slobode izbora, ali i slobodni izbor gubi vrednost i smisao ako se okreće zlu (…) Prava čoveka ne mogu biti iznad vrednosti duhovnog sveta (…) Razradu i primenu koncepcije ljudskih prava neophodno je usaglasiti sa normama etike, s moralnim načelom koje je Bog usadio u ljudsku prirodu, i koje se prepoznaje u glasu savesti (…) Ljudska prava ne smeju da protivureče ljubavi prema Otadžbini i bližnjima (…) Iz perspektive Pravoslavne crkve, političko-pravna ustanova ljudskih prava može da služi ispravnom cilju zaštite ljudskog dostojanstva i da pomaže duhovno-moralnom razvoju ličnosti. Da bi se to postiglo, ostvarenje ljudskih prava ne sme da se sukobljava s Bogom ustanovljenim moralnim normama i na njima zasnovanom tradicionalnom moralu. Individualna ljudska prava ne smeju se stavljati iznad vrednosti i interesa Otadžbine, društva, porodice. Ostvarenje ljudskih prava ne sme biti opravdanje za nasrtaj na religiozne svetinje, kulturne vrednosti, samobitnost naroda. Prava čoveka ne mogu biti izgovor za nanošenje nepopravljive štete prirodnim resursima“.

ŠTA DALJE? Rusija je stala na dug, ali neophodan put: put oslobođenja od robovanja mitovima globalističke Imperije.To je put povratka pravim vrednostima, koje su, pre svega, moralne. Kako je u svom tekstu „Ljudska prava i moralna odgovornost“ istakao patrijarh Kiril: „Jezik moralnih normi shvatljiv je svakome. Moralnost je jedinstvena i nedeljiva. Ako, pozivajući se na prava i slobode ljudi, oslobađamo greh i ne zaustavljamo manifestacije varvarskog ponašanja, kada u najužem centru Moskve, na Manježnom trgu, seku ikone, organizuju izložbe pod naslovom ‘Pazi:religija’, a na drugim mestima ismevaju osećanja vernika putem karikatura (reč je o karikaturi Muhameda koja je u Evropi izazvala buru, nap. V. D. ), zašto se onda čudimo pojavi ljudi kadrih da izvrše ubistvo na nacionalnoj i verskoj osnovi?“ To jest, opet po patrijarhu Kirilu, „neophodno je biti svestan činjenice da zemlje evropskog Istoka ne žele da slepo slede pravila koja je neko nekada formulisao bez njihovog učešća, bez uzimanja u obzir pogleda na svet njihovih stanovnika – da ih slede samo zato što ta pravila danas postoje u materijalno razvijenim zapadnim zemljama. Istočnohrišćanska civilizacija, kao i svaka druga, izgradila je vlastiti, samobitni način života. Filosofija i forme tog života pojavile su se kao rezultat napora mnogih naraštaja naroda koji su ispovedali Pravoslavlje, nastojeći da izgrade lični i društveni život u skladu sa svojom verskom i kulturnom tradicijom“. I to se, kaže patrijarh, mora poštovati.
Ruski predsednik i ruski političari shvatili su poruku ruskog patrijarha, i krenuli novim putem, putem kontekstualno-civilizacijskog čitanja univerzalnih ljudskih prava. Da li će u Srbiji neko nešto naučiti od ovog okreta ka temeljima ruske samobitnosti, videćemo.

[/restrictedarea]