Ima li pilota u avionu?

Piše Saša Francisti

Borbeni piloti oduvek su bili pojam muževnosti, snage, utreniranosti i futurističkog mačo izgleda. Pravi vitezovi visina, oklopljeni specijalnim odelima, lica skrivenog ogromnim tamnim vizirima i maskama za dovod kiseonika i komunikaciju, u moćnim mašinama koje paraju nebo i donose strah protivnicima kako u vazduhu, tako i na tlu

Međutim, poslednjih godina ta ikonistička slika počela je da se menja, novi heroji neba sve češće imaju diskretno zaobljen stomačić, neretko nose naočare malo jače dioptrije, a u više slučajeva imaju problema sa opadanjem kose i hemoroidima. Novi heroj neba u stvari nikad nije ni poleteo u svojoj mašini, osim kao običan putnik u avionskom saobraćaju. U pauzama između akcija on trkne do svog stana, pojede nekoliko hamburgera, odrema uz omiljen sportski program, a onda ponovo polazi u okršaj. Dakako da se radi o novoj američkoj generaciji pilota – pilota bespilotnih letelica koji iz svojih fotelja, hiljadama kilometara daleko od najbližeg poprišta sukoba, okruženi monitorima i sa džojstikom u ruci seju smrt iz vazduha širom sveta. Njihove mete su u Pakistanu, Jemenu, Afganistanu, Sudanu, Somaliji, Libiji, Maliju i najčešće nemaju pojma da ih vreba smrt iz vedrog neba.
Broj ovih ratnika iz fotelje je do danas skoro nadmašio broj pravih pilota u Americi, a sve zahvaljujući rastegnutim pojmovima o pravdi aktuelnog predsednika SAD-a Obami. Prema pisanju „Njujork tajmsa“, aktuelna administracija SAD-a smatra sve muškarce u zoni napada stasale za vojsku – borcima, sem ako se posthumno ne dokaže da su civili!
O efikasnosti bespilotnih letelica najbolje govori i inače veoma neprecizna statistika, jer delovi sveta gde se događaju takvi napadi uglavnom su nepristupačni i teško dostupni medijima. Biro istraživačkog novinarstva iz Londona je procenio da je u ovakva 322 američka napada od 2004. godine samo u Pakistanu poginulo između 2.486 i 3.188 ljudi. Civila je, prema istom izvoru, stradalo između 482 i 832.

ISTORIJAT Iako ideja bespilotnih letelica datira još od Prvog svetskog rata, kada su Britanci testirali nemačku PVO avionima koji su mehanički vođeni, razvoj i upotreba takvih sistema intenzivirana je tek šezdesetih godina prošlog veka posle obaranja američkog špijunskog aviona U–2 iznad tadašnjeg SSSR-a i zarobljavanja pilota Gerija Pauersa. Rešenje za sve rizičnije zadatke osmatranja i izviđanja nametnulo se samo po sebi: automatizovane letelice bez pilota. Prvi ozbiljniji korak načinili su Amerikanci tokom Vijetnamskog rata kada su letelice tog tipa obavile više od 3.500 poletanja na zadacima osmatranja. Izgubljeno je više od 500 letelica, ali veliki broj je uspeo da se vrati u bazu i dostavi sakupljene podatke.
Ipak, pravi savremeni dronovi pojavili su se sedamdesetih godina tokom intenzivnih arapsko-izraelskih sukoba. Doživevši težak poraz od sirijskog PVO koje je raspolagalo savremenim sovjetskim raketnim sistemima i radarima, izraelska vojska je inovativno upotrebila novu vrstu dronova. Dron (bespilotna letelica) „Mastif“ slao je slike u realnom vremenu, obavljao zadatke elektronskog ometanja i služio kao mamac za sirijske radare i raketne baterije. Sirijci su bili nemoćni u susretu sa tom novom tehnologijom. Izraelska vojska je nastavila sa razvojem sopstvenih bespilotnih letelica i danas ih koriste u mnogim armijama sveta.
Američka vojska je za to vreme razvijala sopstvene bespilotne letelice nove generacije koje su imale neuspešnu premijeru tokom rata u Bosni. Radi se o letelici GNAT-750. Kasnije je ta letelica unapređena i ponela naziv MQ- 1 „Predator“, te je i danas u upotrebi. Neminovno, logika razvoja takvih sistema, vodila je sledećem koraku: naoružavanju za ofanzivna dejstva, povećanju samostalnosti, i unapređivanju letnih karakteristika. Taj korak u armije sveta uvodi i sasvim novu oznaku za taj tip letelica UCAV (Unmanned Combat Air Vehicle).

[restrictedarea]

NOVA GENERACIJA MQ-1 „Predator“ je početkom ovog veka doživeo evolutivni skok. Povećan mu je razmah krila, nosivost i domet. Poznatiji je pod imenom MQ-9 „Riper“ i nosi do 1.700 kilograma tereta, između ostalog i rakete „Helfajer“. Te letelice su se brzo pročule jer se i danas intenzivno koriste u napadima na pobunjenike u Afganistanu, Iraku i Pakistanu. „Riper“ je inače i prvi dron u američkoj floti koji je mogao da leti potpuno samostalno iako je stalno nadziran iz zemaljskih kontrolnih centara. Međutim, razvoj tih letelica nije stao na toj tački. Pre nekoliko godina američka agencija DARPA (Defense Advances Research Projects Agency ) pokrenula je projekt sa ciljem da stvori novu bespilotnu borbenu letelicu za potrebe avijacije i mornarice. U projekt su se uključili renomirani proizvođači aviona sa velikim iskustvom u izradi svih tipova letelica: „Boing“, „Nortrop Gruman“. „Boing“ je predstavio prototip H-45, bespilotnu letelicu nalik poznatom bombarderu B-2 „Spirit“, a „Nortrop Gruman“ H-47 letelicu neobičnog oblika poput vrha strele. Za oba projekta je karakteristična mala radarska uočljivost, nizak toplotni trag i vrhunska elektronika koja letelicama omogućava da samostalno poleću i sleću na nosač aviona. „Boingov“ prototip nije ispunio zahteve mornarice tako da je posao ipak dobio „Nortrop Gruman“ sa drugim prototipom H-47B. Osnovni prototip je potpuno redizajniran, povećan mu je domet i nosivost, a u budućnosti će biti sposoban i da se samostalno dopunjava gorivom u vazduhu. Osim toga, mornarička bespilotna letelica neće obavljati samo zadatke osmatranja i bombardovanja ciljeva na tlu, već će vršiti i zadatke presretanja u vazduhu.
Ni ostale armije nisu sedeli skrštenih ruku. Britanska kompanija BAE sistems predstavila je svoju viziju borbene bespilotne letelice pod radnim imenom „Taranis“. Za sada postoje samo nagoveštaji da bi trebalo da uđe u borbenu upotrebu do 2018. godine. Francuski „Daso“ (inače proizvođač borbenog aviona „Rafal“) osmislio je koncept pod nazivom „Neuron“, letelicu koja bi sadejstvovala sa pilotima u formaciji, ali i samostalno obavljala široku lepezu zadataka. Evropski koncern EADS se takođe pojavio na tom tržištu nudeći bespilotnog izviđača „Talarion“ i borbenu letelicu „Barakuda“ koja se već nalazi u sastavu nemačkih vazdušnih snaga.

MALO I O RUSIMA Ruski projektni biro „Mikojan“ je prethodnih godina intenzivno razvijao svoj projekt bespilotne letelice pod nazivom „Skat“. Iako je model letelice napravljen u prirodnoj veličini i obavljena ispitivanja u vazdušnim tunelima, „Mikojan“ je prekinuo dalja istraživanja i prepustio sve podatke „Suhoju“, tako da je za očekivati da će ovaj biro ipak privesti projekt „Skat“ realizaciji.
Značaj bespilotnih letelica shvaćen je i u našoj vojsci, tako da je već razvijeno nekoliko tipova, uglavnom izviđačkih letelica, sa perspektivom da jedna od njih bude osposobljena i za ofanzivne zadatke.

I MI KONJA ZA TRKU IMAMO Mini-bespilotna letelica „Vrabac“ namenjena je izviđanju i osmatranju na daljinama do 12 kilometara, a sistem čine tri letelice i jedna zemaljska stanica za kontrolu. Sama letelica je opremljena upravljačko navigacionom elektronikom sa GPS i inercionim pozicioniranjem, te dnevnim i noćnim sistemom opto elektronike. Zbog malih dimenzija i plafona leta na 500 metara, letelica je teško uočljiva i upotrebljiva za širok broj različitih misija. Druga letelica koja je ozbiljan kandidat za uvođenje u naoružanje je „Pegaz“, znatno veća bespilotna letelica koja dizajnom podseća na izraelski „Heron“. „Pegaz“ ima razmah krila od 6,34 m, maksimalne poletne težine do 230 kilograma. Sa brzinom do 200 kilometara i plafonom leta na 3.000 metara, može se naslutiti da će „Pegaz“ naći svoje mesto u sastavu naše vojske kao izviđačko i ofanzivno sredstvo.

NE BAŠ BESPOMOĆNI I pored dominacije savremenih armija u pogledu savršenosti tehnologije, moćnih komunikacionih sistema, naprednog kriptovanja podataka za kontrolu i zaštitu navigacionih i komandnih sistema tih letelica, povremeno entuzijasti na ugroženim stranama naprave pravi podvig koji baci u očaj inženjere i elektroničare „naprednog“ zapadnog sveta. Ne tako davno iranska vojska je uspešno preuzela kontrolu nad najsavremenijom američkom bespilotnom letelicom RQ – 170 „Stražar“. Pošto je preuzeto upravljanje, američkom kontroloru su preko presretnutog satelitskog linka slani pogrešni podaci o položaju letelice, posle toga Iranci su letelicu i prizemljili. U prvom trenutku, Amerikanci su demantovali tu vest, ali su kasnije potvrdili navode iranske vojske i čak bezobrazno tražili da im Iran tu letelicu vrati!
Sledeći poduhvat izveli su u pravom smislu reči entuzijasti. Dva palestinska mladića sa zapadne obale, uz pomoć laptop kompjutera, satelitskog telefona i antene uspeli su da preuzmu izraelsku izviđačku bespilotnu letelicu, i što je najbolnije za Izraelce, taj svoj poduhvat su ovekovečili kamerom i snimak postavili na „Ju tjub“.
Uglavnom, pred bespilotnim letelicama je još uvek dug put razvoja do trenutka kada će konačno potisnuti pilotirane letelice, a veštačka inteligencija potpuno preuzeti pilotovo mesto u kokpitu. Ipak, ma koliko elektronika bila savršena odluke će i dalje donositi čovek. I to iz fotelje, sa džojstikom u jednoj, i „koka-kolom“ u drugoj ruci. I više niko neće biti siguran.

[/restrictedarea]