Има ли пилота у авиону?

Пише Саша Францисти

Борбени пилоти одувек су били појам мужевности, снаге, утренираности и футуристичког мачо изгледа. Прави витезови висина, оклопљени специјалним оделима, лица скривеног огромним тамним визирима и маскама за довод кисеоника и комуникацију, у моћним машинама које парају небо и доносе страх противницима како у ваздуху, тако и на тлу

Међутим, последњих година та иконистичка слика почела је да се мења, нови хероји неба све чешће имају дискретно заобљен стомачић, неретко носе наочаре мало јаче диоптрије, а у више случајева имају проблема са опадањем косе и хемороидима. Нови херој неба у ствари никад није ни полетео у својој машини, осим као обичан путник у авионском саобраћају. У паузама између акција он тркне до свог стана, поједе неколико хамбургера, одрема уз омиљен спортски програм, а онда поново полази у окршај. Дакако да се ради о новој америчкој генерацији пилота – пилота беспилотних летелица који из својих фотеља, хиљадама километара далеко од најближег попришта сукоба, окружени мониторима и са џојстиком у руци сеју смрт из ваздуха широм света. Њихове мете су у Пакистану, Јемену, Афганистану, Судану, Сомалији, Либији, Малију и најчешће немају појма да их вреба смрт из ведрог неба.
Број ових ратника из фотеље је до данас скоро надмашио број правих пилота у Америци, а све захваљујући растегнутим појмовима о правди актуелног председника САД-а Обами. Према писању „Њујорк тајмса“, актуелна администрација САД-а сматра све мушкарце у зони напада стасале за војску – борцима, сем ако се постхумно не докаже да су цивили!
О ефикасности беспилотних летелица најбоље говори и иначе веома непрецизна статистика, јер делови света где се догађају такви напади углавном су неприступачни и тешко доступни медијима. Биро истраживачког новинарства из Лондона је проценио да је у оваква 322 америчка напада од 2004. године само у Пакистану погинуло између 2.486 и 3.188 људи. Цивила је, према истом извору, страдало између 482 и 832.

ИСТОРИЈАТ Иако идеја беспилотних летелица датира још од Првог светског рата, када су Британци тестирали немачку ПВО авионима који су механички вођени, развој и употреба таквих система интензивирана је тек шездесетих година прошлог века после обарања америчког шпијунског авиона У–2 изнад тадашњег СССР-а и заробљавања пилота Герија Пауерса. Решење за све ризичније задатке осматрања и извиђања наметнуло се само по себи: аутоматизоване летелице без пилота. Први озбиљнији корак начинили су Американци током Вијетнамског рата када су летелице тог типа обавиле више од 3.500 полетања на задацима осматрања. Изгубљено је више од 500 летелица, али велики број је успео да се врати у базу и достави сакупљене податке.
Ипак, прави савремени дронови појавили су се седамдесетих година током интензивних арапско-израелских сукоба. Доживевши тежак пораз од сиријског ПВО које је располагало савременим совјетским ракетним системима и радарима, израелска војска је иновативно употребила нову врсту дронова. Дрон (беспилотна летелица) „Мастиф“ слао је слике у реалном времену, обављао задатке електронског ометања и служио као мамац за сиријске радаре и ракетне батерије. Сиријци су били немоћни у сусрету са том новом технологијом. Израелска војска је наставила са развојем сопствених беспилотних летелица и данас их користе у многим армијама света.
Америчка војска је за то време развијала сопствене беспилотне летелице нове генерације које су имале неуспешну премијеру током рата у Босни. Ради се о летелици ГНАТ-750. Касније је та летелица унапређена и понела назив МQ- 1 „Предатор“, те је и данас у употреби. Неминовно, логика развоја таквих система, водила је следећем кораку: наоружавању за офанзивна дејства, повећању самосталности, и унапређивању летних карактеристика. Тај корак у армије света уводи и сасвим нову ознаку за тај тип летелица UCAV (Unmanned Combat Air Vehicle).

[restrictedarea]

НОВА ГЕНЕРАЦИЈА МQ-1 „Предатор“ је почетком овог века доживео еволутивни скок. Повећан му је размах крила, носивост и домет. Познатији је под именом МQ-9 „Рипер“ и носи до 1.700 килограма терета, између осталог и ракете „Хелфајер“. Те летелице су се брзо прочуле јер се и данас интензивно користе у нападима на побуњенике у Афганистану, Ираку и Пакистану. „Рипер“ је иначе и први дрон у америчкој флоти који је могао да лети потпуно самостално иако је стално надзиран из земаљских контролних центара. Међутим, развој тих летелица није стао на тој тачки. Пре неколико година америчка агенција ДАРПА (Defense Advances Research Projecтs Agency ) покренула је пројект са циљем да створи нову беспилотну борбену летелицу за потребе авијације и морнарице. У пројект су се укључили реномирани произвођачи авиона са великим искуством у изради свих типова летелица: „Боинг“, „Нортроп Груман“. „Боинг“ је представио прототип Х-45, беспилотну летелицу налик познатом бомбардеру Б-2 „Спирит“, а „Нортроп Груман“ Х-47 летелицу необичног облика попут врха стреле. За оба пројекта је карактеристична мала радарска уочљивост, низак топлотни траг и врхунска електроника која летелицама омогућава да самостално полећу и слећу на носач авиона. „Боингов“ прототип није испунио захтеве морнарице тако да је посао ипак добио „Нортроп Груман“ са другим прототипом Х-47Б. Основни прототип је потпуно редизајниран, повећан му је домет и носивост, а у будућности ће бити способан и да се самостално допуњава горивом у ваздуху. Осим тога, морнаричка беспилотна летелица неће обављати само задатке осматрања и бомбардовања циљева на тлу, већ ће вршити и задатке пресретања у ваздуху.
Ни остале армије нису седели скрштених руку. Британска компанија БАЕ системс представила је своју визију борбене беспилотне летелице под радним именом „Таранис“. За сада постоје само наговештаји да би требало да уђе у борбену употребу до 2018. године. Француски „Дасо“ (иначе произвођач борбеног авиона „Рафал“) осмислио је концепт под називом „Неурон“, летелицу која би садејствовала са пилотима у формацији, али и самостално обављала широку лепезу задатака. Европски концерн ЕАДС се такође појавио на том тржишту нудећи беспилотног извиђача „Таларион“ и борбену летелицу „Баракуда“ која се већ налази у саставу немачких ваздушних снага.

МАЛО И О РУСИМА Руски пројектни биро „Микојан“ је претходних година интензивно развијао свој пројект беспилотне летелице под називом „Скат“. Иако је модел летелице направљен у природној величини и обављена испитивања у ваздушним тунелима, „Микојан“ је прекинуо даља истраживања и препустио све податке „Сухоју“, тако да је за очекивати да ће овај биро ипак привести пројект „Скат“ реализацији.
Значај беспилотних летелица схваћен је и у нашој војсци, тако да је већ развијено неколико типова, углавном извиђачких летелица, са перспективом да једна од њих буде оспособљена и за офанзивне задатке.

И МИ КОЊА ЗА ТРКУ ИМАМО Мини-беспилотна летелица „Врабац“ намењена је извиђању и осматрању на даљинама до 12 километара, а систем чине три летелице и једна земаљска станица за контролу. Сама летелица је опремљена управљачко навигационом електроником са ГПС и инерционим позиционирањем, те дневним и ноћним системом опто електронике. Због малих димензија и плафона лета на 500 метара, летелица је тешко уочљива и употребљива за широк број различитих мисија. Друга летелица која је озбиљан кандидат за увођење у наоружање је „Пегаз“, знатно већа беспилотна летелица која дизајном подсећа на израелски „Херон“. „Пегаз“ има размах крила од 6,34 м, максималне полетне тежине до 230 килограма. Са брзином до 200 километара и плафоном лета на 3.000 метара, може се наслутити да ће „Пегаз“ наћи своје место у саставу наше војске као извиђачко и офанзивно средство.

НЕ БАШ БЕСПОМОЋНИ И поред доминације савремених армија у погледу савршености технологије, моћних комуникационих система, напредног криптовања података за контролу и заштиту навигационих и командних система тих летелица, повремено ентузијасти на угроженим странама направе прави подвиг који баци у очај инжењере и електроничаре „напредног“ западног света. Не тако давно иранска војска је успешно преузела контролу над најсавременијом америчком беспилотном летелицом RQ – 170 „Стражар“. Пошто је преузето управљање, америчком контролору су преко пресретнутог сателитског линка слани погрешни подаци о положају летелице, после тога Иранци су летелицу и приземљили. У првом тренутку, Американци су демантовали ту вест, али су касније потврдили наводе иранске војске и чак безобразно тражили да им Иран ту летелицу врати!
Следећи подухват извели су у правом смислу речи ентузијасти. Два палестинска младића са западне обале, уз помоћ лаптоп компјутера, сателитског телефона и антене успели су да преузму израелску извиђачку беспилотну летелицу, и што је најболније за Израелце, тај свој подухват су овековечили камером и снимак поставили на „Ју тјуб“.
Углавном, пред беспилотним летелицама је још увек дуг пут развоја до тренутка када ће коначно потиснути пилотиране летелице, а вештачка интелигенција потпуно преузети пилотово место у кокпиту. Ипак, ма колико електроника била савршена одлуке ће и даље доносити човек. И то из фотеље, са џојстиком у једној, и „кока-колом“ у другој руци. И више нико неће бити сигуран.

[/restrictedarea]