HLADNI RAT I KULTURA (PRVI DEO): CIA – kao  Ministarstvo kulture 

Za „Pečat“ iz Firence Snežana Simić

Suočivši se u periodu Hladnog rata sa činjenicom da su brojni evropski intelektualci prigrlili antikapitalističke, filosocijalističke, čak i rusofilske pozicije, Amerika je preko svoje obaveštajne Agencije pokušala da preokrene ili barem uslovi ovu već prilično raširenu viziju i verziju „levičarskog intelektualca“

Novi špijunski roman engleskog književnika Ijana Makjuana, vraćajući čitaoce u vreme kulturnog hladnog rata, eksplicitno se poziva na senzacionalno otkriće iz tog perioda: jedan od tada najcenjenijih književnih časopisa, londonski „Inkaunter“, osnovala je i godinama finansirala američka obaveštajna agencija CIA. Novinarka i istoričarka Frensis Stonor Saunders u obimnom eseju „CIA i kulturni hladni rat“, pored ove epizode, koja je svojevremeno izazvala veliki skandal, detaljno opisuje način i obim dvadesetogodišnjeg delovanja pomenute američke tajne službe na polju kulture i umetnosti. „Operativne aktivnosti“ bile su sprovođene sa ciljem da se ovlada srcem i mozgovima intelektualaca i otupi uticaj svih onih koji su se protivili američkoj spoljnoj politici.

Poslednji literarni trud jednog od najvećih savremenih pripovedača, engleskog književnika Ijana Makjuana, knjiga „Sweet tooth“, nedavno prevedena i objavljena u Italiji u izdanju kuće „Einaudi“ (italijanski naslov je „Miele“ – „Med“), atipična je špijunska priča, začinjena strastvenim ljubavnim elementima i prošarana autobiografskim detaljima iz života pisca u mladosti.
U svom novom romanu, bogatom ironijom, dvosmislenostima i dramatičnim preokretima, pisac vraća čitaoce pedesetak godina unazad, u vreme Hladnog rata sa Velikom Britanijom, tada u vrtlogu političkih i socijalnih nemira. Protagonista i pripovedački glas je Serena From, mlada i prelepa plavuša, koja, poštujući volju roditelja (otac – anglikanski biskup), odustaje od želje da studira književnost i upisuje se na matematički fakultet u Kembridžu. Bez talenta za matematiku, veliki romantičar i sanjalica, utehu pronalazi u čitanju i pisanju za studentske novine. Između jedne i druge knjige prepušta se ponekoj prolaznoj avanturi, sve dok se u njen život ne umeša sredovečni, oženjeni profesor istorije Toni Kaning, koji, u ulozi pigmaliona, priprema Serenu za specijalnu misiju. Kada je ona postala spremna, pre nego što je definitivno napusti, „predaje“ je u ruke, ni manje, ni više, već Britanske obaveštajne službe, odeljku angažovanom u „najslađem delu Hladnog rata“: onom kulturnom. Tako Serena postaje učesnik u operaciji (šifrirani naziv „Sweet tooth“) sa kojom agencija MI5 (bezbednost i kontrašpijunaža) tajno finansira rad nekih pisaca i intelektualaca u cilju propagiranja antikomunističkih ideja.
U početku smušena u ulozi špijunke, Serena se predstavlja kao direktorka fantomske fondacije. Njen zadatak je da se približi mladom i obećavajućem piscu Tomi Haleju. Pred toga što mlađanog romansijera obasipa ne samo novcem već i ženskim čarima, Serenina osnovna dužnost je da pokuša da ga pobedi na terenu fikcije koji je zajednički oboma.
Mekjuan, u savršenom ritmu, spretno meša stvarnost i fantaziju i vešto upravlja radnjom, konstruisanom na tajnama, lažima i prevarama, pričama koje se nadovezuju jedna na drugu, i vodi čitaoca ka iznenađujućem i potresnom finalu. Njegova Serena se iz tajne misije vraća ozleđena. „Otkačili su me posle osamnaest meseci, kada su potkopali moj ugled i uništili mog ljubavnika.“

[restrictedarea]

ESEJ O „DUHOVNOM RATU“ Prilikom predstavljanja ove knjige na književnom festivalu „Druga polovina knjige“ u Đenovi, Makjuan je objasnio da je ovaj roman nastao iz njegovog interesovanja za hladni kulturni rat. „Od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka CIA, a takođe i Britanska tajna služba, bile su uposlene da preko umetnosti i književnosti promovišu zapadne vrednosti. Tada je postojao ‚Inkaunter‘, jedan jako poznati časopis koji je uređivao Stiven Spender, sa kojim sam i ja, kao i mnogi drugi, sarađivao. Krajem šezdesetih, međutim, izbio je skandal kada se otkrilo da ga je finansirala CIA. Ova priča me je oduvek fascinirala: kao svi literarni časopisi imao je potrebu za novcem, ali oni nisu znali odakle je novac zaista dolazio. Tu se upravo nalazi paradoks priče: ako želiš da podstakneš otvoreno društvo, veoma je loše to raditi tajno“, zaključio je pisac.
Naravno, Mekjuanovo delo je fikšn, ali ne pripada žanru naučnofantastične književnosti, niti potpunoj literarnoj „deformaciji“ stvarnosti: ono je istovremeno i esej o Hladnom ratu. U knjizi se, naime, eksplicitno navodi jedna od kontroverznih epizoda iz vremena velikog Hladnog rata koji je podelio intelektualni svet na dva bloka, zapadni i komunistički: direktor veoma uglednog i elegantnog magazina „Inkaunter“, pesnik Stiven Spender, pošto je obelodanjeno da je list finansirala CIA, bio je prinuđen da podnese ostavku, i upravo ovaj događaj je inspirisao pisca za njegov izuzetni „upad“ u Englesku zahvaćenu vrtlogom kulturnog rata.
O tom senzacionalnom otkriću, koje je izazvalo veliki skandal (mnogi ugledni saradnici su izjavili da nikada ne bi pisali za „Inkaunter“ da su znali ko je finansijer), kao i brojnim drugim dešavanjima na polju kulture i umetnosti, koja su se pak događala pod „pokroviteljstvom“ američke Centralne obaveštajne agencije, čitaoce detaljno upoznaje knjiga engleske istoričarke i novinarke Frensis Stonor Saunders „Ko je platio svirača? CIA i kulturni hladni rat“, objavljena u Engleskoj 1999, u Americi 2000, zatim prevedena na francuski, italijanski, španski… (Ovom značajnom i intrigantnom temom, pre i posle Saundersove, bavili su se i drugi autori, među njima i Hju Vilford u knjizi „Moćni Vurlicer“, 2008. godine).
CIA u hladnom kulturnom ratu Priča počinje ubrzo po završetku Drugog svetskog rata kada je Vašington bio prilično nesiguran da će ljudi u zapadnoj Evropi podržati demokratske vlade i da će se države usprotiviti Sovjetskom Savezu.
Imajući u vidu da je Sovjetski Savez u prvim godinama Hladnog rata mnogo učinio da uspostavi kulturnu paradigmu kao centralnu, a da je Amerika, u praksi, bila „nevinašce u međunarodnoj kulturnoj borbi“ (Kulturkampf), postalo je neophodno što pre odgovoriti na opasnost koja je dolazila sa Istoka. To je učinjeno osmišljavanjem planova za „pacifikovanu“ borbu kako protiv Sovjetskog Saveza, tako i protiv komunističkih partija u zapadnoj Evropi.
Da bi se izborila za svoje principe i supremaciju Amerika nije uvek ratovala vatrenim oružjem. Tako je bilo i ovog puta kada je razrađena rafinirana tehnika za predstojeće bitke na kulturnom polju. Odluka da se kultura i umetnost uključe u američki hladnoratovski arsenal doneta je 1947. godine pošto je Kongres osnovao američku obaveštajnu službu (CIA), koja je potom bez oklevanja lansirala tajnu kampanju sa ciljem da, prvenstveno, Evropu „zapraši“ principima slobode i demokratije.
U nameri da obezvredi zov komunizma i onemogući povećanje „težine“ levičarskih partija na izborima, CIA je pokrenula okultnu akciju širokih razmera u kojoj nije štedela ni ljudstvo, ni finansijska sredstva. Suočivši se sa činjenicom da su brojni evropski intelektualci u tom periodu prigrlili antikapitalističke, filosocijalističke, čak i rusofilske pozicije, Amerika je, preko svoje Agencije, pokušala da preokrene ili barem uslovi, ovu već prilično raširenu viziju „levičarskog intelektualca”. Ideja vodilja je bila da se progresivni intelektualci sa nekomunističke levice ili bivši komunisti, iskoriste u funkciji antikomunizma, odnosno raspršivanja prilično prisutnog ruskog daha. CIA je dakle podržavala članove nekomunističke levice, uključujući mnoge intelektualce, a sve sa ciljem da neke od najistaknutijih zagovornika intelektualne slobode na Zapadu učini običnim alatkama u rukama američke vlade. Uz moto „polako i potiho“, strategija kampanje je bila – prvo pridobiti nekomunističku levicu, pa preko nje delovati na elitu, koja bi potom uticala na mase. Zanimljivo je da se u težnji za stvaranjem nekomunističkog naprednjaštva u Evropi nije preterivalo: ekstremno desničarske ili surovo antikomunističke pozicije nisu bile dobrodošle.

BITKA ZA OSVAJANJE MOZGOVA Posle istraživanja u mnogim američkim i britanskim arhivima, uz pomoć brojnih dokumenata (koji su u vreme pisanja knjige oslobođeni statusa državne tajne) i ekskluzivnih intervjua sa (većinom penzionisanim) CIA službenicima, autorka je u svojoj knjizi svedočanstvu uspela da rekonstruiše i osvetli ovaj period „istinske bitke za osvajanje mozgova“, koju je CIA zapodenula sa ciljem da utiče na kulturni život Zapada. Autorka dokazuje da su, u tom smislu, pokrenuti ambiciozni projekti: osnivanje i finansiranje političkih i književnih časopisa, održavanje međunarodnih konferencija i kongresa, muzičkih i baletskih festivala, operskih recitala i značajnih izložbi širom planete.
Jedan od ključnih koraka za realizaciju ovog sveobuhvatnog plana učinjen je 1950, kada je osnovan Odeljak za međunarodne organizacije (IOD) pod rukovodstvom Toma Bradena.
Braden je objasnio (kada je u svojstvu bivšeg CIA agenta i prvog šefa IOD-a prihvatio da razgovara sa autorkom knjige) da je cilj njegove organizacije bio da ujedini pisce, muzičare, uopšte umetnike, da bi pokazali da su Zapad i SAD bili posvećeni slobodi izražavanja i intelektualnim dostignućima, bez krutih barijera o tome šta mora da se piše i izgovori, i šta mora da se uradi, kao što se dešavalo naprimer u Sovjetskom Savezu. Po njegovom mišljenju, IOD je bio najvažnije odeljenje u Agenciji i odigrao je enormnu ulogu u Hladnom ratu. Takođe je obrazložio da je ovaj odeljak morao da radi pod velom tajne, prvenstveno zbog neprijateljstva prema avangardi. „Da bi ohrabrili otvorenost, mi smo morali da radimo tajno“, reči su bivšeg visokog službenika Agencije.
Kongres za kulturnu slobodu IOD je finansirao organizaciju Kongresa za kulturnu slobodu (CCF) čija je funkcija, u borbi protiv komunizma i sovjetskog totalitarizma, takođe bila da promoviše kulturnu slobodu u zapadnom svetu. Središte kampanje se tako preselilo u Kongres za kulturnu slobodu (osnivački Kongres održan je krajem juna 1950. u Zapadnom Berlinu) sa sedištem u Parizu, finansiranom iz fondova Agencije i pod vođstvom CIA agenta, sa kancelarijama otvorenim u 35 država. Kongres je de facto predstavljao Ministarstvo kulture američke obaveštajne agencije sa zadatkom da brani kulturu od napada iz Moskve i njenih „saputnika“ na Zapadu.
U „Manifestu slobode“, kamenu temeljcu Kongresa, sloboda se definiše kao pravo da se imaju i izražavaju sopstvena mišljenja, naročito mišljenja koja se razlikuju od stavova sopstvenih vlada. Međutim, imajući u vidu da su sredstva dolazila od američkih državnih organa sa sopstvenim programom političkih prioriteta, takav način finansiranja narušio je prirodu slobodnog intelektualnog delovanja.
Način finansiranja i aktivnosti Kongresa Saunders pokazuje kako je funkcionisanje Kongresa, tog udruženja slobodnih intelektualca, zavisilo od tajnog finansiranja vlade. Sredstva su većinom bila obezbeđena Maršalovim planom i novcem koji je pristizao od američkih poreskih obveznika. CIA je ta sredstva dodeljivala prikrivajući se navodnim donacijama filantropskih fondacija. Ogromne sume novca cirkulisale su kroz legalne fondacije (npr. „Ford“ i „Rokfeler“) i postajale dostupne onima koji su želeli deo bogatog kolača zaobilaznim putem, a sve u nameri realizacije projekata antikomunističke konotacije. Novac je dakle davan fondacijama, koje su ga zatim prosleđivale Kongresu, tako da se CIA ni u jednom dokumentu nije pojavljivala kao „pokrovitelj“ kulturnih aktivnosti, koje je generalni sekretar Kongresa Nikolaj Nabokov, američki kompozitor ruskog porekla (bliski rođak Vladimira Nabokova, autora „ Lolite“), više od petnaest godina, sa entuzijazmom, podržavao.
Lista prikrivenih aktivnosti je dugačka. CIA je, uz blagonaklonost Kongresa, ne samo uzgajala razočarane levičarske intelektualce u Evropi i organizovala istraživačke projekte za intelektualce prognane iz zemalja Sovjetskog bloka, nego i pomagala pisce i naučnike iza Gvozdene zavese. Tajno je finansirala publikacije hiljadu knjiga, među kojima se našla i „New Class“ (Nova klasa), u kojoj je Milovan Đilas analizirao i kritikovao savremeni komunistički sistem. I mreža propagandnih radio-stanica „Slobodna Evropa“ formirana je pod okriljem Kongresa 1950.
U sledećem broju:
Od Holivuda do „Kanskog festivala“

[/restrictedarea]