Hajdeger: svetla i senke

Piše Danilo N. Basta

Reč na dodeli nagrade „Radio- Beograda 2“ „Nikola Milošević“  za 2012. godinu (Kamena sala „Radio- Beograda“, 8. 2. 2013)

Složeno je i uzbudljivo iskustvo pogleda u „osojnu i prisojnu stranu čoveka poniklog iz skromnih i skučenih prilika malenog Meskirha, koji se uzdigao do vrha nemačke filozofije u dvadesetom veku, pa i do mislioca koji je obeležio svetsku filozofiju prethodnog stoleća“

Na samom početku svog obraćanja, želim da izrazim zahvalnost tročlanom žiriju nagrade „Nikola Milošević“ Drugog programa „Radio- Beograda“ – dakle, uvaženim kolegama profesorima Milu Lomparu, Simi Elakoviću i Miletu Saviću – što je odlučio da tu nagradu za godinu 2012. dodeli mojoj knjizi „Nad prepiskom Martina Hajdegera“. Naravno da me je odluka žirija obradovala, kao što je, svakako, obradovala i izdavače knjige, „Draslar partner“ i „Dosije studio“. Međutim, molim vas da mi verujete kada kažem da bi mi isto toliko, ako ne i više, pričinjavalo radost da je ova ugledna nagrada otišla u ruke jednog od dvojice autora čije su knjige bile u najužem izboru i o kojima je žiri, baš kao i o mojoj, izrekao čitavu pregršt oštrovidih zapažanja i pohvalnih sudova, nesumnjivo zasluženih. Ne bi trebalo sumnjati da su knjige Zorana Arsovića i Jovana Popova podjednako vredne kao i nagrađena knjiga, ali je prednost njih dvojice u tome što su mlađi i što bi im zbog toga snaga podsticajnosti nagrade kakva je „Nikola Milošević“ kudikamo više značila negoli onome ko je već prekoračio prag starosti i zenit napornog duhovnog rada.

OSLOBAĐANJE OD „DOGMATSKIH BUKAGIJA“ S nevericom primamo činjenicu da već šest godina nema među nama Nikole Miloševića. Decenijama se njegova reč mogla slušati na javnim tribinama, na našem Univerzitetu, u Akademiji, naposletku i u Parlamentu. Uvek je to bila reč upečatljiva, analitična, znalačka, razložna, argumentovana, istinoljubiva, krilata – sve i kada je bila strasno polemična ili bespoštedno ubojita. Čovek ne samo širokih interesovanja i velikog znanja nego i širokih vidika, krećući se laka hoda po bezobalnim prostranstvima filozofije i književnosti, Nikola Milošević je osobito na moju generaciju – koja je počela da studira baš one godine kada je on, trideset petogodišnjak, u čuvenim Nolitovim „Sazvežđima“ objavio svoje „Antropološke eseje“ – delovao ne samo prosvetiteljski nego i oslobodilački, pomažući nam da odbacimo dogmatske bukagije i ujedno oplemenimo, ali i uravnotežimo, mladalačke zanose, te da se usmerimo ka izgrađivanju kritičkog i obrazovanog duha svagda otvorenog za velike i neprolazne vrednosti svekolike kulture pisane reči – srpske, evropske, svetske. Njegove nove knjige, kao što su, recimo, „Negativni junak“, „Zidanica na pesku“, „Šta Lukač duguje Ničeu“, očekivale su se u ono vreme s nestrpljivom znatiželjom, bile čitane pomno i komentarisane vatreno. Ravnodušnost ih nije pratila, nijednu od njih. Važilo je to i za naredna dela Nikole Miloševića, za njegova tumačenja Crnjanskog, Dostojevskog, ruskih filozofa i bogotražitelja: Berđajeva, Šestova, Solovjova, Bulgakova i drugih. Važilo je to, razume se, i za njegove knjige (da pomenem samo neke): „Ideologija, psihologija i stvaralaštvo“, „Andrić i Krleža kao antipodi“, „Filozofija strukturalizma“, „Marksizam i jezuitizam“, „Psihologija znanja“, „Carstvo božje na zemlji. Filozofija diferencije“. U sve čega bi se latio da izloži, razmotri ili protumači, on je izlivao svoju tananu dušu koja nije bila bez rana i pozleda. Otuda je njegov prodoran psihološki metod, koji je primenjivao umešno i dosledno, mogao da donese tako vredne i tako trajne hermeneutičke plodove. Jer, taj metod bio je kod Nikole Miloševića proživljen i zato autentičan, a ne tek naučen i uvežban.
Neka mi bude dopušteno da baš ovom prilikom kažem da sam 29. januara, dan posle odluke žirija, otišao da posetim grob Nikole Miloševića na parceli 13. Novog groblja, da se poklonim i zapalim sveću. Kao i ranije, tako sam i ovoga puta, sâm sa svojim mislima i osećanjima, na poleđini spomenika pročitao reči iz Svetoga jevanđelja po Jovanu (I, 5): „Svetlo svetli u tami, i tama ga ne obuze.“ Jedva da ima ikoga ko bi osporio da iz dela što ga je stvorio Nikola Milošević zrači svetlost koju ni naša tama, sve gušća i sve tmastija, sve pogubnija i sve nepodnošljivija, nije kadra da obuzme.

[restrictedarea]

SPOREDNIM PUTELJKOM DO STOŽERA Istraživači i tumači nekog velikog filozofa prilaze njegovom delu, po pravilu koje skoro da nema izuzetka, tako što se usredsređuju na ono što je u njemu primarno, središnje i nezaobilazno, na ono po čemu je taj filozof samosvojna pojava u istoriji mišljenja. Opremljeni hermeneutičkim oruđima podesnim za izvršenje preuzetog zadatka – pretpostavlja se da je reč o ozbiljnim istraživačima i tumačima – oni u to delo ulaze na glavna vrata, usredsređuju se na njegove noseće ideje i središnje knjige. Naravno, to je ne samo uobičajeno i poželjno nego i umesno i opravdano. Meni se, pak, učinilo da ka takvom delu mišljenja kakvo je Hajdegerovo mogu voditi i staze sporedne, zaobilazne, krivudave, oni puteljci kojima se, u krajnjem ishodu, takođe stiže do jezgra, do osovine, do stožera, do one, hajdegerovskim manirom kazano, stvari mišljenja koju ima svaki mislilac od ranga i značaja.
Takve staze otkrio sam u Hajdegerovoj prepisci, bogatoj i razgranatoj. Čak i manji deo te prepiske, koji je do sada objavljen i koji je u celini obuhvaćen nagrađenom knjigom, pisanom, s prekidima, petnaestak godina, jeste retko vredan majdan iz kojeg se štedro mogu crpsti dragocena saznanja i značajni podaci. U njoj se Hajdeger, autor epohalnog „Bivstva i vremena“ (1927), otkriva i razotkriva kao ličnost, kao čovek od krvi i mesa, sa svim svojim slabostima, strastima, zabludama, uverenjima, posrtanjima, doživljajima, patnjama, nedoumicama, uzletima i padovima, nadanjima i razočaranjima. Ukratko, pokazuju se i osojna i prisojna strana čoveka poniklog iz skromnih i skučenih prilika malenog Meskirha, koji se uzdigao do vrha nemačke filozofije u dvadesetom veku, pa i do mislioca koji je obeležio svetsku filozofiju prethodnog stoleća i utisnuo joj snažan i neizbrisiv pečat. Što je naročito važno, u Hajdegerovoj prepisci nalaze izraza i ogledaju se gotovo svi najznačajniji motivi njegovog mišljenja. Dovoljno je samo pomenuti, tek primera radi, pitanje o tehnici, pitanje o jeziku, pevanje i mišljenje, problem drugog i drukčijeg početka. Zahvaljujući baš toj prepisci, ti motivi postaju prozirniji, razumljiviji, pa i prijemčiviji nego kada se s njima susrećemo u Hajdegerovim spisima, često maglovitim, teško prohodnim, katkad i nesavladivim. To će reći da nam Hajdegerova pisma, ali i ona koja su njemu bila upućena, suštinski pomažu da se lakše i bolje razaberemo u pitanjima i na putevima njegovog mišljenja.

„HITLEROVA IZNUTRICA“ Ne bez jakih razloga, uvek iznova se govori o Hajdegeru i nacional-socijalizmu, o njemu kao nacističkom rektoru Frajburškog univerziteta (trajalo je to rektorstvo devet meseci tokom 1933-1934). Smatrajući Hajdegera nacističkim filozofom, znameniti marksistički mislilac Ernst Bloh nazvao ga je godine 1936. „Hitlerovom iznutricom“, što je, po svoj prilici, i najteža reč koja je o Hajdegeru ikada izrečena.
Nepobitno je da se Hajdeger jednog trenutka priklonio nacional-socijalizmu; nepobitno je da je s nacional-socijalizmom povezivao mogućnost sveopšteg preporoda Nemačke; nepobitno je da je bio član Nacional-socijalističke nemačke radničke partije; nepobitno je da postoje verodostojni dokumenti koji sve to potvrđuju; nepobitno je da je nekim svojim postupcima, svakako nedostojnim, išao naruku politici i ciljevima nacional-socijalizma; najzad, nepobitno je da nikada docnije nije objavio ili izgovorio nijednu rečenicu kojom bi nedvosmisleno stavio do znanja da je u tome pogrešio i da se zbog toga kaje. Tu rečenicu nisu od Hajdegera mogli da čuju ni njegovi (nipošto malobrojni) jevrejski učenici koji su postali velika filozofska imena – ne samo, recimo, Herbert Markuze, koji se, habilitovan kod Hajdegera, s ovim razišao potpuno i zauvek, nego ni Karl Levit, koji je napisao oštru polemičku knjigu o Hajdegeru, da bi se na kraju ipak izmirio sa svojim učiteljem.
Iako se ni u kojem slučaju ne može tvrditi da je bio nacistički filozof, na Hajdegeru i njegovom delu i dan-danas leži teška senka nacional-socijalizma. Ali, zapitajmo se: Da li nas ta senka unapred oslobađa od filozofske obaveze i nasušne potrebe da se, pokušavajući da razumemo duhovnu situaciju i povesno razdoblje sveta u kojem nam je dato da bivstvujemo, udubljujemo u misaone tokove i neporeciva mislilačka postignuća Martina Hajdegera, da se s njima upoznajemo, rvemo i mučimo, razmatramo ih, osporavamo, usvajamo ili odbacujemo? Da li ta senka sme za nas da bude dovoljan razlog koji će unapred opravdati naše odustajanje od toga da se – da pomenem samo taj primer – upoznamo s najdubljim, najizazovnijim i najdalekosežnijim uvidima u suštinu moderne tehnike, tehnički ustrojenog sveta i čovekovog – našeg – života u njemu?
Neka ta pitanja označe kraj moga današnjeg „laureatskog“ obraćanja povodom nagrade „Nikola Milošević“ koju primam s velikom blagodarnošću. Uostalom, pitanja su i za Hajdegera svagda stajala iznad odgovorâ na njih.

[/restrictedarea]