Francuski Šarl i srpski kandidat

Povodom poređenja Vesne Pešić, koja je nedavno izjavila da je „Ivica Dačić neka vrsta našeg Šarla de Gola“ skloni smo da zaključimo da su Dačić i De Gol slični taman toliko koliko i Vesna Pešić i Jovanka Orleanka ili Dragoljub Mićunović i Blez Paskal

Sve je počelo od trenutka kad je Vesna Pešić počela da hvali novu Vladu Srbije („Danas“, 15-16. decembar 2012): „Drago mi je da neke ideje koje je zastupao Građanski savez Srbije dobijaju danas svoju potvrdu u taborima negdašnjih sledbenika Miloševića i Šešelja“. A onda je, euforično, izjavila da je Ivica Dačić neka vrsta našeg Šarla de Gola. Naravno, pod tim je podrazumevala jednu analogiju: kao što se Šarl de Gol odrekao francuske vlasti nad Alžirom, tako se i Dačić odriče Kosova i Metohije. Ipak, da vidimo ima li srodnosti između slavnog francuskog generala i „kooperativnog“ srpskog premijera.

MLADOST RODOLJUBA Šarl de Gol (rođen 1890) u memoarima piše: „Moja majka gajila je prema domovini osećanje beskrajne ljubavi, uporedivo samo s njenom pobožnošću. Moja tri brata, sestra i ja sam ponosili smo se domovinom. Taj ponos, pomešan sa brigom za njenu sudbinu, postao je naša druga priroda“. O detinjstvu Ivice Dačića i njegovom patriotskom obrazovanju ne znamo mnogo. Iz depeša „Vikiliksa“ s početka 2008. saznajemo samo to da su „Tadićev savetnik Miki Rakić i Ivica Dačić iz istog sela“, pa Rakić na osnovu svojih veza u SPS-u smatra da bi se između Tadića i Dačića mogao postići izvestan „dil“.
[restrictedarea]

NEPRIZNAVANJE KAPITULACIJE Godine 1940, kad maršal Peten priznaje poraz pred Hitlerom i potpisuje kapitulaciju, De Gol na engleskom radiju 18. juna poziva otadžbinu na Otpor. Obraćanje „Svim Francuzima“ je jasno: „Francuska je izgubila bitku, ali ne i rat. Nastaće dan kad će Francuska vratiti svoje veličanstvo i slavu“. Zato ima pravo da kaže: „Pred izgubljenošću francuskih duša, pred raspadom jednog režima koji je pao u neprijateljsko ropstvo, pred nemogućnošću delovanja naših ustanova, ja, general De Gol, francuski vojnik i vojni starešina, osećam da govorim u ime Francuske“. (Što se Ivice Dačića tiče, posle izbora 2008, on prelazak u tabor „žutih“ pravda iskazom svog koalicionog partnera, Palme, da se „patriotizam ne sipa u traktor“). De Gol uspeva da ubedi Čerčila da ga prizna za vojnog i civilnog predstavnika slobodne Francuske, a borbu počinje iz francuske kolonije, Konga, iz grada Brazavila. U okupiranoj otadžbini organizuje Pokret otpora.

PROTIV AMERIČKOG MEŠANJA Amerikanci nastoje da među francuskim borcima stvore raskol, jer im je želja da posle rata Pariz stave pod svoju šapu. General odlazi da pregovara s Ruzveltom, tražeći njegovo priznanje samostalne francuske civilne vlasti na oslobođenim teritorijama i, kako kaže u svojim „Memoarima“, shvata da Francuska mora da se osloni samo na svoje snage. (Dačić i slični njemu smatraju da bismo umrli od gladi bez Imperije i njenih ispostava, poput MMF-a). I kao predsednik privremene vlade, i kao opozicioni vođa (povukao se s vlasti posle 1946. zbog štetnih partijskih sukoba, koji ne dozvoljavaju da se donese odgovarajući Ustav) trudi se da sačuva nezavisnost Francuske. (Što se Dačića tiče, njegov je cilj samo vlast: „Dačić je rekao Čanku: Baš me briga za Miloševića, ali ne smem to da kažem javno, jer ću izgubiti glasače (…) Uprkos svom odvratnom pedigreu, lideri SPS-a već dugo nagoveštavaju da bi želeli da partiju približe demokratskom mejnstrimu“, obaveštava nas „Vikiliks“ o sadržaju američkih depeša 2008. godine).

PREDSEDNIK SLOBODNE DRŽAVE Počinje raspad francuskog kolonijalnog sistema, i država se nalazi u haosu, tako da 1958. Skupština zove na vlast De Gola. On dobija šest meseci da sredi stanje i predloži novi Ustav. Posle referenduma, na kojem je preko 72 odsto građana glasalo za njegov predlog osnovnog zakona zemlje, počinje Peta Republika. Pokrenut vizijom Evrope otadžbina, od Atlantika do Urala, godine 1963. potpisuje sporazum o pomirenju s Nemačkom. Francuska proizvodi svoju nuklearnu bombu i, mada saveznica SAD-a i Engleske, izlazi ispod kontrole NATO-a. General višekratno stavlja veto na ulazak Velike Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Govorio je, još 1948. godine: „Mislim da bi Evropu trebalo braniti u Evropi i mislim da se, s obzirom na geografiju, na istoriju, na psihologiju, Evropa ne može braniti u Londonu“. Izrazito se protivi nadnacionalnoj evropskoj vladi. Fransoa Morijak kaže da je De Golu jasno „da nijedan narod u Evropi ne bi pristao da svoju sudbinu preda u ruke nekom savetu visokih stručnjaka sastavljenom uglavnom od tuđina“. To jest, opet po De Golu: „Nije, naravno, zabranjeno maštati da će jednog dana svi narodi našeg kontinenta sačinjavati jedan narod, i da bi tada mogla postojati vlada Evrope, ali bilo bi smešno postupati kao da je taj dan već došao“.

NAPREDAK SLOBODNE DRŽAVE Na De Gola vrše atentate, ali se on ne plaši, smatrajući to uobičajenim rizikom svoje službe. Parola mu je: „Čvrsta država, moderna odbrana, okupljen narod!“ Kombinuje tržišnu i državno nadziranu privredu, a Francuska postaje svetski moćna, pri čemu se povećava i prirodni priraštaj. (Od popisa 2002. do popisa 2011, pri čemu su Dačić i drugari na ovaj ili onaj način povezani s vlašću od 2004, manje nas je za 400 hiljada, što je svojevrsni „genocid u doba mira“). U spoljnoj politici De Gol ne sluša diktate: priznaje Kinu uprkos protivljenju SAD-a, sa SSSR-om održava odlične odnose. U poseti Kanadi, jula 1967, u Montrealu usklikne: „Živeo slobodni Kvebek!“, što izaziva međunarodni skandal. Osuđuje Amerikance zbog mešanja u Vijetnamski rat, a zbog agrarne politike, koja ide na štetu Francuske, blokira rad Evropske ekonomske zajednice.

TAKO JE GOVORIO ŠARL DE GOL U svojim „Memoarima“ De Gol opisuje kako se za vreme rata osećao: „Nadnet nad ponorom u koji se Domovina survala, ja sam njen sin koji je doziva, koji joj osvetljava i pokazuje put spasa (…)Ah, majko, takvi kakvi smo, evo nas da ti služimo!“ Od tada, pa do kraja, govorio je u ime Majke Francuske, uveren da joj služi kao odani sin. Tako se 1950. godine, kao vođa opozicionog pokreta, obratio sledbenicima, pozivajući ih na odbranu osnovnih vrednosti otadžbine – „socijalne pravde, nacionalne tradicije, hrišćanskog plamena“. Jer, po De Golu: „Demokratija je, po mom shvatanju, sasvim isto što i nacionalna suverenost. Demokratija je upravljanje narodom od strane naroda, a nacionalni suverenitet znači narod koji nesmetano ostvaruje svoj suverenitet“. Zato je najvažnije stvari iznosio na referendume. Tako je bilo i posle borbi za Alžir, kada je od svojih zemljaka tražio da se izjasne: „Kako je bitka koju bi trebalo izvojevati zaista teška, potrebna mi je saglasnost nacije, drugim rečima, većina koja bi bila srazmerna onome što je u nju uloženo.“ Francuska Alžir nije predala tek tako, već posle velikog rata. Kada je davala nezavisnost bivšoj koloniji, postignut je dogovor o povlašćenom položaju Pariza u budućim političkim i ekonomskim odnosima. Alzas i Lorenu De Gol nikad i nikom nije nudio (a Kosmet je za nas upravo to, i više!)

TAKO JE GOVORIO IVICA DAČIĆ Dačić je, na prvi pogled, nekad bio „degolistički“ patriota. Tako je, kao portparol SPS-a, 1998. američkog predstavnika za Kosovo Pitera Gelbarda nazvao „sramotom i brukom za SAD“ ne samo zbog toga što „podržava naoružane bande na Kosovu“, nego i zato što se u Hagu sastajao sa predstavnicima opozicionog Saveza za promene, čime je povredio suverenitet nezavisne države. Amerikanci zapažaju (a „Vikiliks“ prenosi) da je 2008. Dačić rekao da je „Kosovo kolevka Srbije, i niko nema pravo da kaže da ona neće ići u rat za Kosovo“. Početkom maja 2008, u predizbornoj kampanji, sve je nadvikao tvrdnjom da Kosmet nikada nećemo dati, „a oni koji su bombardovali Srbiju na čelu sa Solanom trebalo bi da sede na optuženičkoj klupi u Hagu, a ne naši narodni heroji koji su branili Srbiju od NATO bombi“. Međutim, čim je ušao u vladu sa DS-om, već 14. jula 2008, „patriota“ je spreman da se sretne sa ambasadorom SAD-a Kameronom Manterom, uprkos, kako sam reče, „kosovskoj politici Vlade Srbije“. Danas od Dačića slušamo: „Suverenost Srbije na Kosovu i Metohiji gotovo da ne postoji“… On nam poručuje da moramo „prekinuti uspavanku i zabludu koju imamo da je dovoljno sakriti se iza rezolucije i Ustava, i da će problem Kosova i Metohije biti rešen“… I još: „O Kosovu ne možemo više da pričamo na osnovu mita i bajki“. Kad su odnosi sa Imperijom u pitanju, Dačić nas uverava da „ne možemo korak nazad, zbog teških posledica po Srbiju“… U Skupštini viče na patriotske poslanike: „Dokle ćete govoriti da bez Kosova nema opstanka?“ Na kraju, Marku Jakšiću u parlamentarnoj debati otkriva tajnu svog bića:„Šta vi mislite da ćete sada zbog toga što imate lokalne zamisli koje su neostvarljive, da će kolektivno zbog vas da se žrtvuje sedam miliona ljudi? Neće!“ Naravno, Dačiću, za razliku od De Gola, koji o ključnim pitanjima raspisuje referendume jer veruje da je narod suveren, ni na pamet ne pada da pita građane Srbije da li su spremni da se zbog propale EU odreknu svoje Svete zemlje.
Kad sve ovo znamo, onda nam poređenje Dačića (čoveka koji od afere „Koferče“, preko servilnosti SAD-EU Imperiji dok pregovara sa „vadisrcem“ zvanim Hašim Tači, do druženja sa lumenima tipa Miše Banane, svedoči sav jad naše „šojićevske demokratije“) sa De Golom izgleda stvarno smešno. Dačić i De Gol su slični taman toliko koliko i Vesna Pešić i Jovanka Orleanka ili Dragoljub Mićunović i Blez Paskal.

[/restrictedarea]