Budi se Istok i Zapad…

Piše Darko Tanasković

Ustaju li opet prezreni na svetu? Sme li se uopšte postaviti takvo pitanje, a da onoga koji ga izgovori ne proglase ludim ili, bar, nerazumnim?

Sve je manje vremešnih koji se, pogotovo s nostalgijom, živo sećaju stihova proleterske koračnice „Budi se Istok i Zapad, budi se Sever i Jug…“ ili pak poziva „Ustajte svi na zemlji kleti, svi sužnji koje mori glad“, kojima je širom sveta gromko odzvanjao početak „Internacionale“. Ako se katkad i pomenu, na ove slogane se podseća s mešavinom nadmoći i ironije (post)modernog samopouzdanja jednog sveta koji veruje da je zauvek minulo doba naivnosti miliona nezadovoljnika, da vredi ustajati protiv duha vremena i na njemu zasnovanog „svetskog poretka“, kao i epoha lukavstva političkog uma koji je, smišljajući razne podsticajne parole, bezočno manipulisao energijom masa nezadovoljnih očajnika. Za mlade, pak, ritam i reči revolucionarnih budnica iz prošlosti ne znače ništa.

PREDOSTROŽNI OSLUŠKUJU U poslednje vreme kao da se glasovi nezadovoljnika s raznih strana planete, sapete globalizacijom koja bi trebalo da je ujedini, ponovo spontano slivaju u proteste koji zasad izgledaju kao da nemaju nikakve međusobne veze. Budi li se to opet Istok i Zapad, Sever i Jug, ustaju li opet prezreni na svetu? Sme li se uopšte postaviti takvo pitanje, a da onoga koji ga izgovori ne proglase ludim ili, bar, nerazumnim? Ili je, možda, reč o boljševičkom nostalgičaru koji se nekakvom vremenskom mašinom vratio iz duge hibernacije? Neka! Isuviše je nagoveštaja velikog, globalno osporavajućeg okupljanja i sinergije raznorodnih društvenih činilaca, bez proleterskog, ideološkog predznaka i agitovanja, ali i sada s glađu, nemaštinom, nezaposlenošću, zgađenošću poretkom zasnovanom na korupciji, lažima i licemerju moćnih, i gaženju elementarnog ljudskog dostojanstva, kao pokretačima. Samo u Španiji, kojom se nekad prolamala „Internacionala“, danas je 27 odsto nezaposlenih! Znakove vremena, a naročito nevremena, trebalo bi osluškivati i tumačiti na vreme, jer se, po pravilu, svako kašnjenje kasnije skupo plaća. Prvo plaćaju nevini, nedužni i slabiji, a zatim i svi ostali. Ovi drugi obično najduže žive u uverenju da će, prebacivanjem računa na one prve, izbeći da naplata stigne i do njihovog stola. I među njima, međutim, ima predostrožnih koji osluškuju i tumače znakove vremena, pa i pokušavaju da preduprede efekat za njih nepovoljnih procesa koji bi se mogli očekivati. Amerikanci, recimo, pa i Francuzi…da ostanemo zasad samo na njima.

[restrictedarea] U Americi kojoj spoljni neprijatelji zasad ne mogu ozbiljnije da zaprete, ali u kojoj se američki građani sve redovnije i masovnije međusobno ubijaju oružjem slobodno posedovanim na osnovu nenarušene kaubojske logike ove velike demokratije, gde se smenjuju katastrofe za koje se još uvek drži da su isključivo prirodna pojava, u Americi kojoj je sve teže da igra ulogu svetskog policajca i koja se mukotrpno i sporo izvlači iz zaglibljenosti po dalekim zemljama koje je svojim intervencijama usrećila, u takvoj Americi, rasterećen posle izbora, Barak Obama izgleda da zaista nastoji da ponešto i promeni. Može li to sve imati kakvog odraza na naše nevesele prilike? Teško je poverovati, ali bi donekle i moglo. Dok se svakako raduju pakistanskom i egipatskom priznavanju nezavisnosti Kosova, iz Vašingtona, o petogodišnjici njenog proglašenja, oštro upozoravaju zvaničnu Tiranu da iredentističkim ispadima najviših zvaničnika nikako ne bi trebalo da provocira Srbiju. Istovremeno, protiv kosovske nezavisnosti protestuje se u Varšavi i u Pragu. Mali pomaci, ne bi trebalo gajiti iluzije, ali…Trebalo bi osluškivati znakove vremena. I izdržati, reče jednom iskusni i mudri Milorad Ekmečić.

NEUOBIČAJEN RAPORT Američko „prepuštanje“ intervencionističke inicijative u Libiji, a i gotovo celog posla na terenu u Maliju, nestrpljivoj Francuskoj, takođe valja ozbiljno analizirati. Stigosmo, tako, i do države kojoj je, kako izgleda, i pod nominalnim desničarom Sarkozijem i pod deklarisanim socijaldemokratom Olandom, jedan od prioriteta i vojno vraćanje na veliku međunarodnu scenu. Zvanično radi zaštite ljudskih prava pred fundamentalističkim nasrtajima, sprečavanja stradanja civilnog stanovništva i odbrane suvereniteta prijateljske države, Pariz odlučno kreće u intervenciju koja pojedinim komentatorima više liči na pokušaj uspostavljanja „Trećeg carstva“, nego na delovanje u skladu s ustavnim kontinuitetom Pete republike. I onda, sred snopa posrednih i prigušenih signala, kao grom iz (doduše ne) vedrog neba, na stranama beogradske „Politike“ (14.02.2013), pod naslovom „Francuska u Maliju – misija ostvarena“, ambasador Francuske Fransoa Gzavije Denio podnosi raport srpskoj javnosti! Krajnje neuobičajen, originalan potez diplomate koji očigledno ozbiljno shvata svoju misiju, a reklo bi se i da uvažava javno mnjenje zemlje svoje akreditacije. Na dvogodišnjicu intervencije protiv Muamera Gadafija, u koju je Francuska takođe prva, ali ne i sama, pohitala, zanimljivije bi možda bilo pročitati kako francuska diplomatija procenjuje njene učinke i objašnjava broj od gotovo dva miliona raseljenih lica, opšti haos u zemlji i realnu opasnost njene dezintegracije. Ipak, pogotovo za nas ovde, iznenađujući raport gospodina Denioa jedan je od znakova vremena kojima bi trebalo pokloniti dužnu pažnju. A iz daljina koje se svakim danom smanjuju dopire bat nekih uvek istih i uvek novih koračnica…

[/restrictedarea]