Blefer iz Ustaničke ulice

Piše Marijana Milosavljević

Pomoću kojih trikova tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću i njegovom vernom zameniku Brunu Vekariću uspeva da se, kroz sve promene vlasti i svoje propale optužnice, održe na svojim funkcijama?

Poslednjeg dana januara Srbija i BiH potpisale su Protokol o saradnji u predmetima ratnih zločina, čiji je cilj da se ukinu paralelne istrage i omogući protok dokaza. To možda znači da više nećemo morati da crvenimo gledajući kako se, jedna za drugom, nemilice odbacuju Vukčevićeve optužnice, što po belom svetu, što u regionu, taj debakl slučajeva kao što su Ilija Jurišić i „Tuzlanska kolona“, Tihomir Purda, Ejup Ganić, Jovan Divjak, Šakić, Kepiro… Svi su oni vlasnici oslobađajućih presuda po Vukčevićevim tužbama (Vukčević je poternicu raspisao za mrtvom Nadom Šakić, a Kepiro je nedavno umro kao slobodan čovek). Njegovi neprijatelji, bezobrazno, tvrde da bi se posle njegovih tužbi i Himler lično našao na slobodi…

VINO I HAPŠENJA U julu će Tužilaštvo za ratne zločine obeležiti 10 godina od osnivanja. Iako je neprijatno zamisliti proslavu tim povodom, ipak, nije realno ni očekivati skromnost i povučenost od dvojca koji personifikuje ovo tužilaštvo: Vladimira Vukčevića i njegovog zamenika Bruna Vekarića. Proslavu će im, bez sumnje, organizovati koordinatorka za odnose sa javnošću Jasna Šarčević Janković, koja je karijeru novinarke na Radiju B92 podredila lovu na novinare koje bi trebalo denacifikovati, baš kao što je učinjeno u samo dve zemlje na svetu – postnacističkoj Nemačkoj i Ruandi.
Uostalom, Vukčević i Vekarić odavno priželjkuju zabavu. I to ne sa bilo kim. Kada je uhapšen Ratko Mladić, Vukčević je javno pozvao Karlu del Ponte, bivšu glavnu tužiteljku Haškog tribunala, da zajedno popiju buteljke vina sa likovima Ratka Mladića i Radovana Karadžića koje mu je ona svojevremeno poklonila. Kako su se, kao prijatelji, dogovorili da ih popiju kad Srbija uhapsi haške begunce, otvorila su se vrata za prijatno veče uz „kaberne sovinjon“. Karla je tada ekskluzivno za „Alo“ (30. 5. 2011) potvrdila da jedva čeka da nazdravi s Vladimirom, a on je rekao da se nada da će se to dogoditi do kraja godine: „Nadam se da će Karla del Ponte doći u Beograd na premijeru filma ‚Ustanička ulica‘ krajem godine. Vremenom sam sa njom postao iskren prijatelj.“
U istom tekstu „Alo“ je doznao i da je zamenik tužioca za ratne zločine, i po sopstvenom priznanju producent, Bruno Vekarić ponudio Karli del Ponte da glumi sebe u filmu „Ustanička ulica“, ali je ona to odbila. Za neupućene, radnja filma „Ustanička ulica“ bavi se istragom o ratnom zločinu počinjenom početkom devedesetih na teritoriji bivše Jugoslavije.
Fascinacija zgodnom tužiteljkom Haškog tribunala traje odavno u Vukčevićevom tužilaštvu. Jasna Šarčević Janković je u časopisu „Pravda u tranziciji“, koji je uređivala u režiji Tužilaštva za ratne zločine, u februarskom izdanju 2006. godine objavila tekst dopisnice iz Holandije, sa ovim raspevanim početkom: „Oči u oči s Karlom del Ponte, glavnom tužiteljkom Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Ali ne uživo, već preko ogromnog portreta, izloženog u Muzeju fotografije u Hagu. Bez naočara, u tamnoj majici i svetlom sakou, s predivnom ogrlicom i minđušama, gledala je odlučno i mirno u objektiv holandskog fotografa Frisa Kerisa. Upućeni kažu da najpre nije želela da se slika, ali je Friso bio uporan i uspeo je, posle dve godine, da je nagovori da mu pozira…“ Autor Friso Keris je, pak, sa entuzijazmom prihvatio ideju srpske novinarke da se njegove fotografije prikažu na izložbi u nekom beogradskom muzeju, i dodao da bi voleo lično da dođe, jer: „Radi se o rekonstrukciji vaše istorije, zar ne?“

[restrictedarea] U međuvremenu, Jasna Šarčević Janković je, preko svoje NVO Centar za tranzicione procese, a u saradnji sa Vukčevićevim tužilaštvom, izdala prvi tom monografije „Reči i nedela – Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992“, koju je napravila sa ekipom saradnika. Može se pretpostaviti da će se na zabavi koju bude upriličila, u ime starog dobrog vremena, slušati samo jedna radio-stanica, Vukčevićeva omiljena: „Za sebe mogu da kažem da pripadam, ipak, soju ljudi sa kojima je bilo najteže medijski manipulisati i da sam dosta dobro obavešten, ali sam se o događajima u Bosni i Hrvatskoj informisao isključivo preko ‚Radija Slobodna Evropa‘ i preko inostranih stanica“(„Vreme“ broj 784)… Dakle, o srpskoj ratnoj propagandi sudi – optužuje čovek koji se o događajima informisao slušajući američku ratnu propagandu. „Ponosan sam kada vidim u ‚Gardijanu‘ da je misija završena, da je Srbija pobedila u borbi protiv nekažnjivosti mnogo uspešnije nego što je to uradila postnacistička Nemačka“, nije krio ponos Vukčević u „Politici“ posle hapšenja Ratka Mladića…
Tu i tamo ovo društvance, pomalo u neverici, poklekne pred dokazima o neodgovornom radu Haškog tribunala, ali takvo stanje ih brzo prolazi. Tako je, posle oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju, Vukčević optužio Haško tužilaštvo da je odgovorno za smrt 19 svedoka u tom slučaju. Glavni tužilac Serž Bramerc je izjavu okarakterisao kao „u potpunosti neprihvatljivu, neopravdanu i neprofesionalnu“, a sa njim se složio i Bramercov specijalni savetnik Frederik Svinen. Ali, Svinen je još dodao i da je o toj izjavi razgovarao sa Vukčevićem, i da mu je on rekao da je informacija pogrešno prenesena („Tanjug“, 28. 11. 2012). Uvek isti scenario naših zvaničnika – jedna priča za domaću, a druga za inostranu javnost.
Posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, Vladimir Vukčević tužno primećuje, ali nigde ne vidi svoju odgovornost („Večernje novosti“, 19. 11. 2012): „Zločini u Krajini, ubistva civila i njihovo proterivanje, sudbina tih ljudi jedan je od najvećih zločina na području bivše Jugoslavije, za koji još niko nije odgovarao…“
U intervju „NIN“-u (22. 12. 2005), na pitanje da objasni na čemu se zasniva njegovo, više puta ponovljeno uverenje da će se u Tribunalu ozbiljno suditi kako Haradinaju, tako i Hašimu Tačiju i Agimu Čekuu, odgovorio je: „Ovo tužilaštvo učestvovalo je u prikupljanju dokaza protiv Haradinaja. Za ostale, priču je otvorio bivši ministar pravde Vladan Batić, pa smo i mi nastavili u tom pravcu.“ Pravac se, kao što dobro znamo, pokazao kao ćorsokak…
Da li ova družina svesno pomaže našim stranim prijateljima, da se slučajno ne razreši makar i jedan slučaj srpskih žrtava?
Potpuno su preuzeli najkritikovaniju metodu delovanja Haškog tribunala. Reč je o pravno nedopustivom postupku da se prvo podigne optužnica, a potom prikupljaju dokazi. Dovedeni su u pitanje ugled i kredibilnost Tužilaštva, a tužitelja dave neumerene pravne i političke ambicije, odnosno želja da udovolji gospodarima na vlasti. Kada ga novinari pitaju kako izdržava, Vukčević odgovara: „Pa, teško i nezahvalno. Pogotovo kada se na svakom koraku susrećete sa opstrukcijama. Prvo imate opstrukcije policije, potom istražnih organa, pa sudova… Vrhovni sud je bio sedište antihaškog lobija…“
Kad i kako je to otkrio, niko ne zna, a i ne pita. O dokazima kojima bi morao da raspolaže za tako ozbiljnu tvrdnju i da ne govorimo. Sve je, naravno, postalo bolje, neko vreme, kada je Snežana Malović, generalni sekretar Vukčevićevog tužilaštva od 2004, odlepršala u Ministarstvo pravde…

SLUČAJ SUDIJE BOŽILOVIĆ-PETROVIĆ Da Vukčević i njemu verna ekipa ipak nisu nimalo naivni, možda ponajbolje dokazuje smena sudije Gordane Božilović -Petrović iz svih procesa za ratne zločine. Jedino je „Glas javnosti“ te 2007. godine pisao o njenom uklanjanju iz Veća za ratne zločine, čemu je prethodila oštra kampanja protiv prvostepene osuđujuće presude „Škorpionima“ za ratni zločin nad civilima u Republici Srpskoj. Žalbe na tu presudu su se tek pisale, ali je neko požurio da sudijama Vrhovnog suda koji žalbe budu rešavali, pokaže šta ih čeka ako budu veći profesionalci nego poslušnici. Suština presude ražalovane sudinice je u odbacivanju tvrdnje Nataše Kandić, tada direktorke Fonda za humanitarno pravo, da su „Škorpioni“ bili jedinica MUP-a Srbije – tročlano veće kojim je predsedavala ova sudija, naime, posedovalo je dokaze da su „Škorpioni“ bili paravojna jedinica, nastala 1993. godine iz internog obezbeđenja naftnih bušotina u Đeletovcima u Istočnoj Slavoniji. Drugi greh je taj što je njeno veće potpisalo presudu u kojoj stoji da tužilac za ratne zločine Vladimir Vučković i Nataša Kandić nisu dali dokaz da su „Škorpioni“ naredbu za streljanje šestorice mladića u Trnovu, jula 1995. godine, dobili od Vojske Republike Srpske. Ustanovljeno je, nasuprot tome, da je naredbu dao komandant „Škorpiona“ lično.
A kome je bilo važno da bude drugačije, Gordana Božilović-Petrović je objasnila „Glasu javnosti“, ističući da je veza između Srebrenice i Trnova nekome bila potrebna: „Kad je Međunarodni sud pravde u Hagu oslobodio Srbiju krivice za genocid u BiH, nekome je trebalo da poveže ratni zločin nad civilima u Trnovu sa Vojskom Republike Srpske, u cilju slabljenja pregovaračke pozicije Srbije u pregovorima o statusu južne srpske pokrajine, i, istovremeno odgovara na najavu Republike Srpske da će se referendumom izboriti za nezavisnost – ukoliko ga dobije Kosmet.“
Ali nije Vukčević baš običan prodavac magle. On odlično zna kako da se prilagodi zahtevima vremena. Naravno, i izborima, pogotovo kad je siguran da tipuje na pobednika. Tako smo saznali da su iz pritvora u Beogradu 29. maja prošle godine puštena petorica Albanaca, koji su uz prisustvo kamermana uhapšeni 4. maja, prvog dana predizborne tišine, u Velikom Trnovcu i Breznici, pod optužbom da su počinili ratni zločin nad Srbima 2001. Akciju su, uz Ivicu Dačića, sproveli i tužioci Tužilaštva za ratne zločine, demonstrirajući silu države kako bi Dačić podigao svoj rejting, iako su bili svesni da je navodnim počiniocima ratnih zločina, za krivična dela koja im se stavljaju na teret, još 2002. godine proglašena amnestija.
Na novinarsko pitanje da li je „režimski čovek“, s obzirom na to da je bio zamenik tužioca i pre 5. oktobra, Vukčević je lakonski odgovorio: „Pitanje je kojeg režima, ja sam u poslu od 1976. godine, a činjenica da i dan-danas obavljam isti posao sama za sebe demantuje takve tvrdnje.“ Predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović međutim, misli drugačije, što je i napisala u tekstu „Neka tužilaštvo samo istražuje“ 2010. godine. „Pročitala sam u ‚Vremenu‘ (broj 784) kako se Vukčević izgovara da pre njegovog dolaska na položaj tužioca za ratne zločine 2003. godine, nije bilo pune političke volje za gonjenje političkih zločinaca. Upravo je u tome problem: što uvek čeka na političku volju. Za vreme Miloševića gradio je strpljivo i tiho karijeru u pravosuđu, i to baš u onom tužilaštvu koje je bilo nadležno za ratne zločine“.
Kako god, u međuvremenu se društvance koje ujedinjuje interesovanje za ratne zločine sasvim opustilo. Prošlog leta, dok se još formirala vlada, na konferenciji za novinare Vukčević je priznao da još uvek nema pravne kvalifikacije krivičnog dela novinara huškača, ali: „Da ih mi izvedemo na optuženičke klupe, pa ćemo videti za kazne.“ Pa je, onda, prozvao i navodne Mladićeve i Karadžićeve jatake, na čelu sa Radetom Bulatovićem, da ga sami posete i sve priznaju, iako nema nikakvih dokaza da su pomagali u skrivanju optuženih za ratne zločine, niti protiv njih može da pokrene krivični postupak. Vekarić se tom prilikom takođe istakao, pokazujući crteže pokojnog Mome Kapora, tvrdeći pri tom (neistinito) da je on za Karadžićevu knjigu pesama za decu nacrtao doktora Dabića… A kada je vlada konačno formirana, rešili su da se uozbilje, i iz rukava potegli džoker koji je trebalo da potvrdi njihovu nezamenljivost. Na RTS-u su pustili ekskluzivnu ispovest njihovog krunskog svedoka, kako su ga opisali, učesnika u vađenju i trgovini organima kidnapovanih Srba. Od svega, opet, nije ispalo ništa, ali su Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić zadržali svoje položaje…

Lekcija za novinare iz tužilaštva

Sarajevski „Dani“ objavili su 2009. godine intervju sa Vladimirom Vukčevićem, pod naslovom „Jurišić je žrtva jednog vremena“. Usledio je demanti tadašnjeg potparola Tužilaštva Bruna Vekarića autoru i uredniku „Dana“ Senadu Pećaninu. U reagovanju Vekarića se, pored ostalog, ističe da je Pećanin prekršio novinarsku etiku, kodeks i pravila novinarske profesije. „Objavili ste neautorizovan tekst uprkos dogovoru i zakonskoj obavezi da se intervju autorizuje“ (takva zakonska obaveza, inače, ne postoji – prim. aut). Dalje, optužio je Vekarić, „niste objavili 70 odsto teksta“, „objavili ste pregršt neistina, kao što je ona da Srbija neće da potiše Sporazum sa BiH“, i na kraju, „smatramo da ste ovakav intervju mogli uraditi i bez gospodina Vukčevića“.
Iz odgovora Senada Pećanina: „Čitam ono što Vi, gospodine Vekariću, nazivate autorizovanim intervjuom. Nisam mogao doći sebi od šoka: ne samo da ste u potpunosti promenili obim i suštinu odgovora, već ste pri tom najvažnije delove i izostavili. Ali, ni to nije sve: izostavili ste i moja pitanja, a ona koja ste ostavili prilagodili ste potpuno različitim odgovorima.“ Pećanin, koji je snimao razgovor vidljivim diktafonom, pozvao se da dođe ponovo u Beograd na javno preslušavanje, da bi se svi uverili u verodostojnost njegovog teksta.
Ko god je pošten, a pravio je intervju sa Vukčevićem, moraće da prizna da zna da je Pećanin bio u pravu. Intervjue za njega radi čitava služba, bez obzira na to šta je novinar snimio i sa njim uživo razgovarao, krajnja verzija je uvek drugačija. Kao sagovornik on se ne snalazi i jedva razumljivo govori, i to samo opšteprihvaćene fraze. Tužno je što je hrabrosti da to javno izgovori imao jedino gost iz inostranstva, a ne domaći poslušni novinari.

[/restrictedarea]