Banana država

Piše Nikola Vrzić

Šta izaziva veću mučninu: premijer koji se sastajao sa čelnicima najtraženijeg narkoklana, doskorašnji šef države i njegov prvi saradnik koji su za to znali, a ta su saznanja, privatizujući službe bezbednosti za svoje kriminalne namere, koristili za ucenu i reket, državne službe bezbednosti koje su pristajale da budu na taj način privatizovane i zloupotrebljene ili pak činjenica da nam Zapad neće dozvoliti da se ratosiljamo ovog nakaradnog sistema koji nam je razorio Srbiju, sve dok mu on bude predavao Kosovo kao što je to činio dosad. Jer, poručeno nam je neuvijeno, vanrednih izbora u Srbiji, do pune normalizacije odnosa sa Kosovom, ne sme da bude

Kada je Džon Dojč, nekadašnji šef američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), 1996. godine napustio tu poziciju, u njegovim je (privatnim) laptop kompjuterima otkriveno nekoliko poverljivih dokumenata njihove državne obaveštajne službe. Protiv Dojča je momentalno pokrenut krivični postupak; osetljiva saznanja osetljive državne agencije smeju da se sakupljaju – i upotrebljavaju – isključivo u državne svrhe. Dojč bi, verovatno, bio i osuđen zbog ove zloupotrebe – čak je sa Ministarstvom pravde pregovarao o priznanju krivice u zamenu za blažu kaznu – da ga, poslednjih sati svog mandata, nije pomilovao predsednik SAD-a Bil Klinton…
Ali daleko je Amerika. Ovde, u Srbiji, doskorašnji naš obaveštajni car Miodrag Miki Rakić i njegov (takođe doskorašnji) šef i glavni pokrovitelj Boris Tadić javno priznaju da su privatizovali saznanja do kojih su došle policija i Bezbednosno-informativna agencija; priznaju da su još 2008. i 2009. godine znali za kontakte „visokih državnih funkcionera“, uključujući i tadašnjeg zamenika predsednika Vlade Srbije Ivice Dačića, sa narkoklanom Darka Šarića, a da tim povodom nisu učinili baš ništa. To jest, ništa od onoga na šta ih zakoni primoravaju da učine (ne govorimo, pri tom, o moralnom zakonu da se ne družite – ili sklapate vladu – sa onim ko se druži s kriminalcima; znamo još odranije da oni za moral baš i ne haju). Što ne znači da su otkrivene im informacije ostavili ne(zlo)upotrebljenim…

OTKRIVANJE ZAVERE Kako smo saznali da nismo Amerika nego smo banana država? Pošto nas je u to i definitivno uverio onaj koji nas je pre samo sedam dana uveravao – kakve li ironije – da banana država nismo; premijer Ivica Dačić, svojim druženjem sa mozgom Šarićevih operacija Mišom Bananom, alijas Rodoljubom Radulovićem. Zašto za to druženje nismo saznali i ranije? Šta to govori o onima koji to jesu saznali ranije – o Rakiću i Tadiću – i zbog čega će se teško, stvarno teško oporaviti država kojom su upravljali Rakić, Tadić i Ivica Dačić, ti saradnici u zaveri protiv sopstvenog naroda i države?
O vezi Dačićevog okruženja – prvenstveno tadašnjeg šefa njegovog kabineta Branka Lazarevića – sa klanom Darka Šarića pisalo se još pre tri godine. Pisanje je, međutim, ubrzo prekinuto; slutimo da je neke veze s tim mogla da ima i duga urednička ruka tadašnjeg Kabineta Borisa Tadića, poznatog po svojoj sklonosti da srpskim medijima upravlja po sopstvenoj volji, potrebama i interesima. A Lazarevića – gle slučajnosti – sklanjaju na savetničko mesto u našoj ambasadi u Atini, u Grčkoj.
Priča o vezama Šarićevog narkoklana sa vrhom vlasti iz duboke se kome – naizgled, ničim izazvano – vraća početkom ove godine; Vladimir Božović, državni sekretar u MUP-u Srbije izabran sa SNS-ove kvote, najavljuje istragu u MUP-u o odavanju informacija i državnih tajni Šarićevoj grupi. Spominje tom prilikom privatna putovanja, letovanja i zimovanja o Šarićevom trošku – upućujući time prilično jasnu poruku funkcioneru MUP-a koji je na visoku poziciju stigao početkom mandata prethodne vlade, kada je Ivica Dačić preuzeo Ministarstvo policije; ovaj je funkcioner, inače, označavan i kao glavni krivac za prošlogodišnje, još nerazjašnjeno prisluškivanje Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića – a otkriva Božović i da „poseduje određena saznanja“ i o političarima koji su bili u vezi sa odbeglim narkobaronom (premda, eh, posle takve paljbe, eno sad Božovića u Vašingtonu, uz Ivicu Dačića na Molitvenom doručku).
Iako, rekosmo, bez očiglednog povoda, Božovićeva izjava pogađa javnost usred zakulisne, ali rovovske borbe za mesto novog direktora policije, borbe u kojoj – nema ko drugi – učestvuju dvojica nevoljnih partnera u aktuelnoj vladi, čelnici SNS-a i SPS-a Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Osetivši se prozvanim, javlja se za Božovićem Ivica Dačić – „Dajte mi ime onoga ko je razgovarao sa Šarićem i danas će biti uhapšen. To su teške optužbe i neću da pređem preko toga, jer neću da budem u vladi u kojoj ministri pričaju sa Šarićem. Ukoliko to nije tačno, očekujem izvinjenje“ – ali i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji bez slične ograde („Ukoliko to nije tačno…“) izjavljuje da ne zna da li je rasplitanjem „afere Šarić“ „ugrožen neko iz Vlade Srbije“, no: „Svako ko je sa njim sarađivao, posebno od momenta kada je postalo jasno da se bavio kriminalnim radnjama, neka mu leti glava.“ A Aleksandar Vučić objavljuje da se „u krivično-pravnom smislu steže obruč oko narkoklana Šarića“; uporedo s tim, i informacijama o masovnoj operaciji pranja Šarićevog kokainskog novca preko ovdašnjih firmi, Vučić navodi i da tolikog pranja nije bilo bez pomoći – pomoći! – ljudi iz prethodne vlasti.
I prvo ime, prošle nedelje, izlazi u javnost; novo-staro ime Dačićevog Branka Lazarevića, koji se sada označava kao osoba koja je Šarićevom klanu dojavljivala informacije o policijsko-obaveštajnim akcijama protiv klana. Nanjušivši da će i sam biti isteran načistac, novi potpredsednik Demokratske stranke, nekadašnji koordinator rada svih srpskih obaveštajnih službi Miodrag Miki Rakić odlučuje da se sam prijavi, kao da je nevin. Saopštava javnosti da su „što naše, što strane tajne službe došle do saznanja o komunikacijama koje su pripadnici klana Darka Šarića ostvarili sa visokim državnim funkcionerima. Nekoliko funkcionera u više navrata ostvarilo je te komunikacije i sve su dokumentovane. Svi su dokazi fiksirani.“ Pri tom, optužuje samog sebe za krivično delo prikrivanja krivičnog dela, uz obrazloženje nedostojno bilo kakvog komentara: „Mi u tom trenutku nismo istraživali te komunikacije da ne bismo klanu pokazali koliko znamo“ (ipak kratak komentar: kao da je rekao da ubicu nisu hapsili da mu ne bi otkrili da znaju da je ubica).
I potom, za vikend, ono što je sve vreme visilo u vazduhu: otkriva se postojanje veze Ivice Dačića i gospodina Banane, Rodoljuba Radulovića, jednog od najvažnijih pripadnika Šarićevog klana. Shvatamo, tog istog dana, i zašto je Dačiću toliko lako bilo da se sastane sa Hašimom Tačijem, trgovcem ljudima, njihovim organima i drogom. Zato što je iskustvo s takvim trgovcima već stekao, a prvi put je najteže…
Dačić istog dana, na vanrednoj konferenciji za novinare, priznaje ove kontakte, a svoju odbranu svodi na tvrdnju da nije bio obavešten da je Banana kriminalac.
I da tragikomedija od (banana) države postane potpuna, pobrinuo se vinovnik njene potpune bananizacije, bivši predsednik Boris Tadić. Priznade, u utorak, da je i sam znao za Dačićeve kontakte sa Šarićevim klanom, ali da je ćutao (i držao ga u vladi) zato što – tvrdi Tadić – nikada nije dobio informacije da je Dačić „pod krivičnim gonjenjem“.

UCENE I PRIZNANJA Šta je iz svega ovoga, dosad izrečenog, nesporno? I šta, iz toga što je nesporno, proističe? Ostavljajući, pri tom, smrtno ozbiljne posledice po državu, od funkcionisanja privrede, pa sve do tekućih pregovora o Kosovu i Metohiji.
Nesporno je da se Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana, mora smatrati ozbiljnim kriminalcem, čovekom iz vrha narkoklana Darka Šarića. Nesporno je i da se Ivica Dačić sa gospodinom Bananom sretao pošto je istraga protiv njega, i njegovog Šarića, već bila pokrenuta. Nesporno je i da su se informacije iz istrage odlivale prema Šarićevom klanu (sam Rakić je i to priznao). I nesporno je da su za susrete Dačića i Banane Radulovića, i sadržinu njihovih razgovora, znali i Miki Rakić i Boris Tadić, i da tim povodom nisu učinili ništa. U krivično-pravnom smislu, to jest.
Pozabavimo se, najpre, njihovim opravdanjima, da bismo pokazali koliko su besmislena, uvredljiva i lažna. Ako su, naime, ti razgovori Dačića, Lazarevića i ko zna koga još iz vrha države i policije sa šarićevcima bili toliko bezazleni, ako Ivica Dačić zaista nije znao s kim se zapravo sastaje kada se s njim (Bananom) sastajao – iako je to morao da zna jer je i sam član Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je upravljao akcijom protiv Šarićeve grupe – zašto javnost o ovim sastancima nije bila obaveštena ranije, to jest odmah? Baš da bi se izbegle sadašnje sumnje. Zašto su krili, ako su nedužni? Zašto, uz ovo javno priznanje koga nije bilo, nisu momentalno pohapšeni ljudi iz vrha MUP-a koji su Šariću i njegovima – po Rakićevom priznanju – odavali informacije iz istrage? Zašto Ivica Dačić momentalno nije digao uzbunu u MUP-u i BIA-i zbog svoje toliko loše kontraobaveštajne zaštite, koja ga nije upozorila da se viđa sa čovekom koji je pod istragom zbog svoje pripadnosti vrhu najmoćnijeg narkokartela koji je ova zemlja ikada videla, a videla je mnoge? Nego su i Rakić, i Tadić, i Dačić priznali šta su činili i nisu učinili tek kada više nisu imali kud.
Zašto? Zato što njihova sadašnja objašnjenja znače isto što i njihovo dosadašnje ćutanje; pokušaj da se prikrije istina. A istina će – i njihova zavera – ponajbolje biti otkrivena kada bude obelodanjen sadržaj onih 130 diskova Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, na kojima su dokumentovane veze Šarićevog klana i vrha ove mučene zemlje, i koji su predati Tužilaštvu za organizovani kriminal. Hoće li se u njima pronaći odgovor na Vučićevo pitanje, ove srede javno upućeno Borisu Tadiću: Kako je Rodoljub Radulović pobegao iz zemlje? I gde je sada?
Odbacujući objašnjenja koja su, da bi se izvukli iz nevolje, sad ponudili Rakić, Tadić i Dačić, osnovano sumnjamo – a imamo pravo da sumnjamo. Novinarstvo je, valjda, još toliko slobodno – da je priča, otprilike, tekla ovako: pod spoljnim pritiskom (američkim, najverovatnije) počinje da se radi istraga Šarićevog klana, dotad inače već dobro etabliranog u Vojvodini Bojana Pajtića; radeći Šarića i njegovu ekipu, ovdašnji istražni organi naleću na Dačića i njegovu ekipu; umesto da ih pohapse i predaju u dalju nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal (jer je upravo to – veza kriminalaca sa političarima – i definicija organizovanog kriminala), predaju ih u nadležnost Rakiću i Tadiću; Rakić i Tadić, umesto da ga prijave zbog krivičnog dela koje je počinio, Dačića sad (od 2008-2009. godine) imaju u šaci. Tako reći, krivično delo ucene i iznude, a oni najbolje znaju šta su iznuđivali; po američkoj mustri dugogodišnjeg direktora FBI Džeja Edgara Huvera. Uostalom, i Dačić reče, a on sam najbolje zna kome se obratio, „to je u tišini arhivirano, kako bi se iskoristilo za pritiske i ucene kada za to dođe vreme“. S tim što je bez ikakvog objašnjenja ostavio pitanje koje smo već postavili, zašto je dozvolio da bude ucenjen, zašto sam nije priznao ako već ništa strašno nema da krije iz tih sastanaka? I sam bi tražio da se njegova nevinost dokaže uz pomoć onih 130 diskova; možda mu i uspe.
No, ako već jeste tako, ako je bio ucenjivan zbog sadržaja tih sastanaka sa Radulovićem – Bananom, kako je Dačiću ipak uspelo da se ucenjivačima – Rakiću i Tadiću – izmigolji, i vladu posle prošlogodišnjih izbora napravi sa Vučićem a ne sa njima? Jer su ga u toj vladi, iako su sve ovo o njemu znali, i dalje žarko želeli, što inače sasvim dovoljno govori i o njihovim ljudskim i moralnim kvalitetima. Izmigoljio im se Dačić zato što je procenio da će se sa njihovim ucenama lakše izboriti ako je u vlasti bez njih, odnosno sa naprednjacima. Ako je verovati Aleksandru Vučiću, da će sa istragama ići do kraja i da u tim istragama pošteđenih biti neće, a verujemo da jeste i u tome ga podržavamo, Dačić se u svojoj kalkulaciji prevario. Videćemo. Vučić još nije razrešio ni prethodnu veliku policijsko-kriminalnu aferu, onu s prisluškivanjem; a sva je prilika da se akteri i jedne i druge mnogo i ne razlikuju, tako da se sadašnja afera može shvatiti i kao nastavak prethodne…

POSLEDICE KRIMINALNOG UDRUŽIVANJA Postoji tu još nekoliko problema o kojima bi trebalo razmisliti. Najpre, ako su uhvaćeni u ovoj uceni i iznudi, koliko je još sličnih ucena i iznuda bilo dok su Rakić i Tadić upravljali ovdašnjim bezbednosnim službama, potčinjavajući ih sopstvenim umesto državnim potrebama nemilice? Pogotovo što i Rakić priznade da su još 2008. ustanovili da se „putevi legalnog biznisa i kokainskog novca ukrštaju“. Pa ni to nije procesuirano, kao što nisu raskrinkani ni Dačić i njegovi saradnici. Da li su ovdašnju privredu pustili da se zaduži kod Šarića, možda i ne znajući da se zadužuje kod njega, samo da bi onda mogli da je reketiraju?
Dalje. Imamo li mi, uopšte, institucije koje se, po slovu zakona, bore protiv organizovanog kriminala i korupcije? Pre će biti da su i same organizovano i kriminalno izbušene, temeljno pojedene iznutra, pa ne reaguju kad bi morale da reaguju (na primer, kad otkriju nedostojne veze ministra policije sa narkobaronima), a odreaguju tek kada pomisle da će tom reakcijom očuvati svoje pozicije. Mislimo, pri tom, i na policiju, i na BIA, i na Tužilaštvo za organizovani kriminal. Da li bismo za ovakvu povezanost Dačića (i Rakića i Tadića) sa Šarićevim narkocarstvom uopšte i saznali, o eventualnom procesuiranju da i ne govorimo, da nije u toku borba za mesto direktora policije, i s njom povezana borba protiv visoke korupcije i kriminala? Ne bismo, kao što i nismo pre nego što je ta borba započela.
Treće. Smeju li, uopšte, ikakvu političku budućnost da imaju partije čiji se čelnici, i to u najblažoj varijanti, sastaju sa pripadnicima narkokartela (Socijalistička partija Srbije), i čiji čelnici za te sastanke znaju i o tome ćute, a svoje ćutanje – sumnjamo – naplaćuju na ovaj ili onaj način (Demokratska stranka)? Pri čemu Demokratska stranka Dragana Đilasa nije načinila nikakav otklon od Demokratske stranke Borisa Tadića, jer je kod Đilasa Miodrag Rakić dobio potpredsedničko mesto. Želimo li, zaista, da ovakve stranke vladaju ovom zemljom, danas ili sutra, svejedno? Da od nje, zaista, naprave banana državu.
I četvrto, i trenutno najvažnije. Kakav, uopšte, moralni kredibilitet i političku težinu danas može da ima Ivica Dačić, dok sa Hašimom Tačijem u Briselu razgovara o ključnom državnom i nacionalnom pitanju, o sudbini Kosova i Metohije? Ne samo što je, otkrićem njegovog druženja sa gospodinom Bananom, i ćutanjem kojim je to druženje pokušao da sakrije, aktuelni premijer moralno potpuno unakažen, već je, upravo zbog takve kompromitacije, i sasvim podložan žestokim pritiscima iz inostranstva. Jer i zapadne obaveštajne službe, baš kao i naše, poseduju saznanja o njegovim kontaktima sa Šarićevim klanom, što je uostalom priznao i Miodrag Rakić; i sigurni smo, sasvim sigurni, da se ne libe da ta saznanja i upotrebe da bi od Dačića na Kosovu, u Briselu, iznudili i više nego što bi bio spreman da im da. Tako da je Srbiji imperativ da Dačića spreči da učestvuje u bilo kakvom daljem pregovaranju i sporazumevanju. Jednostavno, slab je i podložan utiscima, i kao takav je opasan po naše državne i nacionalne interese.
Znači li to da je jedino rešenje za Srbiju izlazak na nove izbore? Na kojima će se građani opredeliti da li su za stranke koje sarađuju sa narkokartelima, i stranke ucenjivača i jataka saradnika narkokartela. Da, vanredni izbori, što pre to bolje, jesu jedino rešenje za Srbiju. Znači li to da će vanrednih izbora i biti? Avaj, ne. Baš zato što je Dačić takav kakav i jeste, zato su mu zapadni gospodari njegove i naše sudbine i dozvolili da postane premijer Srbije; ne zaboravite da smo samo mi, srpska javnost, šokirani saznanjem o njegovoj vezi sa Šarićevim kriminalnim klanom. U Vašingtonu, Berlinu, Londonu, Briselu… to je poznato već godinama unazad, i ne samo da na takvog Dačića nemaju zamerke, već su ga i lansirali u središte pregovora s „Kosovom“, dobro znajući koliko će kooperativan on postati kada ga podsete na Šarića, i Bog zna šta još.
Da vanrednih izbora ne sme da bude, da uprkos svim saznanjima imamo i dalje da trpimo aktuelnog premijera sve dok premijer Kosovu ne dodeli svu državnost koja iz njega (našeg premijera) može da se iscedi, poručuju nam i prilično otvoreno. Danijel Server, bivši američki diplomata koji i dalje učestvuje u kreiranju američke politike prema Srbiji, tako, izjavljuje da se „nada da će Vučić čekati (sa obaranjem Dačićeve vlade) makar dok Dačić i Tači dovrše ono što su započeli“, a nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm objašnjava da je „za nove izbore ključni faktor vreme. To zahteva mnogo vremena, vremena koje Srbija nema. Izbori bi doveli do prekida u dijalogu sa Kosovom i gubitka vremena za približavanje EU. Srbija ne može sebi da dozvoli da gubi to vreme, i sigurno da ne želi da ga izgubi.“
Pri tom, sa govornice Bezbednosne konferencije u Minhenu, 2. februara, šef EU diplomatije Ketrin Ešton poručuje: „Želim svima da vam kažem da će sledeće dve nedelje (u dijalogu Beograda i Prištine) biti ključne.“
Šta to ima da nam se dogodi u naredne dve nedelje, zbog čega ne smemo da menjamo premijera-saradnika? Dogovor o telekomunikacijama i energetici najavljuje naš novoimenovani oficir za vezu u Prištini Dejan Pavićević (uz opasku Krstimira Pantića, gradonačelnika Severne Mitrovice i zamenika direktora Kancelarije za KiM, koji otkriva da „i EU pritiska da oficiri imaju diplomatski status); Ketrin Ešton ove srede najavljuje da se „sada okrećemo pitanju severnog Kosova“, to jest njihovom (Brisela, Vašingtona i Prištine) zahtevu da ukinemo institucije države Srbije između Jarinja, Brnjaka i Ibra; funkcioner nemačkih liberala i član Bundestaga Rajner Štiner pak napominje da „bez jedne sporazumne regulative s državom Kosovo ne postoji nikakva mogućnost članstva (Srbije) u EU“, što Krstimir Pantić precizira: „Plašim se da će nam Nemačka krajem februara i formalno zatražiti potpisivanje izjave o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom, kao uslov za nastavak evropskog puta“.
E, zato im je potreban Ivica Dačić, baš ovakav kakav jeste.
I zaista, kad bude suočen sa ovim zahtevima, u senci Darka Šarića i sa Hašimom Tačijem na svom levom boku, šta mislite, šta će Ivica Dačić uraditi? Sve busajući se u svoje nevine, uz to i srpske grudi.
Srbi, ako dopuste da mu to i prođe, bolje i ne zaslužuju. A u Americi onaj samo što nije završio u zatvoru, zato što je imao nekoliko dokumenata u svom kompjuteru…