Uspenje i sunovrat najmoćnije žene u Srbiji

Piše Marijana Milosavljević

Najpoznatiji stipendisti Beogradskog fonda za političku izuzetnost koji vodi Sonja Liht svakako su Jelena Trivan i Oliver Dulić, koji će još godinama ostati upamćeni po pohlepi i po potpunom nedostatku stida od kojeg su ih, izgleda, uspešno izlečili neki od omiljenih predavača ove NVO, poput Dragana Bujoševića, Dragana Janjića, Dragoljuba Žarkovića, Jove Bakića, Slobodana Markovića, Borisa Tadića…

Iskreno, da li vam nedostaje Sonja Liht?
Jedanput nas je već iznenadila. Kada je pre deset godina napustila Fond za otvoreno društvo (nekadašnji Soroš fond Jugoslavija), koji je prethodno vodila 12 godina, novinarka nedeljnika „Vreme“ je ocenila „da se odlazak Sonje Liht s čela te organizacije može posmatrati i kao definitivan kraj jedne prilično burne epohe“( „Mala velika žena“, 23.10.2003. godine). Mnogima se tako činilo jer su teške godine bile za nama (sankcije, rat, beda), a Fond je bio tu da pomogne i podrži mnogobrojne NVO, intelektualce i medije, omogućivši opstanak tzv. građanske Srbije. Bilo je to, makar prividno, još uvek doba nevinosti, još uvek nije bilo dovoljno očigledno koliko nam je elita potkupljiva i spremna na svaku vrstu pružanja usluga. A, ruku na srce, ni Liht nije bila „ekstremna“ poput svojih, u narodu omraženih koleginica iz drugih NVO; pomagala je čak i neistomišljenike poput, recimo, sociologa Slobodana Antonića. Na oproštajnom skupu koji je upriličen povodom njenog odlaska došli su skoro svi predstavnici uglednih medija, tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, Dragoljub Mićunović, Miroljub Labus i nekoliko ministara republičke vlade, ali i tadašnji ministar odbrane Boris Tadić…
(„Raskrinkane američke depeše, nažalost, ne otkrivaju period koji je, posle Đinđićevog ubistva, Tadić proveo na čelu Ministarstva odbrane, na poziciji s koje je, kako vidimo, izgrađivao bliske odnose s Amerikancima i odatle se lansirao na čelo Demokratske stranke i na čelo države. Bilo bi lepo, doduše, otkriti i kako je Boris Tadić, uopšte, izabran za ministra odbrane, kada pre toga nikakvih dodira sa vojnim i bezbednostnim pitanjima – sem što je bio jedan od članova skupštinskog Odbora za odbranu, koliko je javnosti poznato – nije imao“, navodi se u knjizi Nikole Vrzića „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“. Mnogi su, međutim, spremni da se zakunu da ga je na to mesto preporučila upravo Sonja Liht).

IZUZETNA NATO PODRŠKA Nije bila tajna da Liht ima nameru da osnuje školu za političke lidere. Malo je, ipak, bilo onih koji su verovali da će biti uspešna kao u prethodnom poslu, koji je podupirao Džordž Soroš. Ali, Sonja Liht je znala kako da zadrži prijatelje kojima je prethodno pomogla, i koje je povezivala sa moćnim ljudima u svetu. Njene veze i poznanstva zaista su impresivni, a ona nije bila sebična. Pa je s pravom mogla da očekuje odgovarajuću pomoć zauzvrat, naravno ako i kada joj zatreba.
Beogradski fond za političku izuzetnost (BFPE) počeo je da radi 2004. godine, uz podršku najmoćnijih svetskih ustanova, organizacija i fondacija, uključivši i NATO. I naša siromašna država je dala sve od sebe. Vlada Srbije je Sonjine donatore, to jest naš novac za Sonju, ovako raspodelila: Ministarstvo pravde, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo dijaspore, Ministarstvo omladine i sporta, Kancelarija za evropske integracije – Tim za socijalno uključivanje i borbu protiv siromaštva, PTT… (Isti status, naravno, ne uživaju i ostale NVO u zemlji; neka istraživanja pokazuju da se više od polovine, registrovanih do 2000. godine, u međuvremenu zbog nedostatka donacija ugasilo).
Svi izneti podaci proverljivi su na sajtu BFPE, kao i činjenica da se iznosi donacija ne mogu videti. Da nisu, civilno, transparentni. Prošle godine su pojedini mediji objavili da se BFPE ukupno, za tri godine (2008, 2009. i 2010), okoristio sa 112.950 evra na teret poreskih obveznika u Srbiji. Ovaj podatak nikada nije bio demantovan. S druge strane, novinar antikorupcijskog portala „Pištaljka“ Ivan Ninić objavio je, pre nešto više od dve godine, da je BFPE od 28. septembra 2007. godine do 15. jula 2009. godine sa Ministarstvom omladine i sporta zaključio čak četiri pojedinačna ugovora, ukupne vrednosti 10.269.460,50 dinara. Ni ovaj podatak nije demantovan, a može se pročitati na sajtu „Vidovdana“. Transparentnost za koju se gospođa Liht tako strastveno zalagala kada su drugi u pitanju, mogla je da zanemari u svom slučaju jer je kao član Savetodavnog odbora BFPE sedeo, i sedi, do skoro najmoćniji čovek u Srbiji, bivši predsednik Boris Tadić.
Inače, jedan od najvažnijih ciljeva antropološke učionice BFPE je „podizanje javne svesti o pitanjima relevantnim za implementaciju razvojnih strategija Srbije i daljeg toka evropskih i evroatlantskih integracija“, odnosno stvaranja političkih nadljudi koji će uspeti da kao sarmu progutaju činjenicu da nam je, i posle bombardovanja, mesto u NATO-u. I to je nova misija Sonje Liht. Što dokazuju i njeni Bezbednosni forumi na kojima nam evropski funkcioneri i vojni eksperti dokazuju da nam je NATO najveći prijatelj, dok im premijeri i ministri odbrane naše zemlje sede u krilu.
Do sada su održana dva takva foruma. Na prvom (15. septembra 2011. godine) je, umesto naših hladnokrvnih vlastodržaca, živce izgubio tadašnji ambasador Rusije Aleksandar Konuzin i ljutito zavapio: „Zar u ovoj dvorani nema Srba?“, i istog trenutka postao najomiljeniji Srbin u Srbiji. Pre njega govorio je Boris Tadić, a skupu je prisustvovao i tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac. Njih ništa nije moglo da razljuti. Na Drugom beogradskom Bezbednosnom forumu, koji je održan u septembru prošle godine, jedino je agencija „Tanjug“ jasno sažela poruku skupa, ali je nijedan vodeći medij nije preneo u ovoj preciznoj formi: „Države Zapadnog Balkana daleko su od stvaranja bezbednosne zajednice, a proces pacifikovanja regiona mora biti održavan prisustvom međunarodne zajednice. Mir mora biti sproveden uz inostranu intervenciju, a ne voljom učesnika u konfliktima, rečeno je na tribini kojom je danas otvoren drugi Beogradski bezbednosni forum.“
Skupu su prisustvovali i najviši funkcioneri nove vlasti, Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Suzana Grubješić. Nisu pokazali nerazumevanje, a ni Konuzina ovog puta nije bilo da nam „otvora“ oči. Lihtova je istom prilikom, lukavo, istakla da strani eksperti dolaze u Srbiju na Forum jer veruju da Beograd i Srbija moraju biti deo opšte debate o budućnosti regiona, kontinenta, pa i sveta

[restrictedarea]

INSTINKT ZA NOVAC Oni koji se čude moći koju Sonja Liht demonstrira već decenijama, morali bi da shvate koliko je njena priča jednostavna. Ona je samo eksponirani operativac različitih moćnika u različitim vremenskim periodima. Bila je prva i glavna kada je trebalo skinuti Slobodana Miloševića sa vlasti. Praktično, ona je plaćala (Soroševim novcem) i finansirala političke lidere i njihove stranke, u meri u kojoj su se približavali tom cilju. Prvo je, sve što je mogla, uložila u Vuka Draškovića, a tek na kraju u Zorana Đinđića i pokret „Otpor“. Omekšani tvrdim kešom, jeli su joj iz ruke. Sada je njena nova misija da denacifikuje i pacifikuje Srbiju, što se ne podudara slučajno sa porukama međunarodne zajednice. Ona prosto ima nepogrešivi instinkt za preživljavanje, i hrabrost da bude prva i lukavo umerena u odbrani interesa onih koji će te njene usluge znati da plate (pogledajte antrfile „Donatori i partneri“).
Ona se odavno odrekla vrednosti koje krase prave intelektualce i borce za ljudska prava, sažete u kratkoj konstataciji da „naši nikada nisu na vlasti“. U vreme kada njene manje mudre kolege trpe posledice kritika NATO-a i čudnog uterivanja demokratije bombama širom sveta, naša Sonja Liht promoviše vrednosti ovog nedobronamernog udruženja koje tek što nas je bombardovalo.
Što se naše novije istorije tiče, ne zna se ko je prvi poneo štafetnu palicu savetnika, ko je koga i kad počeo da savetuje, ali ako je to bila gospođa Liht, Boris Tadić joj je džentlmenski uzvratio. Priča se da je lično učestvovao u osmišljavanju jedne od igračaka svojoj prijateljici – osnovao je Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova početkom septembra 2007. godine, u kojem je Sonja važila za sivu eminenciju, a onda je ubrzo, posle smrti Živorada Kovačevića, i zvanično sela na stolicu predsedavajuće. Cilj ovog tela bio je da osmisli spoljnopolitičku strategiju naše zemlje u narednih 10 godina. Nije najjasnije kako i šta je sve osmišljeno, ali smo svi mogli da se uverimo da smo davali sve od sebe da se dodvorimo zahtevima stranaca (često i više nego što se od nas tražilo), i da smo oborili svetski rekord u politici ustupaka. Što se gospođe Liht tiče, njen angažman sveo se na davljenje mladog Vuka Jeremića, koga se trudila da sputava i prekoreva kad god je mislila da bi trebalo i da može. A moglo joj se. „Osveta“ je na neki način ipak brzo stigla. On se danas baškari na mestu predsedavajućeg UN, a mi se pitamo gde je „nestala“ Sonja Liht. Ali, pre nego što se vratimo u sivilo svakodnevnice ostaćemo još malo u vremenu kad je grupa prijatelja na vlasti mogla da izmišlja što god hoće, kada su svi mogli da budu veliki jer nisu pristajali da ih realnost sputava. Uz podršku zapadnih prijatelja koji su ih, dok je stado mirno, nagrađivali bolje nego ikad.
„Gospođo Liht, vi predstavljate odgovorno angažovanje intelektualca u politici. Vi ste uvek bili odlučni u odbrani svojih principa. Tokom mračnih godina uvek ste predstavljali glas demokratske savesti“, rekao je u septembru 2008. ambasador Francuske Žan-Fransoa Teral, svečano uručujući predsednici Fonda za političku izuzetnost orden „Legije časti“, najviše francusko odlikovanje. Nešto ranije (prvo je objavljena ta vest) predsednik Boris Tadić čestitao je Sonji Liht: „Godinama ste istrajavali na svom predanom angažmanu na odbrani demokratskih i evropskih vrednosti. Hvala vam što ste svojim radom doprineli poboljšanju ugleda Srbije u svetu.“
Sonja Liht delovala je malo pogureno pod težinom svih mogućih nagrada i teško prebrojivih funkcija za svoje evropsko pregnuće, sva u grandioznom samopregoru samožrtvovanja za našu bolju budućnost. Već posle prvog kruga poslednjih izbora, primetno u nokdaunu, ali još uvek nadajući se, Sonja Liht je zavapila: „Sigurna sam da će jedan broj birača posle večeras postignutih rezultata još jednom razmisliti kako da glasaju.“ Kada joj birači nisu izašli u susret, uhvatila se za poslednju slamku. Bila je među Tadićevim najbližim prijateljima koji su ga nagovarali da zaboravi na povlačenje, koje je obećao kada je čestitao Tomislavu Nikoliću na pobedi. I nagovorili su ga da donese samoubilačku odluku, i kandiduje se za premijera. Bila je tada kategorična da je „priča o pobedniku i gubitniku izbora deplasirana“, jer je „reč o razlici od nekoliko desetina hiljada glasova“. Ali, pomalo je i zapretila, pominjući svoje moćne prijatelje: „EU insistira, pomenuću samo Karla Bilta, Jana Stolterberga, Gerharda Šredera, da Srbija ima jaku vladu kako bi se ubrzano kretala ka EU.“ I još je dodala, u stilu učiteljice, da će predsednik Nikolić i premijer Tadić morati da nauče da funkcionišu kao tim, i što veći napor i jedan i drugi učine da kohabitacija bude funkcionalna, to će biti bolje za Srbiju. Kako od željenog nije ispalo ništa, tako je Liht utihnula.

TAJNA PRODAJA „POLITIKE“ I tihovala bi ko zna koliko da „Politika“, u tajnosti, preko noći nije prodata, praktično, Demokratskoj stranci, odnosno njenom tajkunu Miroslavu Bogićeviću, i to dok je ona još uvek bila predsednica njenog Upravnog odbora, iako sama tvrdi da se prodaja dogodila tri meseca po isteku njenog mandata i da o prodaji nije znala ništa. Čak se čudila što je biznismen Miroslav Bogićević, koga inače po sopstvenoj izjavi i ne poznaje, najpre negirao, a potom, pritisnut dokazima, priznao da je kupio „Politiku“. U međuvremenu, otkrilo se da je kupovina obavljena još 18. januara prošle godine, kada je sklopljen ugovor o ustupanju potraživanja VAC-a od „Politike“, „Večernjih novosti“ i „Dnevnika“ firmama sa Kipra povezanim sa Bogićevićem. A kako je sve počelo?
Prva dužnost na koju je Sonja Liht imenovana posle predsedničkih izbora 2008. godine bila je „Politika“, koju je kao predsednica njenog UO trebalo da očisti od kukolja, tj. evroskeptika, svih koji nisu bili spremni da po svaku cenu posmatraju život kroz ružičaste naočari od trenutka kada su Boris Tadić i njegova stranka preuzeli svu vlast u Srbiji. Tada je govorila: „Za sada je država još uvek akcionar u ‚Politici‘, ali mi se svi slažemo da to nije dobro, da država ne bi trebalo da bude vlasnik. To znači da se mora vrlo pažljivo, vrlo oprezno pripremiti privatizacija, a ne da se ona na netransparentan način nađe u vlasništvu nekoga za koga ne znamo ko je i šta je… Volela bih da se ugledamo na ‚Mond‘, taj list su privatizovali njegovi novinari. To je meni najčvršća garancija, a ne neki tajkun. Znate, ja imam nešto što se zove srpski inat i odlučila sam da bijem bitku zajedno sa timom koji je došao sa mnom i da pokažemo svima, pa i onima koji jako vole da se pozivaju na patriotizam, da to nacionalno blago ne sme da bude urušeno.“
Istom prilikom samo što se nije zaklinjala da ne smenjuje tadašnju glavnu urednicu „Politike“ Ljiljanu Smajlović, već da raspisuje najdemokratskiji konkurs koji je ta kuća ikad imala, te da i tadašnja glavna urednica ima pravo da na njemu učestvuje. Vrlo brzo se ispostavilo da od demokratskog konkursa nema ništa, jer njegov pobednik, Milan Mišić, nije izabran na funkciju glavnog urednika. Izabran je Dragan Bujošević, za koga se mesecima unapred znalo da je favorit Borisa Tadića.
Krajem te 2008. Sonju Liht je list „Blic“, omiljen u Kabinetu predsednika Tadića, proglasio za najmoćniju ženu godine. Redakcija je podelila oduševljenje predsednika njegovom savetnicom i drugaricom: „Sonjin profesionalni put je sasvim osoben, bez afera, dosledan u zalaganju za civilno društvo, građanska prava i uspostavljanje vrednosti… Dva puta je odbila da prihvati mesto ambasadora u Vašingtonu. Njeno mesto je, uverena je, u civilnom sektoru… Zato nema slobodnog vremena da opet, kao nekada, sedi u nekoj knjižari na Harvard skveru u Bostonu i čita… A na ‚Blicovoj‘ listi najmoćnijih žena u Srbiji, ove godine, našla se na prvom mestu. To mesto joj s razlogom pripada“ („Graditeljka civilnog društva“, 6. decembar 2008).
Međutim, kada je prodaja „Politike“ obelodanjena i kada ju je Ljiljana Smajlović optužila da zajedno sa Mirkom Cvetkovićem nije zaštitila državnu imovinu već obrnuto, pobrinula se da pređe u ruke tajkunu demokrata, i podsetila je na nepravilnosti tobož demokratskih izbora koje je organizovala u „Politici“ i okrivila za korupciju u korist vladajuće stranke, Sonja Liht je zaboravila na civilizovanu slatkorečivost i popustljivost; njen „Blic“ joj ponovo otvara vrata, i ona tu daje svoj poslednji intervju do današnjih dana. Leptirica optimizma kao da je sagorela udarajući u zaslepljujuću svetlost EU, jer posle svega ona sumnja da će građani bez nje i demokrata moći dalje. „Ako se ovako nastavi, Srbija neće moći da preživi“, zato što, pojašnjava, „previše ima parcijalnih interesa, ličnih, stranačkih, tajkunskih“… Na konstataciju da je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić prodaju „Politike“ ocenio kao politički kriminal lakonski je odgovorila: „Ali pravno-formalno gledano, jedan privatni vlasnik je svoj udeo u vlasništvu prodao drugom privatnom vlasniku.“ Tom prilikom je poslednji put prokomentarisala promene u DS-u: „Tadić je imao velike uspehe u vođenju države u protekle četiri godine, dovevši nas na sam početak pregovora sa EU, a to se uvođenjem PR amnezije zaboravlja. To je nečasno…“
I to je, uglavnom, bio kraj medijskog pojavljivanja Sonje Liht.
Gde je žena koja je zarazno širila bajku o EU kojoj smo težili, kojoj smo se primicali i primicali, ustajali i padali, kao onoj koja nas željno iščekuje, koja nas ne odbacuje, kojoj nismo dorasli, ali samo što nismo, pa kad nas uzme u naručje i stegne, a nama se od lepote zavrti dok propadamo u ambise holivudskog krešenda, rezervisanog za filmove sa istim takvim, holivudskim, srećnim krajem. Nestala je jedinstveno izuzetna među nama, ona kod koje nikad nije presahla želja da nas učini boljim i dostojnim da sa njom podelimo slatke snove o boljem životu, koji je jedino moguć u obećanom savezu zemalja, EU.
Po čemu ćemo je pamtiti?
Glavni cilj njene škole je (deo teksta preuzet je sa sajta BFPE) da doprinese izgradnji i kontinuiranom razvoju demokratski orijentisane političke elite, ali i lidera u drugim segmentima pluralističkog društva – u državnoj administraciji, nevladinim organizacijama, medijima, kulturi, sudstvu, sindikatima i poslovnom sektoru. Najpoznatiji među njima su, svakako, Jelena Trivan i Oliver Dulić, koji će još godinama ostati upamćeni po pohlepi i po potpunom nedostatku stida, od kojeg su ih, izgleda uspešno, izlečili neki od omiljenih predavača, poput Dragana Bujoševića, Dragana Janjića, Dragoljuba Žarkovića, Jove Bakića, Slobodana Markovića, Borisa Tadića, Gorana Svilanovića, Milice Delević… Da nade za ugled ove škole ipak i dalje ima, potvrđuje bivša članica grupe „Models“ i narodni poslanik Nevena Adžemović, koja se nedavno pohvalila ‚Prvoj srpskoj televiziji‘: „Ja se borim za rodnu ravnopravnost, za prava žena, dece, kao i prava samohranih majki. Odskora sam se priključila fondu Sonje Liht, u okviru kojeg se borimo za demokratiju i za jednak tretman žena u politici sa muškarcima. Cilj je osnaživanje žena na visokim političkim pozicijama.“
I da, naravno, Sonja Liht ostaće upamćena što tokom poslednjih godina reč nije prozborila protiv Zakona o javnom informisanju za koji se ispostavilo da je antiustavan, protiv katastrofalne reforme sudstva, krađe i korupcije u redovima vladajućih stranaka, i možda najpogubnije spoljne politike ili politike stalnih ustupaka koju je krojila zajedno sa Borisom Tadićem. Nije ni čudo što je posle ovolikog njenog i zalaganja njenih prijatelja, interes za priključivanje EU totalno splasnuo naročito kod mladih. Možda ćemo je pamtiti i po optužnici za korupciju, odnosno nečasnu prodaju „Politike“. Otisci njenih prstiju su vidljivi.

Članstvo u domaćim i međunarodnim organizacijama

Sonja Liht trenutno je predsednica Izvršnog odbora Međunarodnog centra za demokratsku tranziciju, članica veća Evropske kulturne fondacije i članica Savetodavnog veća i Ženevskog veća za sigurnosnu politiku (njen kolega je i penzionisani nemački general Klaus Nauman, koga smo upoznali kao šefa Vojnog komiteta NATO-a u vreme bombardovanja 1999. godine, kako se može pročitati u „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“ Nikole Vrzića). U Srbiji je predsednica UO dnevnih novina „Politika“ (iako tvrdi da joj je mandat istekao još u aprilu prošle godine, ne stoji da je bivša, kao što se više ne pominje da je predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova), zatim, članica Izvršnog veća ženskog fonda „Rekonstrukcija“ i Instituta „Džeferson“ u Vašingtonu i Beogradu, 2007. godine postala je i članica novoosnovanog Veća za međunarodnu politiku i Odbora za EU integracije Vlade Republike Srbije. Iz skromnosti je, valjda, izostavljeno da je u Savetodavnom odboru Društva simultanih i konsekutivnih prevodilaca Srbije, i članica Saveta Istraživačke stanice „Petnica“.

Deo biografije preuzet je sa sajta Beogradskog fonda za političku izuzetnost

DONATORI (skraćena verzija)

Ambasada Norveške
Ambasada Švajcarske
Ambasada Velike Britanije
Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu
Balkanski fond za demokratiju
Fond braće Rokfeler
Fond Ujedinjenih nacija za demokratiju
Fond za otvoreno društvo
Institut za održive zajednice
Institut za otvoreno društvo
Vlada Republike Srbije
Kanada fond
Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije
Ministarstvo odbrane Velike Britanije
Ministarstvo spoljnih poslova Republike Češke
Ministarstvo spoljnih poslova Finske
Ministarstvo spoljnih poslova Holandije
Ministarstvo spoljnih poslova Italije
Ministarstvo spoljnih poslova Norveške
Ministarstvo spoljnih poslova Švedske
Program Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena
Vestminsterska fondacija za demokratiju
Zajednički program Evropske unije i Saveta Evrope

PARTNERI (skraćena verzija)

Ambasada Danske
Ambasada Portugalije
Ambasada Republike Francuske
Ambasada Velike Britanije
Anglo-srpsko društvo
Balkanski fond za demokratiju
Beogradski centar za bezbednosnu politiku
Centar modernih veština
Centar za evropske reforme
Evropska inicijativa za stabilnost (ESI), Istanbul/Berlin
Institut Evropske unije za studije bezbednosti, Pariz, Francuska
Kabinet potpredsednika Vlade za evropske integracije – Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, Beograd Srbija
Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo pravde Republike Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo prosvete Republike Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije, Beograd, Srbija
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije, Beograd, Srbija
Misija OEBS-a u Srbiji, Beograd, Srbija
Nacionalni demokratski institut, Beograd, Srbija
Savet Evrope, Strazbur, Francuska
Vilton Park konferencije, Stejning, Velika Britanija
Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF), Ženeva, Švajcarska

[/restrictedarea]