Udar na demokratiju, naciju i državu

Piše Dragomir Anđelković

Već duže vreme u Srbiji je udobno biti borac za tuđinske interese, pa i neskriveni srbomrzac. Ne samo što se to direktno materijalno isplati, već predstavlja i zaštitu od moralne – štaviše i zakonske – odgovornosti za skoro bilo kakvu zloupotrebu. Što znači da se kroz faraonske privilegije i na druge načine (a na račun svih nas), možda još i više indirektno isplati, sofisticirano, pa i brutalno, iskazivati mržnju prema Srbima i Srbiji. Povlašćeni anti-Srbi smatraju da mogu da razbiju ovu državu i njene resurse kao da su okupaciona vojska u stranoj zemlji, dok od svih ostalih očekuju da se prave da to ne vide. To im je do sada bilo i omogućeno, a da li će biti i dalje – videćemo. Nadam se da neće, ali oni što misle da je Srbija njihova nagrada za služenje „evroatlantskim vrednostima“, očito nepokolebljivo veruju da se ništa nije promenilo, niti će se promeniti. To se vidi i u vezi sa najnovijim napadima na „Pečat“, koji su izazvani time što se naš list „usudio“ da se bavi bahatim arčenjem novca građana Srbije od strane rukovodstva kuće koja se, valjda uz kumovanje Nenada Čanka, kao da je u pitanju država, nakaradno zove „Radio-televizija Vojvodine“ (a ne npr. RTV NS)

PRIKRIVANJE ISTINE U kakvom je stanju, nažalost, naša Srbija, govori to što se Nenad Čanak tretira kao borac za demokratiju i prava „građana“ Vojvodine kada agresivno nasrne na regionalno predstavništvo RTS-a u Novom Sadu (sadašnju RTV) i razbije njegovu tablu, dok se oni koji pomenu zloupotrebe u novopečenom RTV-u omalovažavaju i osuđuju. Valjda, ljudska i sva druga prava građana koji vole Srbiju i ponosni su na srpsko nasleđe, u državi koja usvaja „evroatlantske standarde“, i ne postoje. Zato oni koji rade u prilog njihove implementacije, imaju sva ustavna i neustavna prava i slobode!
To je i normalno u zemlji u kojoj se mnogi borci za „ljudska prava“, „nezavisno novinarstvo“, „decentralizaciju Srbije“ i slično, zapravo samo zaklanjaju iza tih vrednosti, dok se, stiče se utisak, na našu štetu brutalno bore za geopolitičke i druge interese nekih nama geografski bližih i daljih država i naroda. Sonja Biserko i njen Helsinški odbor u Srbiji (HOS), dovoljno je i pogledati razne njihove spise, promovišu ratnu propagandu onih sa kojima su Srbi bili u sukobima tokom devedesetih godina, te na druge načine rade njima u prilog. Nije džabe dotična gospođa od strane Stipe Mesića – poznatog hrvatskog „borca za ljudska prava“ – odlikovana!
Da Nataša Kandić misli „velika Albanija“ kada kaže „ljudska prava“, neodoljivo mi deluje svaki put kada se setim da je, sedeći u počasnoj loži, prisustvovala donošenju nelegalnog secesionističkog akta od strane albanskih političara na Kosovu i Metohiji 2008. godine, te da je tome udarnički aplaudirala. A šta ima u vidu Nenad Čanak kada govori o tzv. republici Vojvodina, slikovito se vidi iz činjenice da je 2002. godine bio počasni gost na zagrebačkom koncertu čiji je naziv bio „Srijem Hrvatskoj“.

[restrictedarea]

VOJVOĐANSKI PAŠALUK Šta misli Dinko Gruhonjić kada govori o „nezavisnom novinarstvu“ ili „autonomiji Vojvodine“? Ne bi trebalo dublje analizirati njegov govor mržnje da bi se zaključilo da se u njegovim vizijama Srbiji i Srbima ne piše dobro. I nije bitno ako je svoje staro ime (npr. Sabahudin) promenio za novo Dinko, koje je pogodnije za vojvođanski zadatak koji obavlja. Neko će reći, sram vas bilo, bavite se nacionalnim poreklom građana Srbije. A što da se ne bavimo? Neko nas pljuje i potkopava nam državu, a mi da se još pravimo da se navodno bori za demokratiju. Nije nego. Dosta je bilo da nas prave ludima, a mi još tome i krotko asistiramo.
Ako Gruhonjić ili neko drugi želi da se bori za iste principe za koje se zalagao Alija Izetbegović – neka osnuje fondaciju njemu posvećenu, pa sa tih pozicija neskriveno deluje. Srbija je toliko demokratska zemlja da bi u njoj svako ko to želi mogao legalno da lobira za interese Sarajeva ili veliča „lik i delo“ pomenutog predvodnika islamističkih bojovnika iz perioda njihove agresije na Republiku Srpsku. Nije potrebno da u funkciji svojih ciljeva zloupotrebljava ideju slobodnog novinarstva.

ŠOVINISTIČKA LIGA Tokom devedesetih godina radili su protiv srpskih interesa, ali su ih bar finansirali naši neprijatelji. Stvari su se postepeno menjale nagore tokom prvog milenijuma 21. veka. Prvo su njihovi strani mentori raznim ucenama iznudili da taj deo „našeg“ nevladinog sektora bude obilato finansiran iz srpskih fondova, te da im svi mediji budu širom otvoreni. Tako su na „srebrnom poslužavniku“ dobili uz ovdašnji evroatlantski, i naš nacionalni medijski prostor za širenje svojih ideja, dok je uporedo u novinama i elektronskim sredstvima masovnog informisanja bilo sve manje prostora za one koji vole Srbiju i Srpstvo. Zatim se otišlo i korak dalje. Krajem prošle dekade anti-Srbi raznih nijansi počeli su da preuzimaju i važne državne kulturne institucije, te da se infiltriraju u resorna ministarstva i druge strukture.
Država Srbija je tako sve ozbiljnije počinjala da radi protiv sebe. Beograd je doprinosio izgradnji nakaradne kosovske kvazidržavne tvorevine, pomagao je bujanje secesionističkog korova u Vojvodini, trasirao put za dalju kulturno-identitetsku eroziju našeg nacionalnog bića… Svi koji su tome doprinosili veličani su kao zagovornici progresa i demokratije, a oni koji su se tome opirali, omalovažavani su i proglašavani mračnjacima, kao da je sramota voleti svoj narod i državu. A da stvari budu i gore, oni koji ga omalovažavaju to često i ne rade sa pozicija neke istinske mondijalističke ideje. Kakva god bila, ona mora da bude univerzalna, a u našem slučaju se radi o promovisanju albanskog, bosansko-muslimanskog i hrvatskog šovinizma ili bar interesa tih naroda, dok se gazi po svemu srpskom.

TEST HRABROSTI Stoga, mnogo više smisla ima da se pokrene npr. donošenje zakona o antisrbizmu, nalik onome koji u nekim zemljama postoji kada se radi o suzbijanju antisemitizma nego da se priča o zabrani pokreta „Naši“. Srbi su u 20. veku, proporcionalno svojoj brojnosti, stradali koliko i Jevreji, ako ne i više, a dok se oni za istinu o zlu koje im je učinjeno, te protiv delovanja u prilog nečega sličnog u budućnosti, bore i daleko od Izraela, mi dopuštamo da stubove naše državnosti i identiteta neki ruše usred Srbije. Dokle ćemo tako? I gde ćemo stići ako ubrzo radikalno, bar na planu odnosa prema sopstvenim nacionalnim interesima, energično ne promenimo kurs? O tome bi trebalo da razmislimo dok čitamo najnovije napade na „Pečat“.
U pravu je Emerson: „Veliki deo smelosti je odvažnost da se nešto uradi pre drugih.“ Ako sadašnja vlast snažno i precizno ne udari u političko, medijsko i NVO zmijsko leglo antisrpstva u Srbiji, loše će proći. Njena blagost i uzdržanost biće hvaljeni dok ne dopusti da se neki poslovi obave, a onda će, već istrošena, biti eliminisana. U njenom interesu je da to što pre shvati!

[/restrictedarea]