SUDAR SVETOVA U LIKOVNOJ 2012.

Piše Dejan Đorić

U mnoštvu stalnih dešavanja teško je razbrati šta je vredno, a pitanje je koliko su i likovni kritičari pouzdani vodiči u džungli zvanoj umetnost. Važniji možda od fenomenološkog je idejni momenat, od strane Ministarstva kulture pomagana avangarda u ratu je sa umetnošću tradicionalnijeg tipa… 

Likovnu 2012. godinu obeležio je sudar svetova, sukob estetskih shvatanja i izraza. U mnoštvu stalnih dešavanja teško je razbrati šta je vredno, a pitanje je koliko su likovni kritičari pouzdani vodiči u džungli zvanoj umetnost. Svaki umetnik za sebe misli da je najbolji i u tom svetu stalno podgrevanih sujeta nije lako kretati se, a još teže ga je promišljati. Važniji možda od fenomenološkog je idejni momenat, od strane Ministarstva kulture pomagana avangarda u ratu je sa umetnošću tradicionalnijeg tipa.

DOBAR, BOLJI, NAJBOLJI… Slikarstvu, vajarstvu i grafičkim umetnostima loše se piše i u novoj političkoj klimi, to su biljke koje se seku ili prepuštaju da uvenu. Ćušnuti da tavore i ćute, najbolji umetnici izgubili su uporište i u ULUS-u, staroj staleškoj organizaciji, pa umetnička profesija na mnogim nivoima gubi dostojanstvo. Iskusne istoričarke umetnosti, kustosi, mesecima ne dobijaju platu i ne vode program ULUS-a, kojim haraju amateri izazivajući skandale da čak i policija mora da interveniše, a sa sednica beže pozvani novinari. Tradicionalne izložbe kao „Oktobarski salon“ stigle su do samog dna, do đubretarske estetike, pa nije uzalud Dragan Malešević Tapi devedesetih godina pozivao publiku da donese smeće kao umetnički prilog izložbama naših elitnih poznavalaca koje je nazvao „stručnjaci za đubre“. Tako katastrofalnu i namerno upropašćenu likovnu scenu Srbija nikada nije imala i zato će kao svojevrsni apel nadležnima koji ili ništa ne rade, ili rade loše „Pečat“ sumirati proteklu likovnu godinu u dva nastavka. Prvi se odnosi na umetnost, a drugi na antiumetnost.
U sveopštem rasulu ilustrator i karikaturista Mladen Đurović, brat poznatog slikara Željka Đurovića, postavio je nov standard za prvu izložbu, većini umetnika nedostižan. Ne samo da je u beogradskoj Galeriji „Progres“ izložio slike većih formata koje ni po čemu nisu slične bratovljevim, ne samo da je u pitanju likovno zrelo i dosledno ostvareno slikarstvo, već su izložbu pratili katalog, monografija i izvanredna organizacija. Školovan na slikarskom odseku beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, Mladen Đurović uspeo je da se otrgne od jalovog potucanja po redakcijama, koje aforističari i karikaturisti opsedaju i terorišu i da pokrene časopis „Enterijer“, elegantni magazin za kulturu življenja, ali i da se odvoji od dizajna i uređivanja i iskaže kao slikar. Svetozar Radojčić, otac moderne srpske istorije umetnosti, govorio je da ako se za nekog kaže da je dobar slikar, to bi trebalo prihvatiti s rezervom, a ako se tvrdi da je veliki, odmah bi trebalo u njega sumnjati. Voleli bismo da upitamo uvaženog profesora kako je onda uopšte moguće kvalifikovati umetnička dela, koje reči pronaći i da li bi o svim živim umetnicima trebalo govoriti tiho, pognute glave i sa omalovažanjem? Mladen Đurović je dobar slikar i to bi trebalo reći jasno i glasno, s njim bi mogla da se ponosi i veća sredina od naše.
Sličan prodor napravio je još samo dosta mlađi slikar Saša Montiljo. Posle izlaganja po manje uglednim galerijama, organizovao je retrospektivnu izložbu od trideset slika u svečanom holu „Narodne banke“ na Slaviji, sjajnom, ali nedovoljno potvrđenom galerijskom prostoru, otvorenom pre nekoliko godina sa većom izložbom Olje Ivanjicki. Montiljo namerava da svakih deset godina obeleži svoj rad izdavanjem monografije, što takođe podiže standarde posrnule srpske likovne scene na kojoj je uvreženo mišljenje da je knjiga o nečijem stvaralaštvu vid epitafa, obeležje na kraju karijere. U likovno organizovanijim sredinama takvo razmišljanje je sumanuto, monografija je umetnički predmet sa kojim svi dobijaju – umetnik, publika, izdavač, galeristi i kolekcionari. Nemaju uzalud naši najbolji slikari poput Ljube Popovića i Vladimira Veličkovića po petnaestak monografija, a imao ih je i Ivan Meštrović, prve još kao mlad umetnik. Reč je o tome da u takav projekat mogu da uđu samo sposobni i vredni stvaraoci, te da je manje uspešnim problem i štampanje kataloga.

[restrictedarea]

UDES CRTAČA I VAJARA Dok su slikari i dalje katkad u žiži javnosti, crtači i vajari skoro da su nestali iz galerijskog sveta, prvi zato što ne mogu da žive od svog rada, a drugi zbog problema sa ostvarenjima, od nabavke skupog materijala, nedostatka prostora za njegovu obradu do skladištenja, prodaje i potpunog nedostatka javnih porudžbina. Odlična ideja Miloša Šobajića o parku monumentalnih skulptura koje bi se prvo videle na ulazu u Beograd sa autoputa, nikada nije ostvarena. Tim pre su dobrodošle vajarske izložbe da bi se ta umetnost koja sve manje zanima i studente vratila u javni život. Na drvetu srpske umetnosti umiru glavne grane, grafika je odavno nestala, pa nije uzalud Leonid Šejka pisao o „cvetanju mrtvih grana“, predviđajući opšti rasap likovnih vrednosti. Izložba Vladana Martinovića u beogradskoj Galeriji „ULUS“ nije bila dragocena samo zato što je idejno čisto i dosledno objedinila stvaralaštvo ovog skulptora u terakoti i venčačkom mermeru. U pitanju je jedan od najboljih srpskih skulptora, posvećenik svog posla i vrhunski poznavalac kamena. Njegove odbrane skulptorske profesije na „Ju tjubu“ pamte se i po kojoj psovci, jer je Martinović fanatik koji se bavi isključivo radom u mermeru, ali je isto tako i vanredan mislilac kada je skulptura u pitanju. Još je zanimljivije da je jedan od retkih, ako ne i jedini, koji je u vreme burnih osamdesetih doživeo sudbonosni preobražaj. Napustio je prvobitne instalacije i prostorne eksperimente (koji su kad je on u pitanju takođe bili zasnovani) i okrenuo se teškoj umetnosti kamena i macole, u kojoj ga u zasedi čekaju geniji prošlosti i modernosti. On želi i može da se ogleda sa najboljima, a ne sa savremenim vetropirima koji sebe smatraju umetnicima. Izložio je monolite obrađene nemanuelnim sredstvima, ostavljajući trag na poliranim belim stubovima pomoću vode, peska i hemikalija, dajući izgled skulpturi kakav bi imala kroz nekoliko vekova. Martinović uvodi u skulptorstvo vreme i prirodne procese kao stvaralačke faktore u duhu svog traganja za savršenom formom i nastojanja da približi čoveka kamenu.
Da nisu vredne samo prve izložbe i one zapuštene umetnosti, debitantske i umetnosti u nestajanju, svedoči iskusna slikarka Ljubica Radović. Ponovo je Galerija „ULUS“ u Knez Mihajlovoj bila poprište metafizičkog sukoba različitog shvatanja likovnosti. U vreme kada njeni savremenici odustaju ili sve lošije slikaju, ona se mudrom taktikom uzvisila nad mnogima u svojoj generaciji. Ne izlažući često, nastojeći pre svega da promisli svaku sliku, ova školovana umetnica i germanista nastavila je da se usavršava. Njena višemesečna studijska putovanja, proučavanje stručne literature i interesovanje za kulturološke probleme, učinili su je ne samo jednom od najobrazovanijih naših slikarki koja s pravom drži do sebe, već i stvaraocem koji lagano steže svoj sistem i podiže umetnički nivo. Slikari više ne koriste nage modele i ne proučavaju istoriju, psihologiju i upotrebu boje, ali ona to čini i zato ne iznenađuje da je njena izložba bila jedna od retkih u protekloj godini na kojoj su radovi prodati, postalo je značajno imati njenu sliku. Bilo da gaji svoje mačke, brine se o grafičkom izgledu kataloga, odabire strane i domaće pisce za uvodne tekstove, podučava učenike ili slika, Ljubica Buba Radović to čini sa mnogo kultivisanosti, ali i oštrine, bez kompromisa postavljajući ljude i stvari tamo gde im je mesto.

ŠEJKA – PODVIG U „HAOSU“ Najznačaniju izložbu u protekloj godini organizovala je privatna beogradska Galerija „Haos“. Vlasnica Galerije Borka Božović učinila je kulturni podvig uspevši da sakupi većinu crteža Leonida Šejke rasutih po državnim i privatnim zbirkama, mada ih ima još koji nisu izloženi i drugih kojima je teško ući u trag. Zbog izvanredne posete prva retrospektiva crteža ovog genijalnog stvaraoca trajala je dva meseca. Njegov značaj je prepoznat i u svetu – u Nemačkoj je objavljena prva njegova monografija u ponečemu bolja od naše. Šejka je bio posvećeni crtač koji je crtao i po kutijama cigareta koje je pušio, crtao je skice, pripremne studije za slike, ali i samostalna remek-dela kojima je uzigao crtačku umetnost. Danas njegovi radovi nisu izgubili na aktuelnosti, zanimaju mlade, one koji o njemu ništa ne znaju ili su stekli pogrešno mišljenje. Šejkine sobe, nagomilavanja, mimikrije, prikazi organskih i ezoterijskih aktivnosti, centriranje jezgrovitih formi, odaju crtača koji je strasno ispunjavao belinu papira sa hiljadama likova, stvorenja, predmeta i zabeleški. Takav crtež ne postoji ni u istoriji stare, niti nove umetnosti, i zato je svaka njegova izložba događaj koji izaziva pažnju različitih generacija. Umetnički fotograf Željko Radović dao je svoj prilog ovoj smotri (u Galeriji je bilo i veče sećanja na umetnika, na kojem su govorili Slobodan Mašić, Irina Subotić, Predrag Ristić i Slobodan Šijan) kao donator fotografija za predstojeću monografiju crteža, u čemu bi Galeriji „Haos“ neophodna bila pomoć Ministarstva kulture.
Za ovu Galeriju je u 2012. godini vezana i druga značajna izložba – retrospektiva crteža Lazara Vozarevića koja je usledila posle njegove retrospektive slika u Galeriji „RTS“. Kao i Aleksandar Tomašević, Vozarević je nepravedno potisnut umetnik. Bio je docent Likovne akademije u Beogradu, čovek čvrstog kova, principijelan i likovno samostalan. Rođen 1925. u Sremskoj Mitrovici, bio je prepoznat od pariskih kritičara, pa mu se dela nalaze u značajnim svetskim kolekcijama. Izbio je brzo u prve redove srpskog poratnog slikarstva, možda i ispred svojih profesora. Umeo je da zahteva od studenata proučavanje kubizma bez obzira na to da li ih zanima, ali je kao slikar uspeo da sjedini iskustva međuratne avangarde sa ikonopisom, kubizam sa vizantijskom freskom i da stvori potpuno originalno slikarstvo u duhu ideje Svetog Save da smo mi Istok za zapadnu i Zapad za istočnu kulturu. Na individualnom planu, iza Lazara Vozarevića ostale su anegdote koje posredno svedoče o čoveku neobičnih poimanja i snažne volje. Na estetskom nivou, međutim, sistematski i beskompromisno pokazao je šta znači biti slikar, svoj privatni i javni život, san i javu, preobrazivši hrabrošću. Već od početnih galerijskih nastupa, kao što je izložba iz 1952. godine koja je među prvim otvorila našoj umetnosti savremene puteve, uvidelo se da je Vozarević krajnje ozbiljan umetnik. Smelošću i snagom njegovog dela bio je iznenađen i Milo Milunović. Tu meteorsku pojavu podržali su domaći, francuski i italijanski kritičari, a on je nalik Igoru Vasiljevu, Slavi Bogojeviću, Milanu Popoviću i Urošu Toškoviću, jedna od mitskih, legendarnih figura, ukleti slikar, oko čije smrti postoji više verzija. Bilo koju fazi njegovog stvaralaštva da posmatramo, početnu, pod snažnim uticajem Pikasa, onu u kojoj se pomoću estetike ikonopisa oslobađao Pikasa, ali ne i modernizma, ili poslednju, u kojoj je znakovno uzdigao do ikoničkog, Vozarevića odlikuju monumentalnost, otmenost, snaga i čvrstina. Možda zato što je do kraja, bez ostatka, ulagao sebe u sliku, u izvođenje, u savršenstvo nastajanja (što ga je koštalo života, otrovao se isparenjima boja), u čin slikanja kao ritual, njegova dela su kao kristali, sintetička, mistična, sa hipnotišućim odsevima svetlosti. Uspeo je da pomiri krajnje udaljene i suprotne svetove i da ih prinese na ognjeni način – vizijom.

KVALITET MIMO PRESTONICE Da se kvalitetne izložbe održavaju i izvan Beograda dokazuju samostalni nastupi Tomislava Suheckog u Velikoj sali Gradskog muzeja u Vršcu i Miomira Miše Vemića u Gradskoj galeriji u Požarevcu. Možemo ih smatrati realistima, ekspresionistima ili slikarima koje određuje iracionalnost, međutim, oni su možda samo novi majstori epskog, najvrednijeg u srpskoj i crnogorskoj kulturi, epike koja je uzvisila Njegoša, Lazu Kostića i Petra Lubardu. Znajući da se etos i etnos ne mogu potrošiti u savremenom umetničkom supermarketu, da je to ono što ostaje posle malih scenskih kretnji zvanih akademizam ili avangardizam, Suhecki i Vemić su svako na svoj način hrabro proslikali, ne strahujući od autoriteta, jer je za njih jedini autoritet slika. Delo Milana Konjovića takođe je imalo epsku dimenziju, ali ne tako zdravu, povezanu sa iskonskim i iskvarenu hiperprodukcijom. Slikati u epskom duhu, govoriti čistim narodnim jezikom, ne znači predstavljati gusle i opanke kako misle pseudoavangardisti (postoji li veći nacionalista od zenitiste Ljubomira Micića, oca srpske avangarde), već zaći iza, tamo gde je prvo i krajnje, ishodište i istočište, obratiti se onome čemu i Starac Vujadin, srpski Homer Filip Višnjić i Sv. Simeon Nemanja. Umesto da neguju ljupke likovne vrtiće, dvojica majstora zaputila su se tamo gde udaraju gromovi.

[/restrictedarea]