Strogo cenzurisana istina

Piše Anja Vujević

Svedocima odbrane dr Radovana Karadžića se ili zabranjuje da svedoče, ili se iz njihovih izjava izbacuju najznačajniji delovi kojima se u potpunosti menja crno-bela slika o ratu u BiH. Suština tih cenzurisanih i za Haški sud nepoželjnih izjava jeste to da se njima dokazuje da su Srbi vodili odbrambeni rat

O radu Haškog tribunala teško je danas reći bilo šta što već nije rečeno. Ipak, u riznici skandala satkanoj od političkih optužnica protiv srpskog vojnog i civilnog rukovodstva, neutemeljenih presuda protiv Srba, ali i šokantnih oslobađajućih presuda u slučajevima retkih procesa protiv Bošnjaka, Hrvata i Albanaca, jedna od najtamnijih mrlja na obrazu ovog kvazisuda jeste ono što se upravo odvija pred očima čitavog sveta. Osiono, bahato, neargumentovano, Haški tribunal uskraćuje pravo na odbranu prvom predsedniku Republike Srpske dr Radovanu Karadžiću. Svedocima odbrane dr Radovana Karadžića se ili zabranjuje da svedoče, ili se iz njihovih izjava izbacuju najznačajniji delovi kojima se u potpunosti menja crno-bela slika o ratu u BiH. Suština tih izjava jeste da se njima dokazuje da su Srbi vodili odbrambeni rat i da su sve njihove aktivnosti poduzimane kao odbrambeni akti pred muslimanskim zločinima. Dr Karadžić je optužen za zločine protiv čovečnosti u sarajevskim opštinama, ali je njegovim svedocima zabranjeno da govore o strahotama koje su proživeli u Sarajevu – o logorima i patnjama kroz koje su prošli, ali i o tome da je srpska strana u potpunosti poštovala Ženevski konvenciju kada su u pitanju pripadnici ostala dva naroda.
„Pečat“ je imao uvid u jedan broj zabranjenih i redigovanih svedočenja sarajevskih logoraša, a među njima su i svedočenja Branislava Dukića, Radojke Pandurević, dr Milana Pejića i Gorana Sikiraša. Objavljujemo delove ovih potresnih sećanja.

Branislav Dukić
„Četnici jedući slaninu mogu puno da izdrže“

Pretresno veće Haškog tribunala, u novembru mesecu, odlučilo je da u potpunosti zabrani svedočenje predsednika Udruženja logoraša RS Branislava Dukića, ocenivši da je „njegov iskaz nerelevantan za odbranu“.
U zabranjenoj istini Dukić je naveo da je uhapšen 18. aprila 1992. godine kada su u njegov stan upali muslimani naoružani automatskim puškama i sa zelenim trakama oko glave. Među njima je, kako navodi Dukić, bio i Ismet Agić zvani Miš, fizički radnik u Famosu, ometen u razvoju.
„Odveli su me u Osnovnu školu ‘Aleksa Šantić’, gde sam zatekao mnoge Srbe, kako muškarce, tako i žene… Zatvorili su me pod izgovorom da imam pušku, a ja sam imao lovačku pušku. Za nju sam imao urednu dozvolu. Tokom noći, u školu je dovedeno oko pedesetak Srba. Među onima koji su ih dovodili po grubosti su se isticala dvojica. Zvali su ih Ciko i Trkač. Te noći je ubijen Ratko Stjepanović, koji je bio tehnolog u ‘Famosu’“, navodi Dukić.
On ističe da su ga sutradan pustili. Međutim, ubrzo je mobilisan u tzv. radni vod, u kojem je sakupljao smeće, čistio ulice, kanalizaciju, cepao i istovarao drva…
„Odvodili su nas i na položaje bošnjačke Armije BiH, gde smo kopali rovove, tranšee i zaklone. Zbog poniženja koja smo trpeli odlučili smo da pokušamo beg preko Igmana. U bekstvo smo krenuli 9. septembra 1994. godine, ali su na Igmanu uhapsili 156 Srba. Među njima sam bio i ja. Ono što smo potom doživeli i šta su nam radili, mislim da ne bi radila ni Hitlerova nacistička vojska. Ta noć je bila paklena. Cele noći odjekivali su jauci“, stoji u Dukićevom iskazu.
Posle dva meseca mučenja u logoru zatvoru u stambenoj zgradi u Ulici Igmanskog partizanskog bataljona, Dukić je prebačen u logor u kasarni „Viktor Bubanj“ gde se danas nalazi Sud BiH.
Prilikom sprovođenja u „Viktor Bubanj“ proživeli smo pravu torturu i u kasarnu smo dovedeni polumrtvi. Kada su uveče srpski radio i TV preneli da smo ispremlaćivani i dovedeni u kritičnom stanju u logor, upravnik logora Ramiz Podrug je izašao i rekao: „Dukić, rezervni vojni oficir, radi za KOS. On je uspeo da javi svojima da se nalazi u kasarni i zato ga vodite u ćeliju broj jedan!“ Za mnom je u ćeliju ušao Mujo, visok i crn, star oko 30 godina… Od batina sam se onesvestio. Kada me je izvukao u hodnik da dođem k sebi, kantu vode je na mene prosuo Ramiz Delalić Ćelo. Potom su me odveli kod nekog nazovilekara. On mi je zavrnuo košulju. Kada je video da sam sav modar i crven, podsmešljivo je rekao: „Vidiš, moj Mirso, kako četnici jedući slaninu mogu puno da izdrže“, navodi Dukić.
Branislav Dukić tvrdi da su batinanja u kasarni „Viktor Bubanj“ bila svakodnevna i da su u ćelije u kojima je bilo prostora za jednog čoveka gurali po 17 logoraša.
„Bilo je i vojnih lica, a sećam se jednog pukovnika koji je uhvaćen u ‘Šibici’ u Pofalićima. On je odveden u podrum kasarne i više se nikada nije vratio u ćeliju. Pre saslušanja, u kasarnu je došao Amor Mašović i rekao: ‘Ovo do sutra sve pobiti i strpati u najlon kese da ih razmenim’“, navodi Dukić.
On dodaje da je organizovana i farsa od suđenja, na kojoj su mu odrezane dve godine zatvora. Dukić ističe da su njemu prvom sudili pod optužbom da je organizovao izlazak više od 3.000 Srba iz Sarajeva i da je „sprovodio etničko čišćenje“.
„Pred odlazak u Centralni zatvor iz kasarne ‘Viktor Bubanj’ iz moje ćelije su izveli sve logoraše, a mene su ostavili samog. Naterali su me da pevam ‘Oj, Alija, ti si naše cveće, čitav islam za tobom se kreće…’ Oko deset uveče su mi u ćeliju ubacili nagog čoveka, koji je bio sav istetoviran. Stražari su mu naredili da kaže ko je i šta je. On je rekao: ‘Ja sam Zlatko Kvasina, najveći predratni kriminalac u Sarajevu. Osuđen sam na 18 godina zatvora i ležao sam devet godina na Golom otoku. Pošto tamo nisam znao šta je žena, volim muškarce i došao sam večeras da te silujem.’ O ovom više ne želim da pričam“, navodi Dukić u svojoj ispovesti koju haške sudije nisu htele ni da čuju, ističući na kraju da je razmenjen tek 20. januara 1995. godine.

[restrictedarea]

Radojka Pandurević
Terali su me da se krstim celom šakom i da vičem: „Alahu egber“

Za razliku od Dukića, kome uopšte nije dozvoljeno da svedoči, Sudsko veće je svedoku Radojki Pandurević dozvolilo da govori samo o periodu pred početak rata i njenim predratnim aktivnostima u OO SDS Hadžići (jedna od opština koja je pre rata bila u sastavu Sarajeva), dok joj je u potpunosti zabranjeno da svedoči o strahotama koje je tokom 44 meseca tamnovanja preživela u logoru „Silos“ u Tarčinu. Dakle, suštinu još jednog svedočenja koje govori o odnosu muslimanskih vlasti prema Srbima, torturama kroz koje su prošli sarajevski Srbi, Hag opet nije želeo čak ni formalno da čuje.
Opisijući svoje hapšenje i zatvaranje u logoru, u cenzurisanom delu izjave ona navodi:
„Po mene su došli u maju 1992. godine, a kada su me doveli do kuće Avdije Subašića, tamo me je odmah ošamario Refik Tufo i nazvao četničkom kurvom. Tufo je bio komandir policije u Tarčinu i imao je glavnu reč u ubrzanom naoružavanju muslimana zajedno sa komandirom policije u Pazariću Nailom Hujićem. On je bio kolovođa napada na selo Bradinu 26. maja 1992. godine, kada je pobijeno i zarobljeno mnogo meštana“, navodi Pandurevićeva.
Posle celodnevnog maltetiranja, navodi se dalje, „naveče oko 19 časova su nas odveli u Društveni dom, a potom u logor ‹Silos› u Tarčinu, gde su nas dočekali upravnik Bećir Hujić i njegov zamenik Halid Čović koji su pre rata radili kao vaspitači u Centralnom zatvoru u Sarajevu“.
Četvrtog juna 1992. godine, navodi se dalje, u logor „Silos“ su došli pripadnici HOS-a, koje je upravnik logora Bećir Hujić prethodno najavio kao „kontrolu“. HOS-ovci su odmah po ulasku u logor počeli da tuku i muče zatočene muškarce, da im gase cigarete po telima i da ih teraju da jedu opuške, sapun i kamenje.
„Po spratu ‘Silosa’ su se kretali Enver Dupovac i Avdija Subašić koji su pokazivali koga bi trebalo tući. Lazara Krstića su počeli da kolju, a posle toga su ga naterali da sebi pospe kantu fekalija na glavu kako bi izazvao infekciju. Lekarska pomoć mu je pružena tek kada se rana ucrvala. Posle tog orgijanja su ušli u moju ćeliju, naterali me da se skinem naga i da se ugrizam dok mi krv ne poteče. Terali su me da se krstim celom šakom i da vičem:’Alahu egber’… Od mene su tražili da im kažem gde sam sakrila novac, preteći da će mi ubiti kćerku“, navodi Radojka.
Svakodnevno, prema njenom iskazu, „Silosom“ su odjekivali jauci i krici, a krv se mogla videti svuda po zidovima ćelija i hodnicima.
„Batinanje je trajalo dok žrtva ne padne u komu. Najčešće su tukli po glavi, bubrezima, slabinama, polnim organima… Uslovi života u ‘Silosu’ su bili ispod svake granice. U toku 24 sata dobijali smo po jednu šnitu hleba i pet do šest kašika neke čorbe koja je bila kisela i nije bila adekvatna ni za ishranu životinja, a kamoli ljudi. Kasnije smo saznali da su stražari urnirali u tu čorbu i davali nam da jedemo“, navela je Pandurevićeva u pisanoj izjavi.
Ona navodi da su zatvorenici umirali od žeđi i gladi, i kaže da su prvi umrli Bogdan Vujević, Petko Krstić, Obren Kapetina i Vaso Šarenac, dok je Milenko Milanović ubijen u bolnici u Suhodolu, a Zdravko Samouković je umro od tuberkuloze.
„U avgustu mesecu 1992. godine obratila sam se upravniku zatvora i tražila da mi da olovku i papir kako bih napisala pismo njihovim vlastima da nas sve streljaju, jer se ovo više ne može izdržati. Upravnik mi to nije dozvolio“ – deo je zabranjenog iskaza.
Iako se razbolela, prema svedočenju, muslimanske vlasti nisu dozvoljavale njenu razmenu.
„Delegacija MKCK prvi put je u ‘Silos’ došla 26. novembra 1992. godine i šef delegacije Mark de Perot je rekao da je posetio stotine logora, ali da nigde nije video gore uslove. Da bi delegacija MKCK došla u ‘Silos’ morali su da idu direktno kod Alije Izetbegovića da dobiju dozvolu, što znači da je logor bio pod kontrolom političkog rukovodstva i samog Alije“, navodi, između ostalog, Radojka Pandurević.
Zadnjeg dana 1992. godine, MKCK je saznao za nameru muslimana da pobiju logoraše koji su dan ranije prebačeni iz „Silosa“ u logor „Krupa“ (njih 137), te su istog dana otišli u „Krupu“ i registrovali ih.
„U logor je 23. marta 1993. godine došao i general Armije BiH Nedžad Ajnadžić u pratnji komandanta 109. brigade Armije BiH Nezira Kazića pod čijom komandom je bio i ‘Silos’. Ajnadžić se drao na zatvorenike i pretio da niko neće izaći živ“, navodi Pandurevićeva.
Posle sukoba muslimanskih paravojski na Igmanu, 16. januara 1993. godine u logoru „Silos“ je zatvoreno i 160 pripadnika jedinice zloglasnog Juke Prazine koje su čuvali pripadnici jedinice Zulfikara Ališpage-Zuke koja ih je i zarobila. Prema rečima svedoka, osim što su čuvali Jukine, pripadnici Zukine paravojske svakodnevno su maltretirali zatočene Srbe.
„Jedan pripadnik te jedinice mi je stavio nož pod vrat i pretio da će me zaklati, a drugi je pucao na mene. Kasnije sam shvatila da su to bili manevarski meci, ali sam se od straha onesvestila…Dragana Šoguru su naterali da popije mokraću iz kante“, stoji u pisanoj izjavi zabranjenog svedočenja.
Pandurevićeva je navela i da je, početkom juna 1995. godine, po naređenju komandanta 14.divizije Armije BiH Zaima Imamovića, 30 logoraša odvedeno na prvu borbenu liniju da rade na zgradi „Ceneksa“.
„Čula sam da su korišćeni i kao samoubice. Vezali su ih dugačkim sajlama, a oko pojasa im stavljali eksploziv sa daljinskim aktiviranje i tako ih terali da idu na srpske rovove.Ukoliko ih Srbi ne bi ubili dok prilaze rovu, oni bi aktivirali eksploziv i tako razneli i njih i rov. Na ovaj način je poginuo Dane Čičić, a teško su povređeni Branko Bogdanović, Milivoje Čović i Ostoja Vitor, dok je lakše povređeno oko 20 logoraša“ – deo je stravičnog svedočenja.
Očekivano, i brojni dokumenti, naređenja, koja potvrđuju ovo svedočenje i umešanost najvišeg muslimanskog vrha u zločine u „Silosu“ nisu prihvaćeni od strane Sudskog veća.

Milan Pejić i Goran Sikiraš
Zabranjen govor o muslimanskom divljanju

U izjavi doktora Milana Pejića koji je svedočio o događajima pre i na početku sukoba u Sarajevu, takođe su izbačeni delovi koji govore o muslimanskim i NATO zločinima.
Ovaj put Hag nije želeo da čuje da je, u oktobru 1992. godine, sa muslimanskih položaja granatirana autobuska stanica kod SO Ilidža, kada je poginulo sedam, a ranjeno 25 civila. Takođe, iz Pejićevog iskaza izbačeno je i nije mu dozvoljeno da govori o granatiranju ratne bolnice „Žica“ u Blažuju od strane snaga za brze intervencije NATO-a. Ovaj događaj zbio se u septembru 1995. godine.
O zarobljavanjima, ubistvima srpskih civila, među kojima je bilo dece, žena i staraca, Hag nije želeo da čuje ni u svedočenju Gorana Sikiraša.
Opisujući događaje od 4. maja 1992. godine, kada su u njegovo selo Grahovište (okolina Sarajeva) došle komšije muslimani, u zabranjenom iskazu Sikiraš je naveo da su tom prilikom starci zarobili 11 muškaraca, 10 do 15 žena i dece, te da su ih sve zajedno odveli u u centar sela, s tim što su svim muškarcima vezali ruke žicom.
„Prilikom dovođenja u selo, psovali su srpsku majku i pucali iznad glava uhapšenih. Po dolasku u selo, muslimani vrše nasilni pretres svih kuća i tamo zatiču starije koji nisu mogli otići u zbjeg i iste fizički maltretiraju i tuku, tražeći da im kažu gde su ostali, jer njih sedam nisu uhvatili“, piše u Sikiraševom zabranjenom iskazu.
On dodaje da su kroz tu torturu prošli i njegov otac Arsen Sikiraš, rođen 1937. godine, i stric Ostoja, kao i sve ostale komšije.
„Fizičko maltretiranje i tuča, trajalo je sve do kasnih popodnevnih sati, kada su muslimani odveli mojih 11 komšija i rođaka u Kobilju Glavu. Među 11 uhapšenih bila su i dva moja rođaka – Spasojević Milorad i Ranko, koji su izbegli kod nas iz sela Gornji Hotolj. Uhapšeni su i: Sikiraš Branko, Ranko i Obren, Vladušić Jeremija, Ilija i Željko, Spasojević Ranko i Milorad, Palija Mile, Živković Jovo i Pajdaković Milan. Svih 11 je odvedeno u novu kuću Osmana Indije na Kobiljoj Glavi, a odmah potom su pušteni Sikiraš Obren i Palija Mile. Ostalih devet ostalo je u muslimanskom zarobljeništvu.
Svih devet zarobljenih su zverski pobijeni i isti su avgusta 1995. godine ekshumirani na groblju „Lav“ u Sarajevu (kod stadiona „Koševo“). Prilikom ekshumacije, konstatovano je da je svih devet zarobljenika mučeno i zverski ubijeno jer su im bile odsečene glave, a većini su falili delovi tijela , odnosno udovi“ – deo je Sikiraševog u Hagu cenzurisanog svedočenja.
U junu 1992. godine, muslimani su se, prema njegovom svedočenju, vratili po preostale starce u selu Grahovište, a ostalo ih je 10. Zarobljene su odveli u podrum kuće Obrena Sikiraša.
„Zarobljeni: Zorka Sikiraš 1911. godište,Tankosava Sikiraš 1919. godište, Stana Sikiraš, moja majka, 1937. godište, Vladušić Radosava 1940. godište, Vladušić Divna 1953. godište, Vladušić Jovo 1920. godište, Vladušić Miloš 1929. godište, Vladušić Vukica 1953. godište. Moj stric Neđo Sikiraš 1927. godište, takođe je uhapšen i odveden u podrum, ali pošto je video da će biti ubijen, uzeo je svoj pištolj, koji je do tada bio sakriven, i pucao sebi u glavu“, kaže Sikiraš.
Svi zarobljeni su ubijeni i zapaljeni. Njihovi posmrtni ostaci su pronađeni i ekshumirani u maju 2001. godine, o čemu je sačinjena valjana dokumentacija.
Sikiraš je rekao i da su spaljena i ostala srpska sela na Žuči, gde su komšije muslimani pobili starce koji su ostali u kućama.

[/restrictedarea]