Priprema, pozor – FEST

Piše Vladislav Panov

Osim Hanekeovog bisera „Ljubav“ koji otvara FEST 2013, podsećajući nas da je ljubav ipak merilo svih stvari i jedina vrednost koja nam je uvek potrebna, s kojom se i starost i smrt i prolaznost savlađuju bez problema, našu će publiku sačekati još sedamdesetak premijera među kojima su čak i četiri domaće

Sentimentalno putovanje u uvek bolju prošlost prisutno na sajtu FEST-a, a posvećeno obnovljenom hotelu „Metropol“, u kojem su odsedale najveće zvezde svetskog filma koje su kao gosti festivala stizale u Beograd u prvoj deceniji FEST-a, tužno i bolno podseća na proćerdani potencijal festivala koji je bio, a morao je tako i da nastavi, jedan od najznačajnijih sastojaka naše kulture.

BEZ SLAVNIH GOSTIJU U svoju sredovečnu petu deceniju postojanja beogradski FEST ulazi 22. februara u Centru „Sava“ projekcijom prošlogodišnjeg kanskog pobednika, Mihal Hanekeove „Ljubavi“. Četrdeset prvi festival zbog kojeg smo nekada čak i u nesvest padali, neutoljivo gladni novih filmova često zimi u redovima čekali na ulaznice koje su uvek dobijali „neki drugi“, deluje kao senka tih svojih pubertetskih spektakala pokretnih sličica za kojima je vladala pomama ne samo zbog njih već i zbog toga što su ih, slavni i sebe puni, u Beogradu promovisali njihovi autori i protagonisti. Velike goste FEST odavno nema. I dok Kusturica svoj festival u „Kustendorfu“ svake godine Guliverovim koracima od sto milja postavlja na mapu sveta kao nezaobilaznu i sve uzbudljiviju filmsku destinaciju, i preti čak ugledu i značaju „Berlinskog festivala“ dovodeći na svoj planinski najčešće beli tepih sve čuvenija imena, beogradski FEST je za te iste ljude mesto na kojem nije značajno biti. S nepromenjenom koncepcijom (godinama ponavljanom), naš je FEST i dalje najpre obična revija filmova, a ne ozbiljni filmski festival koji je nekada bio i koji bi svakako mogao i morao ponovo da bude. Otud je sentimentalno putovanje u uvek bolju prošlost prisutno na sajtu FEST-a, a posvećeno obnovljenom hotelu „Metropol“, u kojem su odsedale najveće zvezde svetskog filma koje su kao gosti festivala stizale u Beograd u prvoj deceniji FEST-a, tužno i bolno podseća na zatureni potencijal festivala koji je bio, a morao je tako i da nastavi, jedan od najznačajnijih sastojaka naše kulture.

[restrictedarea]

I SMOTRA DOMAĆEG FILMA Ipak, za one koji će u beogradske dvorane samo zarad filmova, predstojeći FEST će sigurno biti dobro mesto za zimski filmski provod. Jer, ako govorimo samo o filmovima ovogodišnja ponuda nije loša. Čak je i bolja nego ranijih godina. Stare cene, koncepcija i dvorane, dakle, čekaju nas i u četrdeset prvom izdalju, ali sada i sa nešto boljim ili barem zvučno privlačnijim filmskim sastojcima. Osim pomenutog Hanekeovog bisera koji se iako s francuskog govornog područja vinuo čak i do pet nominacija za „Oskara“, koji nas podseća da je ljubav ipak merilo svih stvari i jedina vrednost koja nam je uvek potrebna, s kojom se čak i starost, smrt i prolaznost savlađuju bez problema, našu će publiku sačekati još sedamdesetak premijera. Među njima se nalaze čak četiri domaće po čemu je ovo izuzetno izdanje FEST-a, s obzirom na to da ga naši filmovi poodavno tek sporadično posećuju, a neretko i podređuju za njih važnijim inostranim festivalima. Sticaj okolnosti da su neki od filmova za ovu sezonu završeni u proteklom periodu, pa su stasali za festivalski život, učinio je da FEST postane i neka vrsta malog festivala domaćeg filma, što se nikada ranije nije dogodilo. Na njemu ćemo videti novo delo Srdana Golubovića, „Krugovi“, koje je učesnik aktuelnog Festivala u Berlinu na koji stiže posle učešća na čuvenom „Sandens festivalu“ u Sjedinjenim Državama. Tu je i novi rad Gorana Markovića „Falsifikatori“, s kojim se festival zatvara. I dok se Marković posvetio eks-Ju priči o bosanskom direktoru osnovne škole koji se krajem šezdesetih godina prošlog veka bavio falsifikovanjem školskih diploma, dotle se Golubović okrenuo daleko ozbiljnijim inspiracijama od strane stvarnog života pošto je kroz tri savremene priče koje se odvijaju u Beogradu, Trebinju i Nemačkoj nastojao da dočara bezumlje rata i stradanje Srbina od strane Srba, a zbog njegovog „velikog greha“ – odluke da spase muslimana. Pozivi od najuglednijih festivala govore sami za sebe i opet potvrđuju da svet zanima pokajnička srpska psihologija, uvek samooptužujući osvrt na istoriju i našu nedavnu prošlost u kojoj smo mi za sve i svakome (najpre sebi samima) najviše krivi. Sadržajno, čini se da je Srdan pogodio pravo u metu. Ideju o tri paralene priče je imao i debitant Hadži-Aleksandar Đurović koji je u drami „Ljubav dolazi kasnije“ baš kroz takvu dramaturšku koncepciju predstavio probleme svojih junaka najpre na emotivnom nivou, a onda i na svim ostalim. Četvrta domaća festivalska premijera je dokumentarac „Albertov put“ Predraga Bambića, koji je današnjem svetu otkrio neverovatan životni put banatskog snimatelja i pronalazača Alberta Majera, čoveka koji je konstruisao Panafleks kameru, decenijama najsavršenije filmsko oruđe, korišćeno ne samo u Holivudu već i svuda gde su se snimali filmovi.

NEZGRAPNI I EKLEKTIČKI KONCEPT Ostale su kinematografije predstavljene sa nekoliko izuzetnih naslova i sa delima bardova sedme umetnosti koja možda nisu dovoljno eksponirana, ali su svejedno nezaobilazni za svakog filmofila koji se ne libi da potraži i nešto drugačiju celuloidnu zabavu. Ti naslovi su uglavnom svrstani u glavni program (razlike između njega i ostalih segmenata festivalske ponude su, međutim, baš kao i prethodnih godina, zanemarljive) i predstavljaju takozvanu udarnu ponudu. Filmovi Vudija Alena, Kena Louča, Toma Holandera, Fransoa Ozona, Brajana de Palme, Đuzepea Tornatorea, pa čak i legende Bernarda Bertolučija koji se kao autor vraća posle decenije odsustvovanja, već zvukom svojih imena definitivno bude takav utisak. Uz američke filmove sličnog kapaciteta („U dobru i u zlu“, „Linkoln“, „Let“, „Vreli Majk“, „Pravilo ćutanja“), čini se da je eklektični koncept glavnog programa koji ih je okupio ove godine bio dobra odluka. Uz programski odeljak posvećen dalekim kinematografijama, Južnoj Americi, dokumentarcima, kao i onaj takmičarski (za dve hiljade evra nagrade) omeđen nezgrapnim konceptom pod nazivom „Evropa van Evrope“, najnoviji FEST je na prvi pogled prepun ubojite municije za koji nisu mnogo zaslužni njegovi organizatori, a daleko više uspeh odabranih filmova koji sobom nose preko trideset nominacija za „Oskara“ i skoro sve festivalske nagrade u svetu. Odabir, dakle, nije mogao biti težak. Po imenima i nagradama deluje da se FEST i ove godine okrenuo tuđim vrednosnim procenama, ali i da se prvi put u tome nije prevario. Njegova koncepcija pomirljive inferiornosti u odnosu na konkurentske festivale sličnog minulog rada, zbog koje FEST „pozitivno stagnira“ decenijama, konačno bi mogla da deluje podsticajno, najpre na publiku i njenu odluku da mu se posveti u većem broju nego ranije. Sudeći po izjavama organizatora izgleda da je FEST-u ove godine baš to bio cilj. Uostalom, na to upućuje i slogan: „Priprema, pozor – FEST“.

Favoriti

Osim domaćih „Krugova“ Srdana Golubovića i zatvarajućeg „Falsifikatora“ Gorana Markovića, za čije će se premijere na FEST-u možda čak tražiti i karta više, na ovogodišnjem FEST-u bi najveću pažnju trebalo da privuku ostvarenja Mihaela Hanekea („Ljubav“, kanskog pobednika koji otvara FEST), Vudija Alena („Iz Rima s ljubavlju“), Bernarda Bertolučija („Ja i ti“), Brajana de Palme („Strast“), Terensa Malika („Ka čudu“), Roberta Redforda („Pravilo ćutanja“), Stivena Soderberga („Vreli Majk“), Abasa Kijarostamija („Kao neko zaljubljen“), Stivena Spilberga („Linkoln“), Takešija Kitana („Nasilje 2“), Roberta Zemekisa („Let“), Dejvida O. Rasela („U dobru i zlu“), Đuzepea Tornatorea („Najbolja ponuda“), Fransoa Ozona („U kući“), Toma Hupera („Jadnici“), Olivijea Asajasa („Nešto u vazduhu“), Kena Louča („Anđeoski deo“), Pola Tomasa Andersona („Master“), Aleksa de la Iglesija („Kako sreća hoće“)…

[/restrictedarea]