Prever i Bulatović

Piše Milovan Vitezović

U želji da vrate neku pravu radost, koja njima i svetu nedostaje, Francuzi su za dolazeću Novu godinu svetu i sebi ponudili „Preverovu sferu“ ,koju i mi u Srbiji vidimo u Knez Mihailovoj ulici u Francuskom kulturnom centru.  Nastojeći da pokažemo srpsku stranu „Preverove sfere“ i da obeležimo 50. godišnjicu susreta Žak Prever – Miodrag Bulatović u Parizu 1963-2013, koja je – u ovoj interpretaciji našeg književnika – bila vesela i u slavu Srba, naročito Valjevaca, „Pečat“ se pridružuje ovim naporima.

Sa psom kraj nogu, sa gavranom u kavezu, sa čašom crnog vina u ruci i sa cigaretom u levom uglu usana, sedeo je za svojim okruglim stolom, pred Kafeom de Flor, pesnik uličnih radosti, Žak Prever, prepuštajući se predvečernjim prolaznostima života u vidu lepih žena, koje je gledao krišom, ispod kao roletne poluspuštenih kapaka, stidljivim očima onog koji je ušao u Treći pubertet, kada je, nasuprot njega, za isti sto seo Miodrag Bulatović.
Žak Prever je ćutao. Miodrag Bulatović je ćutao.
Prolazile su lepe žene. Žak Prever ih je gledao. Gledao je i Miodrag Bulatović.
Prolazili su i neki muškarci. Žak Prever ih nije gledao. Miodrag Bulatović ni da ih pogleda.
Dugo se činilo da jedan drugog ni smotrili nisu.
„Jebi ga! Ko ste Vi?“ – nije izdržao Žak Prever, koji je i razgovore sa prijateljima, a kamoli sa strancima, počinjao psovkom: Ovaj i nije više stranac, sedi tu već pola sata.
„Jebi ga! Onaj što proslavlja Vašu poeziju“ – prihvatio je konverzaciju Miodrag Bulatović, jezik bi trebalo i psovkom podsticati.
„Jebi ga. Gde je proslavljate?“
Žak Prever je psovao na francuskom, a Miodragu Bulatoviću se činilo da čuje srpsku psovku iz usta nekog Valjevca: što Valjevca? Nije znao.
„Jebi ga. U prirodnim njenim ambijentima.“
„Jebi ga. Recitujete me?“ – Žaku Preveru je godilo što mu sagovornik izražava ovoliko poštovanje psovkom.
„Zar Vam na takvog ličim? Upražnjavam Vašu poeziju. Vodim ljubav po parkovima, u blagodeti uvelog jesenjeg lišća, po klupama, po stepenicama, po kapijama, pod mostovima“ – Miodrag Bulatović je odvezao jezik: „Jebi ga! Ja se odajem vašoj poeziji kroz duge noći i kroz praskozorja. Vi ste me naučili da ne budem samo sam, ako nisam sa onom koju volim… Bolje je biti sa onom kojoj sam uteha, nego sam… Vi ste me naučili da se klonim dama uvelog jezika…“
„Jebi ga! Vidim da ste isposnik punog života, Francuz niste… Jebi ga, ko ste?“ – Žak Prever je želeo da utvrdi poznanstvo: „Jesmo li se sreli?“
„Išao sam od grada do grada, iz države u državu, Špancima sam se predstavljao kao prognani plemić, Francuzima kao srpski kraljević. Holanđanima kao specijalista za bolesti uva, grla i nosa, a Dancima i Šveđanima kao vođa srpskih komunista. Jebi ga, sve mi je to izgledalo neinteresantno i glupo, kako su mi ljudi mahom verovali i smatrali me srpskim genijem… Jebi ga! Sreli smo se dvadeset hiljada puta samo u mojoj zemlji.“
„Jebi ga!“ – Žak Prever se žestoko pljusnuo po čelu: „Hvata me demencija kad do sada nisam shvatio da ste vi Miodrag Bulatović, srpski isterivač đavola!“

[restrictedarea] „Jebi ga! Ne isterivač! Uterivač đavola!“ – pohvalio se Miodrag Bulatović: „Ja sam deo moga naroda, određen za priplod. Jebi ga, otkad sam iz Beograda otišao, nisam opsovao od srca, do danas!“
„Jebi ga! Psujte. Ja strašno psujem. Psujem izdavače, to im jedino mogu! Psujem neprijatelje, da me ne ostave na miru. Psujem prijatelje, da mi manje dosađuju… Psujem ženu, i to je neka zamena u mojim godinama. Ja sam psovke slao i telegramima, dok zbog mojih telegrama nije nekoliko poštara pretučeno, od tada apstiniram u telegramima!… Ja se smrti još ne bojim… Ali mislim da se smrt boji psovki, pa se, evo, spremam da je od sebe teram…“ – Žak Prever je obrazložio svoju poetiku psovke: „Ljutim se na srpskog prevodioca… Ko je taj Nikola Trajković?… On zna neki umiljati francuski jezik… Znate li ga?“
„Znam ga. On francuski govori kao životinja. Učio je na Lafontenu“ – kazao je Miodrag Bulatović, razveselivši Prevera.
„Tražio sam da mi zapiše srpske psovke: Jebem ti crkveno zvono! Jebem ti đurđevsku lepinju! Jebem ti miša u duvaru… Oduševio sam se srpskim narcisom: Jebo sliku svoju!… I na tako bogat psovkama jezik ja sam preveden umiljato…“ – žestio se Žak Prever.
„Pustite to, jebi ga! Kod nas ste patrijarhalni razvratnik“ – Miodrag Bulatović je hteo da uteši, pa je počeo da recituje:
Seti se
ležala si na džaku sa cementom
I kad sam spustio svoju ledenu ruku
Na blagu toplotu tvoga srca
Tvoja mlada dojka naglo se uspravila
kao neki raskošni cvet
Usred tajnog vrta
Tvog mladog tela poleglog
Ne zaboravi onu lepu zvezdu lepojko
Koju ti znaš
Ne zaboravi zvezdu onih koji se vole
Zvezdu i trenutak večnosti
Zanosnu zvezdu zajedničkog zadovoljstva.
„Vi ste kroz moja usta, i u tome prevodu, osvojili mnoge žene, i za mene, i za druge, kroz njihova usta. Jebi ga, nad tim se stihovima onaniše, ej!“
„Hvala, Vam, mladiću!“
„E, jebi ga. Ne zahvaljujte onom s kim se gurate na istim policama knjiga, u istom izdanju… Moji Vas nisu izgurali… A hteo sam!“
„Zakasnićemo na večeru, mladiću“ – kazao je Žak Prever.
„Zakasnićete samo Vi, gospodine Prever“ – Miodrag Bulatović je ustao da se pozdravi.
„Pozivam Vas… Kod mene kući… Morate… Ne zovem Vas što ste gladni, već što sam ja gladan vaše hvale… Morate ovo ponoviti i Žanin, mojoj trećoj ženi… Ponekad se i tako uveravamo da smo oni stari…“ – Žak Prever ga je tako pozivao, da se poziv nije mogao odbiti: „Idemo na svečanosti srpskih psovki i francuske kuhinje i vina.“
„Jeste li sigurni da Vam na večeru dolazi Miodrag Bulatović, a ne Dušan Radović?“ – pitao je Miodrag Bulatović.
„Ko je Dušan Radović?“
„Srpski pesnik.“
„Poznat?“
„Postaje… veoma ličite…“
„Kad je rođen?“
„1924. godine.“
„Dvadeset četiri godine sam stariji od njega“ – računao je Žak Prever: „Ne mogu ličiti.“
„Možete, on je toliko star i rođen, od kad je prohodao zovu ga dedom… Da je Radović na mome mestu, on bi Vas pitao: što ste, kod toliko lepih žena, izabrali da volite sebe?“
„Zato što kad god sam se zahvaljivao Bogu, on mi je govorio – nema na čemu… Vi ne volite sebe?“
„Ne. Ja sebe obožavam, ja sam sa sobom na: Jebo sliku svoju!“
Kada su, iza Pigala, ušli u malu uličicu Siti Veron, Miodragu Bulatoviću se, odjednom, učinilo da nisu u Parizu više, već negde u Valjevu, iza Tešnjara: što baš u Valjevu, kad i u Kruševcu, pa i u Beogradu, na Dorćolu ili Čuburi ima ovakvih uličica koje se sokačetom zovu? Ipak, Valjevo, ko zna zašto.
Odjednom je pred njima sinuo belinom krečenih zidova veliki Preverov stan. Večeraće na terasi do koje se prolazilo kroz brojne sobe, kao kroz galeriju slika Pikasa, Miroa, Vivere, Mišoa, iz onih gladnih mladićkih dana, kroz tunele polica sa knjigama i pored malobrojnog nameštaja, skoro sklepanog, od grubog tesanog drveta. Stolice, stolovi i klupe podsećali su Miodraga Bulatovića na detinjstvo i na nameštaj koji je njegov otac napravio. Zastao je kod astala koji je bio veoma nalik onom na kojem je njegov otac mrtav ležao, i na kojem je napisao knjigu „Đavoli dolaze“, koju je „Kultura“ objavila kad i prepev Preverove knjige „Čari Pariza – čari Londona“, u istoj ediciji.
„Jebi ga! Sam sam ga napravio. U stvari, nisam. Imao sam pomoć, bio je tu, iz Valjeva tek došli, u negdašnji atelje srpskog slikara Peđe Milosavljevića, mladi Pulika, mislim Jeftić, slikar, vajar, aranžer, stolar i čudo od psovanja. Pravi genije – on me je svemu naučio.“
Pulikin valjevski genije je odmah našao Valjevo u Parizu i onoga koji će zdušno naučiti da srpski psuje na francuskom jeziku.
Ogromna terasa na kojoj će večerati bila je uz sami znameniti Mulen ruž, da se Miodragu Bulatoviću učinilo kako rukom može dohvatiti krila nove vetrenjače.
„Ja živim u javnoj kući“ – pohvalio se Žak Prever: „Na terasi je negda bila ona stara vetrenjača koju je svečano u pokret stavio čuveni Tuluz Lotrek, a moj stan je bio budoar, garderoba i saloni čuvene gospođe Mistenget.“
Scenske radnje oko večere, koja nipošto neće biti opisana, počele su zdravicom istoj Žanin i umnom Žaku, u toku koje je Miodrag Bulatović tri puta ponovio srpsku narodnu misao: „Bez starca nema udarca“. Jer kod Srba, i onih sklonih Srbima, Bog triput pomaže!
„Šta Vi, zaista, radite u Parizu, kad Vam je otadžbina u jeziku, a niste ni Beket, ni Jonesko, ni Sioran, pa da se svoga jezika odreknete?“ – upitao je Žak Prever.
„Pravim spisak skandala po kojima ću ostati upamćen“ – smislio je Miodrag Bulatović očas validan razlog.
„Mogu li i ja sa Vama praviti skandale po kojima ćete ostati upamćeni?“
„Svakako. Vi ste veličanstven skandal.“ [/restrictedarea]