Pokušaj vredan pažnje

Piše Raško V. Jovanović

Premijerom  Sofoklovog remek-dela „Antigona“ u Narodnom pozorištu u Beogradu napokon popunjena jedna nedopustiva  repertoarska praznina

Tokom poslednjih nekoliko godina Narodno pozorište u Beogradu nastavlja negovanje repertoara grčke klasike: posle izvođenja Sofoklovog „Cara Edipa“ i Euripidovih „Bahantkinja“, sada prikazuje i Sofoklovu „Antigonu“. Može se samo pozdraviti stavljanje na repertoar ovog dela, koje je Hegel s pravom označio apsolutnim uzorom tragedije. Kako nam se čini, poslednje predstavljanje „Antigone“ u Beogradu nije bilo izvođenje dela u originalu, već je u pitanju prerada Bertolta Brehta, koju smo u leto 2006. gledali u režiji Ivane Vujić na sceni „Beton-hala teatra“. Ako znamo da se „Antigona“ u Beogradu dugo pre toga nije prikazivala, onda je ovom premijerom Sofoklovog remek-dela napokon popunjena jedna velika i nedopustiva repertoarska praznina.
U „Antigoni“ Sofokle obrađuje tragičnu sudbinu Edipovog roda. Naime, posle Edipovog progonstva, u borbi za vlast sukobili su se njegovi sinovi, isterani Polinik, koji je okupivši vojsku napao rodni grad, i Eteoklo, koji je ostao u Tebi i branio je zajedno sa ujakom Kreontom. Međutim, u dvoboju su braća probola jedan drugoga i novi vladar u Tebi, Kreont, sahranio je Eteokla sa svim počastima, dok je pod pretnjom smrtne kazne naredio da se Polinik, kao neprijatelj, ne sme pokopati, već da se njegovo telo ostavi da bude plen psima i pticama. Drama i počinje tako što Edipova kći Antigona moli sestru Ismenu da joj uprkos Kreontovoj zabrani pomogne da sahrani brata, budući da je to sveta dužnost prema mrtvacu, jer nepokopan on se prema antičkom nazoru lišava večnog pokoja. Našavši se u delikatnoj situaciji u kojoj se mora opredeliti između zvaničnog važećeg građanskog zakona i „nepisanog“ božanskog, Antigona, ne obazirući se na prigovore i odbijanje svoje sestre Ismene da joj pomogne, bira ovaj drugi, te sama sahranjuje svog brata. Antigonu će zbog toga Kreont strpati u zatvor gde će se ona obesiti ne želeći da bude živa zakopana. Zatekavši je mrtvu, njen zaručnik Hemon, Kreontov sin, probošće se vlastitim mačem, dok se njegova mati, Euridika, kad za to dozna takođe ubija, te Kreont ostaje slomljen i sâm prizivajući smrt. Međutim, zagovornici političkog teatra ukazuju i na paralelizme između lika Kreonta i Perikla imajući u vidu da je „Antigona“ napisana kratko vreme posle progonstva iz Atine poslednjeg vođe opozicije Tukidida, onoga koji nije bio istoričar. Perikle je vladao bez spomena vredne opozicije rukovodeći se pravilom prema kojem u politici valja učiniti sve ono što se mora učiniti. Tako se u Sofoklovoj „Antigoni“ ponaša i Kreont kada oseti da se ne uvažava njegova vladavina i ne poštuje njegova izričita naredba.

[restrictedarea] Reditelj Jagoš Marković sveo je svoju postavku „Antigone“, znamenite antičke tragedije velikih dramskih tenzija u kamerne okvire. U „Antigoni“ hor nema neku značajniju ulogu, te se reditelju ništa ne može zameriti što ga je sveo na jednu glumicu. U središtu dela je sukob između Antigone i Kreonta i režija je težila da njihovo sučeljavanje prikaže neposredno, uz optimalno pridržavanje Sofoklovog objektivnog prikaza tog suočavanja i čitavog događaja uopšte, ali i bez ikakvog oslanjanja na mogućno skretanje u političku vizuru i asociranja u tom smeru. To svođenje na kamerni okvir ogleda se i u izboru Vanje Ejdus za ulogu Antigone. Ona je umela da dosledno ostvarenim suzdržanim izrazom ispolji nepokolebljivost u svom nastojanju da ispuni krvnu dužnost i ne ogreši se o „nepisane“ božanske zakone. Čak će, savršeno prikladno tekstu, umereno, bez isticanja dramskih akcenata, u odbrani svog postupka nastupiti smireno i tako superiorno braniti svoje uverenje. Dragan Mićanović, kao Kreont, bio je, naročito posle Tiresijinog prekora i upozorenja da bogovi ne odobravaju njegov postupak, sve nervozniji, uznemireniji i psihički rastrzaniji, da bi takvo njegovo držanje došlo do kulminacije kad dozna za Antigonin postupak. Mićanović je posebno bio ubedljiv u poslednjoj sceni kada je veoma dirljivo predstavio saznanje o porazu i slom Kreontov. Đurđija Cvetić tumačila je Hor trudeći se da iskaže određeni angažman u nadovezivanju na situacije drame. Vjera Mujović umela je da iskaže pasivan heroizam i diskretno izrazi obazrivost prema Antigoninoj nameri. Mihailo Janketić bio je veoma upečatljiv kao Tiresija. Trebalo bi istaći Momčila Otaševića koji je kao Hemon umeo da ovaploti mladalački zanos i nepomirljivost. I ostali – Bojan Krivokapić (Stražar), Aleksandar Srećković (Glasnik), Sloboda Mićalović Ćetković (Euridika) stilski usaglašeno su ostvarili svoje scenske zadatke.
Scenografiju, koja je podsećala na nekakvu remontnu železničku radionicu sa velikim kranom, potpisuje reditelj Jagoš Marković. Ostalo nam je nejasno zašto takav ambijent odgovara „Antigoni“. Kostimi Bojane Nikitović stilski su bili udaljeni od antike i donekle su se približavali našoj savremenosti, budući da su pojedini podsećali na način oblačenja komandosa. No i takav postupak pri inscenaciji nije osujetio značenje velike Sofoklove dramske reči.Zato ovaj scenski poduhvat, zbog nedavnog požara u Narodnom pozorištu premijerno izveden na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zaslužuje pažnju. [/restrictedarea]