Platforma nacionalnog opstanka

Piše Dragomir Anđelković

Tokom ove godine, kada će se lomiti mnogo toga važno za sudbinu našeg naroda, ne smemo da odemo u krajnost nacionalnog defetizma, niti da skliznemo u sferu iracionalne tzv. patriotske samodestrukcije

Prema pisanju lista „Danas“, ambasadori nekoliko zapadnih država nameravaju da se uključe u rešavanje problema nastalog nelegalnim podizanjem spomenika bojovnicima tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe. Dok sam čitao o tome da se ide toliko daleko da se od Beograda traži „kompromisno rešenje“ u vezi sa spomen obeležjem pripadnicima terorističke skupine, koja je posegnula na državnost Srbije, bolno sam se podsetio dokle smo stigli posle 2000. godine, sa posebnim akcentom na ubrzano srljanje u propast u periodu 2008-2012. No, tu smo gde smo. Od jadikovanja nema vajde. Moramo posvećeno da tražimo način da se iskobeljamo iz gliba u koji smo upali. To nećemo postići iracionalnim busanjem u patriotska prsa, niti odricanjem od nacionalnih interesa, već pragmatičnim delovanjem njima u prilog.

SLATKA PROPAST U jednom eseju Džordž Orvel opisuje agoniju jedne ose. Dok je ona mirno jela džem, u tom trenutku dokoni britanski pisac rasporio ju je oštrim nožem. Zaokupljena uživanjem, ona to nije čak ni osetila. Nastavila je smrtonosnu gozbu dok je slatki mlaz izbijao iz njenog raspolućenog tela. Tek kada je poželela da uzleti, shvatila je sav užas svog položaja. Skoro da je već bila mrtva, a dok se upinjala da se usiljenim zamasima krila odlepi od površine stola, ubrzavala je svoje raspadanje.
Nešto slično što i sa nesrećnom osom, dešavalo se sa Srbijom tokom protekle decenije. Nekome je trebalo više, a nekome manje vremena da shvati da evroatlantski dušebrižnici kasape naše nacionalno i državno biće, dok nama plasiraju iluzije o evropskom medu. Na neki način i mnogi od nas kojima je stalo do Srpstva, pomalo smo odgovorni za stanje u kojem je sada naša država. Ošamućen iluzijom da će posle pada Miloševića Zapad početi prema nama bolje da se ponaša, veliki deo nacije dugo nije uviđao kuda plovi naš brod.
Ipak, koliko god da smo do sada išli istom „magistralom propasti“, kao i Orvelova osa – naša sudbina ne mora, niti sme da bude, ista kao njena. Srbi nisu ose, već pre jato „ptica Feniks“. Istorija nas uči da je i u prošlosti delovalo da smo „sagoreli“, a mi samo ipak smogli snage da se ponovo „rodimo“ i oživimo svoju državnost! Otuda, važno je da se sada ne pomirimo sa propašću, izbegavamo srljanja u razne krajnosti i onda ćemo naći stazu spasa. Teške su rane koje smo dobili, ali u stanju smo da ih prebolimo ako većinska Srbija prepozna gde smo sada i koliki manevarski prostor realno imamo. On nije preveliki, ali jeste dovoljan da možemo racionalno da se borimo za svoje interese.

[restrictedarea]

PUT SPASA Krajem 2012. ponuđena je dobro izbalansirana Platforma za vođenje naše kosovske politike. Ona je uvek bila kamen temeljac zaštite nacionalnih interesa. Kako postupamo u vezi sa KiM, tako radimo i na drugim poljima. Međutim, da bi bazični principi Platforme imali snagu, potrebno je da se oko njih okupimo, a ne povodom njih svađamo. U funkciji toga trebalo bi da bude i rezolucija Skupštine. Nedopustivo je da njena svrha bude relativizovanje Platforme, tj. njeno sterilisanje kako bi bilo ublaženo negodovanje Brisela. Platforma je našla pravu meru između uvažavanja realnosti u kojoj se nalazimo i insistiranja na odbrani teritorijalnog integriteta države i interesa našeg naroda na KiM.
Na drugom polu, neshvatljivo je i navodno patriotsko odbacivanje Platforme. Tu se radi o politikanskoj zloupotrebi nacionalne energije. Ko želi Srbiji dobro dužan je da čini sve što može da bar oko temelja Platforme postignemo, ako ne nacionalni (koji zbog tzv. anti-Srbije nije moguć) bar patriotski konsenzus. U pravu su autori „Manifesta Treće Srbije“ – čija centralna ideja je nacionalno pomirenje – kada kažu: „Da bismo mogli da ostvarujemo zajedničke projekte, moramo prvo biti zajednica“. Toliko smo podeljeni da polako prestajemo čak i to da budemo, što će nas pre uništiti nego direktno delovanje neprijatelja.
Kada smo kod srpskih integracija, za svaku pohvalu je i poseta Banja Luci krajem 2012. od strane državnog vrha Srbije. Njen cilj je bio – kako je to rekao predsednik Nikolić – da se sagleda šta je do sada urađeno na planu povezivanja dve srpske države, te šta konkretno može da se uradi tokom 2013. godine. Dejton, i iz njega proizašle specijalne veze RS i Srbije, pružaju prostor za znatno veće povezivanje Srba zapadno i istočno od Drine, ali to do sada nije korišćeno na odgovarajući način. Veliki pomaci u tom pravcu učinjeni su u vreme dok su Srbiju vodili Koštunica i DSS, ali se posle 2008. godine sve svelo na prazne priče. Sada moramo da nastavimo tamo gde smo pomenute godine stali. Jer – da parafraziram jednu našu pesmu – Srpstvu su Morava (uključujući i Binačku Moravu na KiM) i Drina krila. Da bi poleteli potrebna su nam oba krila!

JAČANJE NACIJE Ne smemo da zapostavimo ni treći preostali stub Srpstva. U pitanju je Crna Gora, odnosno naš tamošnji – uprkos sistematskoj antisrpskoj politici crnogorskog režima – još relativno mnogobrojan nacionalno svesni narod. Nova vlast u Beogradu, bez obzira na pozitivne pomake na drugim poljima, ne posvećuje dovoljno pažnje srpskom pitanju u Crnoj Gori. Važno je da se to energično promeni tokom ove godine. Suočeni sa srbožderskim režimom, tamošnji Srbi ne mogu da opstanu ako budu ostavljeni sami sebi. Valjda nećemo mirno posmatrati da ih Đukanović svodi na „prihvatljivu“ meru od pet-šest procenata? A već i samo na osnovu insistiranja na poštovanju toliko hvaljenih „evropskih standarda“, oficijelna Srbija mnogo može da učini za Srbe u Crnoj Gori i istorijsku istinu o njenom srpskom karakteru. Samo je važno da time počne ozbiljno da se bavi.
No, da bi srpski interesi u regionu dugoročno uopšte postojali, najvažnije je ono što se već dugo potpuno zapostavlja. To je demografija. Srbi izumiru, a država to ignoriše. Zato je važno što je o tome kao o svom prioritetu T. Nikolić progovorio odmah pošto je pobedio na izborima, te što državni vrh dosledno pominje taj ogromni problem. Ma koliko bili oskudni resursi sa kojima Srbija raspolaže, ove godine moramo da počnemo da radimo u prilog biološke konsolidacije. Kao što smo dobili Platformu posvećenu Kosovu i Metohiji, bilo bi dobro da što pre bude izrađena i platforma demografskog preporoda, na osnovu koje bi država do kraja ove godine počela ozbiljno da deluje. Inače, ako se ostvare na osnovu sadašnjih trendova utemeljene prognoze, da će se do 2050. godine broj Srba smanjiti za 30 odsto, a da će se do kraja veka naša nacija prepolovila – šta nam vrede i teritorije, i bilo kakve integracije.

ODMERENA ODLUČNOST Zavisimo od EU, ali i mnoge njene članice imaju ozbiljne interese u Srbiji. Neće ih lako ugroziti samo ako prestanemo da olako popuštamo. Prete nam puškom koja neće opaliti ako se odmereno, ali energično suprotstavimo nasrtajima na našu naciju. Takav stav je i u skladu sa onim što od nas očekuje naš ključni saveznik – Rusija. Moskva podržava politiku dijaloga o regionalnoj stabilizaciji i o Kosovu. Ali Rusi uporno ističu: „Vodite dijalog, no ne radite na svoju štetu“. Ne bi trebalo nikoga da revoltiramo neobuzdanim potezima, ali nepokolebljivo moramo da stojimo na odsudnoj liniji odbrane naših pozicija. To se odnosi i na pregovore u vezi sa spornim spomenikom u Preševu. On ne sme da ostane na bilo kojem trgu, u parku ili ulici tog ili nekog drugog našeg grada.
Kako u svom eseju o Milovanu Milovanoviću – velikanu naše diplomatske misli i prakse – kaže Radovan Kalabić: njegova deviza je bila „da političar male zemlje ne sme ići pred događajima, nego bi trebalo da ih koristi“. Svet se sada ubrzano menja tako što se težište ekonomske moći izmešta na istok. U skladu sa tim počinju da se odvijaju i vojnopolitički procesi, ali mi se i dalje nalazimo u zoni evroatlantske dominacije. Mudro je da činimo ono što okolnosti sada omogućavaju i kupujemo vreme dok se situacija radikalnije ne promeni i u našem okruženju. Ne verujemo da ćemo sa Zapadom suštinski naći zajednički jezik, ali, ne odustajući od svojih legitimnih težnji, trebalo bi da ga tražimo dok ne nastanu okolnosti da slobodno smemo da progovorimo na neki drugi način.

IZBEGAVANJE ZAMKI Pomenuti britanski pisac, poznat po svom ciničnom odnosu prema političarima, napisao je: „Cilj vlasti je samo vlast“. Nesumnjivo, tako je bilo sa prethodnim (žutim) režimom. On je Srbiju doživljavao kao svoj feudalni posed, kojim može da trguje i eksploatiše ga kako god hoće. Ipak, ima i drugačijih shvatanja vlasti. Kako je rekao jedan starogrčki filozof: „Vladati znači ispunjavati obaveze“. Nadam se da je u Srbiji počela tranzicija iz prvog u drugo poimanje vlasti. Da li je tako, tokom ove godine definitivan odgovor daće nam oni koji sada vode zemlju. A njima, ali i svima nama, priča o Orvelovoj osi trebalo bi da posluži kao korisna metafora.
Propašćemo ako nastavimo da robujemo snovima o EU (kakav god bio moj stav o tome, objektivno nije nužno da apriori odbacimo evrointegracije, već da se prema njima kritički postavimo). To će se desiti i ako usvojimo drugu iluziju – onu o uspehu svakog otpora. O tome nam sada govore baš oni što su ranije prikriveno promovisali Tadića i pravdali mnoge njegove poteze. Odjednom su postali beskompromisni borci za srpsku stvar, a sadašnju vlast optužuju za sve ono što je skrivila prethodna. Izgleda da Imperija protiv nas radi na dva načina: pokušava da nam naturi ono što želi kao državnu politiku, ali i da nas navede da se iracionalno suprotstavljamo i svađamo, te tako brzo slomimo vrat. Sve to patriotska javnost mora da ima u vidu ma koliko joj prijale jake reči onih što nas, zapravo, za račun neprijatelja, huškaju da srljamo u ambis. Generisanjem unutrašnjih tenzija parališemo potencijale da promišljeno uradimo nešto konstruktivno!

[/restrictedarea]