Negiranje slobode misli

Ratko Marković

Govor mržnje se ne može vezati za činjenice, za dokumentacionu osnovu, za činjenično stanje. Govor mržnje se vezuje za kvalifikacije, za sudove vrednosti. Sve što su sudovi stvarnosti, što su činjenice, to ne može biti govor mržnje, to se samo može obarati tako što će se tome suprotstaviti istinite činjenice. A kvalifikovanje činjenica kao govora mržnje je direktan atak, napad na slobodu štampe i slobodu mišljenja. Kvalifikovanje drugačijeg mišljenja kao govor mržnje je negiranje ustavne slobode mišljenja i slobode štampe, kao izraza slobode mišljenja i uživanje svakog pluralizma mišljenja. Dakle, svako drugačije mišljenje ne može se podvesti pod govor mržnje. To je autoritarna težnja za svojom istinom kao jedinom. Meni se sviđa pisanje Miodraga Zarkovića. On je duhovit čovek. Pitanje je temperamenta. On ode malo dalje nego što bih ja otišao, ali ja sam ipak akademski čovek sa fakulteta, i mi smo učeni da ni studenta na ispitu ne smemo da uvredimo ako ne zna. No, sve je pitanje stila. A Zarković ima svoj stil. Ali zato što je neko temperamentniji kao pisac, i što ne piše konvencionalno i akademski kruto, ne može se optuživati za govor mržnje ili pisanje koje je nefer, ili koje osporava drugačije mišljenje. Stil je, ponavljam, čovek. Zamerati mu stil je na neki način atak na njegovu ličnost.

Pouka jedne knjige

Vasilije Krestić

Svako ko ima dobro organizovanu grupaciju spreman je da, ukoliko neka istina zapreti da naruši njegov autoritet, krene u napad. Tako je, ne sporeći tvrdnje u tekstu „Pečata“, organizovana grupa oko „Radio-televizije Vojvodina“ krenula u razračunavanje sa autorom i listom. To je i pokazatelj da naša država, bar u tom pogledu, ne funkcioniše, jer se na takav način ne neguju demokratski principi. Setimo se Šešeljevog spiska na kojem su istaknuta imena ljudi koji nisu Srbi, a rade antisrpski. Odmah je usledio napad i prozivka da je šovinista i nacionalista. To se i sada ponavlja. Taj Gruhonjić i njemu slični imaju prava da pljuju po Srbima, ali niko nema to pravo da uperi prstom na njega i kaže da to što radi, ne radi kako valja. Jer moralo bi da usledi pitanje zašto to radi, a mnogi ne bi želeli da čuju taj odgovor. Umesto toga, najlakše je okriviti one koji razobličuju antisrpsku delatnost.  Postoji jedna knjiga, „Hrvatske ustaše u Beogradu za vreme okupacije“,  u kojoj je opisan način na koji su organizovane grupacije dejstvovale protiv Srbije i Srba. Toga ima i danas. I dok mi u Hrvatskoj nemamo ništa, u njihovim rukama je najjača obaveštajna služba koja deluje u Srbiji.

Nije reč o zrncima

Milan Brdar

Hajdemo redom. Šta bi se desilo kada bi u tekstu Dinka Gruhonjića na svakom mestu gde piše Srbin napisali Jevrejin? Da li bi to bio razlog za histeriju? Desilo bi se čudo, svetska reakcija. Ali pošto su Srbi u pitanju, reakcija je izostala, jer po Srbima može svako da lupa, naročito u Srbiji. Poznato je da je u Srbiji najteže Srbin biti. Drugo, da vidimo kakve su plate običnih smrtnika u RT „Vojvodina“ i kakva je plata privilegovane osobe koja maše rukama kao ventilator ili one frajle koja se svaki dan vozi kolima iz Beograda u Novi Sad? Neka oni puste krvna zrnca na miru. Nije reč o tome. Radi se o hohštapleraju prvog reda, zbog kojeg neki zaslužuju ne samo otkaz, već i zabranu rada u profesiji koju samo nagrđuju i brukaju. Umesto toga, oni su se odlučili da se brane „jezikom mržnje“, budalaštinom koja je za 12 godina doživela svoju institucionalizaciju, pri čemu se niko nikada nije usudio da Srbe odbrani od govora mržnje. To je isto kao da vam dođem na slavu, napravim glupost, i kada kažete da sam bezobrazan, ja presavijem tabak i tužim vas za govor mržnje. To je neodređena i neupotrebljiva formula. Upotrebljiva je ona o visini plata i načinu na koji se one raspoređuju u ovoj medijskoj kući. Upotrebljiva je činjenica da kadrovi sa B92 idu na RT „Vojvodine“. Zašto oni idu tamo? Idu jer su pedigrirani u antisrpskom delovanju. Šta je, nego antisrpsko delovanje, kada se za Srpsku novu godinu na TV B92 priča o kriminalu i tuči u Srbiji? Zato što je to moguće, ne bi se trebalo čuditi kada Gruhonjić piše i mrzi zemlju koja nije njegova, siguran u to da će kojekakva udruženja da ga zaštite.