Mazalice i druga ruženja likovnog jezika

Piše Dejan Đorić

Pominjući primere koji su bili daleko od dobrih ostvarenja u 2012. godini, kao i sve ono što je tamom i bezidejnošću u toj godini senčilo likovnu scenu, posebnu pažnju posvećujemo pitanju ne samo prosečnosti već i namerno negativnog delovanja

Verovatno je zanimljivo znati i šta po mišljenju „Pečata“ nije bilo na nivou dobrih ostvarenja u 2012. godini, šta je ružilo likovnu scenu. Nije u pitanju samo prosečnost već namerno negativno delovanje. Na kraju godine neprijatno je iznenadila izložba grupe „Alter imago“ u beogradskoj Galeriji „Kulturnog centra“. Kada su takvi amateri u pitanju, odmah se pomišlja – pa zar bi i to trebalo da se istorizuje, zar da i „umetnici“ srednje generacije sa slikama koje pojedinci nazivaju „mazalice“ uđu u istoriju srpske umetnosti? Problem je dublji i „Pečat“ će možda posvetiti posebnu pažnju toj temi.

NE SKANDALOZAN, VEĆ – GLUP Arhitektura spada u likovne umetnosti, ali je retko prisutna u kritici. Godinu 2012. obeležio je ne toliko skandalozan koliko glup projekat „Beogradizacija Beograda“, što se uočava već iz njegovog naziva. Na nekadašnjem prostoru novobeogradske buvlje pijace izgrađena je kopija terazijskog trga iz tridesetih godina. Na svega nekoliko autobuskih stanica od pravih Terazija, na skelama su nikle samo prednje fasade zgrada, pa je Beograd dobio svoje prvo Potemkinovo selo. Objašnjenje razloga nastanka te lažne arhitekture je takođe idiotsko. Turiste koji dolaze većinom iz visokourbanih sredina, od kojih mnoge imaju bolje očuvane i starije arhitektonske komplekse od beogradskih, sigurno neće zanimati da vide trg od stiropora i gipsa. Lažne Terazije pogoduju jedino prodaji stanova obližnjeg naselja „Belvil“. Sada je na mestu slavnog buvljaka neslavno „beogradizovani Beograd“, ma šta to značilo.

NEJASNA GRANICA U Salonu beogradskog Muzeja savremene umetnosti izložba „Hotel Jugoslavija“ Mladena Bizumića mogla bi pre autoru da donese prezime Bezumić. Taj srpski umetnik odrastao je na Novom Zelandu, a u Beču završava doktorske studije iz oblasti teorije umetnosti i studija kulture. Nekada su veliki teoretičari umetnosti kao Leonardo da Vinči, Adolf Hildebrand, Vasilij Kandinski, Paul Kle i Leonid Šejka ključno prodirali i u praktičnu sferu, a danas tipovi poput Bizumića otkrivaju lustere, police, lampe, kante za đubre, šoljice za kafu, ogledala, pa čak i liste inventara propalog hotela. Srbija je u vreme Titove Jugoslavije bila zasuta kičem socrealističkog dizajna i arhitekture koji ima svoj šarm i vrednost, međutim postavlja se pitanje da li su umovi sadašnjih avangardnih umetnika toliko ispražnjeni da oni više ništa ne umeju, niti znaju. Šta bi „umetnički“ stvarao Bizumić da nije sagrađen hotel „Jugoslavija“, gde je granica opadanja savremene umetnosti?

[restrictedarea]

AMATERI I „NOĆ MUZEJA“ Ne samo eksperimentalna već i tradicionalna dešavanja kakvo je „Prolećna izložba“ ULUS-a u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ propadaju možda nepovratno. Žiri za nagrade dodelio je „Zlatnu paletu“ za slikarstvo Miroljubu Filipoviću Filimiru. Nikada u istoriji ta nagrada nije otišla u ruke jednog od najgorih umetnika na našoj likovnoj sceni, koji uopšte i nije slikar. Kako je moguće da se ULUS toliko popunio amaterima da ih sadašnje rukovodstvo smiruje nagradama da ne bi potpuno preuzeli vlast?
U Beogradu i Srbiji je 19. maja bila priređena jedna od najpogubnijih manifestacija za srpsku likovnu kulturu. Muzeji i galerije u šezdeset gradova organizovali su tri stotine programa, koji su samo u Beogradu privukli 220.000 posetilaca. Umesto da publici tokom cele godine predstave kvalitetne izložbe, institucije najbolje čuvaju za jednu noć, manifestaciju nazvanu „Noć muzeja“. Zašto je u pitanju noć, a ne dan, ne znamo, ali po svoj prilici ta masovna smotra donosi ogromna novčana sredstva organizatoru za koga tada rade svi muzeji i galerije Srbije. Publika se više ne vaspitava da posećuje izložbe, stiče se utisak da pod uticajem medija to masovno čini jednom godišnje, pa smo uz instant supu, instant izložbe, dobili i instant publiku.

DEPRESIVNA PUSTOŠ „Noć muzeja“ još i garantuje dobar provod, kako to shvataju novi ljubitelji umetnosti, što se ne može reći za „Oktobarski salon“, depresivnu pustoš koju je pod sloganom „Dobar život“ predstavio kustos Salona Branislav Dimitrijević. Strani kustos Mika Hanula bio je pokriće za pseudoumetnička iživljavanja sina Vojina Dimitrijevića koji je strateški rasporedio ljude iz nevladinih, Soroševih organizacija, da satru sve što je ostalo od srpske kulture. Brisanjem kulturnog, istorijskog i religioznog identiteta, Srbija, koja je davala najžilaviji otpor, postaće još jedna u nizu pobeđenih zemalja u ratu američkih globalista protiv celog sveta. Plaćeni da rade za strane službe i antidržavne interese, intelektualci Soroševog tipa deluju kao jedinstven front, koji pojedini slikari nazivaju „beogradske ustaše“. Njih nije uspela da onemogući nijedna vlast posle Miloševićeve i takva ulaganja u antisrpski lobi na duži rok su doprinela da srpska kultura pređe u ruke osvedočenih srpskih neprijatelja, kakav je Filip David koji je instalirao Miju David za direktorku beogradskog Kulturnog centra. Sadašnja vlast u domenu kulture pokazala se nespremnom ili nesposobnom da promeni ovakav odnos snaga, čini se da je kultura za razliku od demokrata uopšte ne zanima. Za razliku od SNS, DS i LDP imaju snažnu i jasno profilisanu kulturnu scenu, konceptualne umetnike, teoretičare i nadriknjiževnike koji rade kao vanpartijski vojnici i zauzvrat su dobro nagrađeni.

TUŽAN BILANS Jedna od najboljih izložbi u protekloj godini posvećena Lazaru Vozareviću održana je u Galeriji „RTS“, ali je u njoj priređena i jedna od najgorih slikarskih izložbi. Moderna umetnost je mnoge ubedila da su umetnici, a među njima je i Zoran Pavlović (1932-2006). Istoričar umetnosti, pisac prve naše knjige o fenomenologiji boje i ne tako loš kritičar, Pavlović je bio krajnje netalentovan slikar. Začuđuje podatak da je uopšte mogao da upiše i završi Likovnu akademiju u njeno herojsko vreme, s početka šezdesetih. Kao i brojni drugi nazovi slikari, pustio je bradu i počeo da puši na lulu, ali ga ni to, niti komplikovani, izveštačeni način izražavanja, nisu načinili umetnikom. Ideal mu je bio kako sam kaže „slika koja se doseže teško, sporo, najčešće mučno, a uvek sa više izgleda na neuspeh, nego na ostvarenje“, što se jasno vidi iz opusa nekog ko jednostavno nije bio slikar. Za tog intelektualca slikarstvo je do kraja ostalo tajna i on je dobar primer da znanje o umetnosti nikoga ne može načiniti umetnikom. Potpuno nesposoban da harmonizuje kolorit, nevešt crtač, formulisao je krajnje sumnjivu odrednicu za svoje mučaljivo nedelo – „apstraktna figurativnost“. Šta uopšte ta terminološka glupost znači, samo je on znao. Zašto mi više skoro da i nemamo slikare postaje jasno iz činjenice da je i on bio profesor Likovne akademije. Po starom oprobanom nepotističkom sistemu, omogućio je ništa više sposobnom sinu da predaje na Univerzitetu, pa je i on sada profesor Fakulteta likovnih umetnosti. Takvi uvaženi profesori, veliki umetnici i ugledni intelektualci da su prinuđeni da žive od svog rada, ni za vodu ne bi zaradili. Profesura je na našim fakultetima postala neka vrsta sinekure za najnesposobnije, vid negativne selekcije. Tužan bilans lažne slikarske karijere Zorana Pavlovića, kakvih je kod nas isuviše, nije mogao da popravi ni Nikola Kusovac kao pisac uvodnog teksta u katalogu. Poslednje slike tog kvaziumetnika još su gore od početnih, on nije više umeo ni da maže, već je šrafio i nitovao umesto da slika. Dok veliki slikari kao Ljuba Popović nisu nikad dobili nijednu nagradu, Pavlović ih se nadobijao, što najbolje govori o kriterijumu za dodelu takvih priznanja.

„ECCE HOMO“ – NAJGORA U ISTORIJI Najgora izložba ne samo u prošloj godini već u celokupnoj dosadašnjoj srpskoj galeristici je „Ecce homo“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Opet je Beograd bio poprište antiljudskog delovanja i opet je milicija izvedena da bije nevin narod. Centar koji bi trebalo deratizovati je pod ciničnim nazivom „Evo čoveka“ prikazao dvanaest fotografija (kao dvanaest velikih hrišćanskih praznika) Hristosa u ženskim cipelama i odeći, kako ga muškarci golog kupaju ili vode na povocu. Olson Valin, švedska autorka fotografija Isusa kao privatnog boga za homoseksualce, nije nikakva umetnica, jer njeni radovi osim dokumentarno-propagandne nemaju nikakvu drugu vrednost, pa kao takvi ne bi ni trebalo da budu izlagani. Pogodni samo da pokažu dubinu pada današnjih država i društva, ne nadilaze nivo demonske provokacije. Izložba je u Švedskoj čak prikazana u crkvi, što upućuje koje bi zemlje hrišćani trebalo da se čuvaju i iz čije ambasade dolazi antisrpsko smeće. „Odrasla sam u hrišćanskoj porodici i verovala sam u Isusa“, kaže ova novopečena satanistkinja, čija izložba otkriva činjenicu da hrišćanstvo zaista umire – za neuporedivo beznačajnije karikature Muhameda islamski svet se ujedinjen u veri ceo podigao. Ali, mi moramo istrajati na našem evropskom putu, pa makar omogućili pederskoj internacionali da preuzme svu vlast nad kulturom i medijima.
Možda bi u ovoj rubrici trebalo pomenuti i najgori tekst o umetnosti u protekloj godini. Jedna od boljih slikarskih izložbi u 2012. bila je Vladimira Dunjića u beogradskoj „Galeriji 212“. U trenutku kada je umetnik dobio i nagradu „Momo Kapor“ na scenu je stupio stari pljuvač po svim oprobanim likovnim vrednostima. Vasilije Sujić, šampion u likovnoj kritici kao vidu baljezganja, na stranicama „Večernjih novosti“ izjednačio je Vladimira Dunjića i Dragana Stojkova „jer su loši gobleni“, kako kaže. Svesni svih Dunjićevih uspona i padova, ne bismo smeli nikada da osudimo njegovo sveukupno stvaralaštvo. U pitanju je jedan od najboljih, ako ne i najbolji naš slikar u poslednje dve decenije, čije delo ponajmanje pati od kiča, priče i nelikovnosti. Po kriterijumu figuracije kao „lošeg goblena“ ne bilo mesta u istoriji umetnosti ni za jednog starog majstora. Kada imamo kaubojsku likovnu kritiku, pa još trideset šest godina najtiražnija novina objavljuje lupetanja nekog Sujića, kritičara bez ikakvog uticaja na scenu, nije ni čudo da se u Srbiji unapređuju sve gori vidovi umetnosti. Kada se stane na put Soroševom ratnom pohodu, homoseksualizaciji, lažnim umetnicima i klovneraju u kritici, srpska umetnost će krenuti putem ozdravljenja.

[/restrictedarea]