Manevar u minskom polju

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Odnosi Velike Britanije i Evropske unije nalaze se na raskršću, a Kabinet Dejvida Kamerona razapet je između evroskeptičnog biračkog tela i pretnji Brisela da bi odlazak iz EU značio i odlazak „unedogled pustinje“

Britansko pitanje – ostati, izaći ili temeljno prekomponovati odnose sa Evropskom unijom – prenelo je svu svoju kontroverznu težinu iz stare u novu godinu, i sva je prilika da će 2013. biti trenutak definitivnog raspleta. Premijer Dejvid Kameron, uklješten između nezadovoljstva Brisela njegovim stalnim žongliranjem sa britanskom „izuzetnošću“, naraslim evroskepticizmom kod kuće i mukom sa liberalnim evrofilima u vladajućoj koaliciji, najavljuje da će uskoro izaći sa „ključnim“ programskim govorom u kojem bi trebalo da obznani nove ideje o temeljnom prekomponovanju odnosa sa Unijom. Ma šta to značilo, a može da znači i raskid.

KAMERONOVE MUKE Muke premijera su poprilične. Evrokrati iz briselske centrale emituju mu upozorenja da će, odluči li se na dodatno, suštinsko udaljavanje od Unije, izgubiti privilegovano mesto za velikim zajedničkim stolom i, po nekoj perverznoj logici briselskih birokrata, njegova zemlja će imati manje, umesto više suvereniteta! Slabiji glas za briselskim stolom „znači manji suverenitet“, tumači nemački ministar finansija Volfgan Šojble.
U svojoj vladi Kameron ima „guju u potaji“ – manjeg partnera, evrofile u partiji Liberalnih demokrata, koji još samo što nisu javno izgovorili da su spremni i na talibansku akciju, samoubilačko obaranje vlade ukoliko Kameron pređe crtu.
U njegovog Konzervativnoj partiji još mu je teže. Tamo „mladoturci“ imaju superiornu većinu, i već su mu u pisanoj formi isporučili izazov u kojem stoji da redefinisanje odnosa sa Unijom, po njima, znači, kao minimum, ispostavljanje jasne i poduže liste zakona, uredbi i oblasti koje Britanija želi da repatrira iz Brisela. U engleskom prevodu, to znači otvaranje i samog nepisanog Ustava Unije –Lisabonskog ugovora.
Redefinisanje odnosa ili ne, partijski evrofobi traže od premijera da konačno smogne kuraži i suštinu odnosa sa Unijom – izaći ili ostati – iznese na narodni plebiscit. Uostalom, u predizbornoj kampanji obećao je biračima da će, ako mu poklone glasove, još za života ovog saziva parlamenta zemlja dobiti priliku da na referendumu kaže reč. A reč bi – sva istraživanja pokazuju – bila: baj, baj, Briselu.
Zgodna prilika već se namestila. Britanija je, i empirijski, definitivno postala zemlja evroskeptika. Briselska država nije „engleska šoljica čaja“. Poslednje istraživanje javnog raspoloženja na Ostrvu, sprovedeno za londonski „Gardijan“, pokazuje da su se evroskeptici stameno ušančili iznad granice od 51 odsto. Ta većina bi – stoji u nalazu – „ovog trenutka“ napustila EU, dok bi njih 40 odsto za sada i dalje ostalo u nekoj labavijoj, prekomponovanoj ili čvršćoj vezi.
Poslednji put kada je Britancima postavljeno isto pitanje, u jesen prošle godine, odnos evroskeptika prema evrofilima bio je 49:40, što ne samo da pokazuje dalji trend porasta protivnika EU, nego i da su oni sada u apsolutnoj većini. Pogled bačen unazad otkriva da je erozija podrške Briselu stalna. Na ovo isto pitanje, postavljeno pre više od jedne decenije (2001. godine), većina od čitavih 68 odsto bila je u korist Unije.
Još lošija vest za proevropljane je u odgovoru anketiranih na pitanje: „Koliko ste čvrsti u stavu“? Tu se pokazuje da bi u EU „definitivno“ ostala samo 22 od stotinu Britanaca; 36 odsto bi „definitivno“ i „odmah“ izašlo, a dodatnih 19 odsto bi „verovatno“ napustili Uniju.
Srozavanje ugleda briselske države među Britancima pokazuje, na svoj način, i „kolateralna ironija“ („Miror“), što je ovakav manjak ljubavi prema EU zabeležen na isteku godine u kojoj su „Baroso and Company“ dobili grotesknu „Nobelovu nagradu za mir“. Očigledno je, uz to, da je kriza evra (Britanija je ostala verna svojoj nacionalnoj valuti – funti), za koju u londonskom Sitiju smatraju da je iz akutne ušla u hroničnu krizu, ostavila dodatni trag na raspoloženje Ostrvljana prema Briselu.
Sve u svemu, kada su ispitanici u „Gardijanovom“ istraživanju zamoljeni da EU ocene od jedan do pet, na kraju je ispala traljava dvojka plus.

[restrictedarea]

NOVI EU DIL Na istoj žici je i paralelno istraživanje o trenutnoj podršci političkim partijama gde se pokazuje da je do sada marginalna UKIP (Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva), u čijem je političkom Manifestu povlačenje zemlje iz Unije, izbila na treće mesto, ispred liberala koji trenutno tvore „neprirodan“ koalicioni brak sa konzervativcima u Kameronovom Kabinetu.
Uklješten između briselskog čekića i domaćeg nakovanja Kameron sada najavljuje „redefinisanje“ odnosa, neku varijantu „novog dila“ – ma šta to značilo – sa EU. Evropski partneri Britanije na sve ovo ispoljavaju miks nervoze i ogorčenja zbog toga što, usred krize, moraju još da barataju i sa „britanskim pitanjem“. Predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompaj odlučio se da u londonskom „Gardijanu“ otvoreno objavi da bi Kameron, ukoliko nastavi da „trenira britansku izuzetnost“ i drži celu Uniju u stalnoj neizvesnosti ili, pak, krene da otvara Pandorinu kutiju Lisabonskog ugovora, „mogao da izazove i brzi raspad Unije“. Time bi, piše svojeručno Rompaj, prouzrokovao „neizmernu štetu zajedničkom tržištu“ na kojem Britanija ima vitalan interes.
Volfgang Šojble takođe piše „Gardijanu“ i misli da bi britanskim odlaskom EU bila na šteti, ali da bi Britanija pre svega naštetila sebi time što je ne bi bilo za velikim zajedničkim stolom za kojim sede i odlučuju predstavnici zemalja sa najvećim svetskim tržištem. Šojble podseća Kamerona da bi, sledstveno, izvan EU kao „pojačivača“, britanski politički uticaj u svetu bio kritično oslabljen. A Rompaj bi, uz to, sa jakom dozom očinske brige video događaj kao „odlazak dragog prijatelja unedogled pustinje“. „Pustinja“ je, dakako, sve što je izvan Evropske unije. Piše još Van Rompaj da je Britanija „40 godina ugledan član u evropskoj kući i mnogima od nas bi njen odlazak teško pao“.
Oh, oh, odzvanja glas evroskeptične većine na Temzi, potpomognut decibelima 61 odsto evrofoba u Konzervativnoj partiji Dejvida Kamerona. Ta većina očekuje da će njen vođa konačno, možda već u najavljenom govoru o „redefinisanju“, izaći bar sa novim spiskom oblasti koje Britanija želi da vrati kući. Posle toga ili zajedno sa tim, traži se i referendum sa jasnim pitanjem: da ili ne Uniji.
Na drugoj strani, u slučaju da Kameron iznese plan korenitog „redefinisanja“, procedura bi, procenjuje se, bila glomazna, a unutrašnje političke reperkusije tolike da bi mogle da izazovu raspad koalicije i nove parlamentarne izbore.
U samoj koaliciji, pak, nema dogovora kako da se, i u kojoj meri, izvede izuzimanje Britanije iz delova kompaktnog paketa koji predstavlja Lisabonski ugovor, a da se, pri tom, ne pokrene eksplozivni proces razgradnje Ugovora u celini. Iz Brisela evrokrati već šalju signale da otvaranje lisabonskog paketa ne dolazi u obzir.
Lisabon ili ne, Kameronova politička baza i većinsko raspoloženje u zemlji traže da predstava mora da počne; da zemlja, naprosto, ne može mirno da dalje posmatra kako joj otuđena birokratija u Briselu čerupa komad po komad suvereniteta, petlja se u nacionalnu poresku politiku, dozira mere protiv terorizma, diktira pravila pravnog ustrojstva, imigracione politike, pa čak i neke aspekte spoljne politike kroz fantomsku diplomatsku mrežu Ketrin Ešton.
Većina u zemlji, kao i Kameronov deo u koaliciji, ne želi dalje integrisanje EU, posebno finansijskog i fiskalnog sektora, čime bi bila minirana eminentna pozicija londonskog Sitija kao evropske finansijske metropole.
Britanija je već uspela da se izuzme iz nekih aspekata zajedničke politike. Kameron je na prošlom samitu Unije već potegao i svoju atomsku bombu – veto – kako bi sprečio nemački plan da fiskalna unija postane evropski zakon. Britanija se, zatim, još ranije izuzela iz šengenskog bezviznog sporazuma, ali dalje izuzimanje „a la kart“ značilo bi otvaranje Lisabonskog sporazuma i, kao što kaže Rompaj, mogućnost raspada Unije.
Krizu EU, posebno tri godine krize u evrozoni, London, međutim, vidi kao novu mogućnost za manevar: ili će društvo u Briselu dopustiti da se Kameron još malo izuzme iz nekih evropskih obaveza, što bi mu dobro došlo da u kući primiri većinu koja traži referendum, ili će, u protivnom, Brisel dobiti goru varijantu – britanski referendum.
Proricanja za neposrednu budućnost variraju, ali se većina susreće u konsenzusu da je reč o gambitnoj varijanti eksploatacije evropske krize za potrebe politike „a la kart“, što „nije u duhu konstruktivnog evropeizma“. Paralelna je ocena da evropski partneri Britanije, apsorbovani krizom evra i metežom na južnim krilima Unije, nisu spremni da dalje izlaze u susret „britanskoj posebnosti“ i Kameronovoj politici „a la kart“, pa i po cenu britanskog odlaska „unedogled pustinje“…
„Britansko pitanje“ predugo već fermentira i na Ostrvu i u briselskom antišambru. U poslednjih nekoliko meseci tema je postala prava noćna mora u Kameronovoj koaliciji. Zemlja mu je nadmoćno evroskeptična; u Partiji mu se sprema pobuna zbog oklevanja da konačno izađe sa tim obećanim referendumom. Iz Brisela mu prognoziraju izolaciju, marginalizaciju i slabljenje pozicije tamo gde ga najviše boli, na zajedničkom tržištu na koje otpada 50 odsto britanske spoljne razmene. A u Vajtholu, koalicioni liberali, pogotovo krilo evromanijaka, ne bi mu, ako nagazi na crveno, oprostili evropsko svetogrđe; raskinuli bi koalicioni brak i zemlja bi morala na vanredne parlamentarne izbore. Ako bi se izbori održali danas pobedili bi laburisti, sa kojima bi se liberali lako dogovorili oko Evrope.
Najavljeno Kameronovo preuređenje odnosa sa Unijom očekuje se pasionirano na obe strane unutrašnjeg fronta. Premijer je na mukama. Ako proba da uđe u minsko polje raskida sa Unijom – kajaće se; ako ne uđe – kajaće se.

[/restrictedarea]