MAJKA HRABROST

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Naši preci su pre sto godina oslobodili Kosovo i Metohiju, a mi ga danas gubimo. Zašto? Odgovor je istovremeno i težak i lak. Tokom proteklih decenija izgubili smo hrabrost

Šiptarske nelegalne vlasti na Kosovu i Metohiji nisu dozvolile predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću da prisustvuje Božićnoj liturgiji u manastiru Gračanica. Potom su direktora vladine Kancelarije za KiM Aleksandra Vulina, posle obeležavanja Božića u Gračanici, proterale iz južne srpske pokrajine – da bi krajem prošle nedelje stigao EULEKS-ov odgovor predsedniku Skupštine Srbije Nebojši Stefanoviću i ministru pravde Nikoli Selakoviću, da im se ne odobrava da provedu Srpsku novu godinu sa Srbima na Kosovu i Metohiji! A posle takvog šikaniranja – umesto da se odmah suspenduju svi pregovori sa Šiptarima i EULEKS-om – u Narodnoj skupštini Republike Srbije donosi se Razolucija o daljem pregovaranju sa Prištinom i istovremenom „napredovanju“ ka EU!? Pri čemu, pozicija Platforme predsednika Republike Tomislava Nikolića, koju su prvobitno prihvatili kosovski Srbi, pozdravio jedan deo opozicije, a drugi nije, ostaje da figurira u nejasnoj funkciji, kao neobavezujuća polutajna strategija uz izglasanu javnu Rezoluciju, ali koju sada nije podržao drugi deo opozicije, dok prvi jeste? Istovremeno, poluuspavano televizijsko gledalište, koje posle celodnevne rasprave odlazi na spavanje u jedan ujutru, 13. januara – nema pojma da li je izglasana samo Rezolucija ili samo Platforma, ili i jedno i drugo, ali jedno je obavezujuće, a drugo nije, samo što nije sasvim jasno šta jeste obavezujuće, a šta nije, kao i za koga jeste, a za koga nije?

[restrictedarea]

JEDANAESTA PO REDU Ne znam zašto smo tokom poslednje decenije morali da donesemo desetak rezolucija o Kosovu i Metohiji, posle kojih je, obično, Srbima bivalo sve gore, a Šiptarima sve bolje? Ali, nadam se i želim da verujem, kao i većina građana Srbije, koja je svojim glasovima podržala novu vlast na čelu sa SNS-om, da će ova, jedanaesta Rezolucija o KiM (uprkos svojim očiglednim manjkavostima – ali, sa podrškom većine u parlamentu) biti srećne ruke i, konačno, doneti toliko očekivani zaokret u protekloj promašenoj politici bivšeg režima. Jer, ovo je, ipak, sportski rečeno, prvi „ofanzivni dokument“ izvršne vlasti u Srbiji, koji predočava Šiptarima i međunarodnoj javnosti šta Srbija može, a šta nikada neće da učini. Time je lopta prebačena u dvorište Tačija i Haradinaja, te sada oni moraju da misle kako da je vrate natrag, a da im domaća opozicija ne zviždi, čime je učinjen respektabilan korak unapred sa naše strane. Nažalost, sa velikim zakašnjenjem, koje u potpunosti pada na dušu prethodne vladavine DS-a, koja se za protekle četiri godine fanatično pripremala kako da po svaku cenu ostane na vlasti, baveći se jedino marketingom, a ne politikom. Da bi na kraju, kao „šlag na tortu“ potpisala famozni dogovor o „integrisanom upravljanju prelazima“, ubacujući tako u ruke novoj vlasti vruć krompir koji je ona morala da proguta. Učinila je to uz tešku muku, mucajući i objašnjavajući narodu, po principu „ni baba, ni devojka“, kako, jes’ da su s jedne strane šiptarski carinici, a sa druge srpski – ali da to nije granica, već štapom prevučena crta po zemlji, oko koje deca igraju krajcarice. Hm, zamalo, pa da bude ubedljivo…
Međutim, u celoj ovoj „Platforma-Rezolucija-priči“, sam papir – i nije toliko bitan! Prvo, naši ga neprijatelji ionako neće pažljivo čitati ili će ih biti baš briga za njegov sadržaj. Sigurno će nastojati da ga ignorišu (već su počeli!) i Šiptari i njihovi zapadni sponzori – ali to bi trebalo najmanje da nas brine. Jer, ako nećemo da se lažemo (a dovoljno smo se lagali) i čemu nas istorija nedvosmisleno uči – Kosovo i Metohiju smo gubili, dobijali, pa opet gubili – samo snagom oružja! Daj Bože, da u ova „moderna vremena“ možemo da ga povratimo ili barem njegov najveći deo – isključivo za „zelenim stolom“, bez prolivanja naše i tuđe krvi. Pa, iako znamo da nam to pregovaranje za stolovima ne ide baš od ruke, mi danas oružje nemamo ili ga tražimo na pogrešnoj strani. I zato naše jedino preostalo oružje mora da nam bude baš ovaj usvojeni papir (kakve god ko da na njega ima zamerke), kao test naše sopstvene hrabrosti. Bio on Platforma, Rezolucija ili (metaforično) samo list iz telefonskog imenika, nevažno je – to je „papir“ koji znači minimum našeg srpskog dostojanstva i ispod njega nema pregovora ni sa kim!

POSLEDNJI JE ČAS… Tridesetdvogodišnja Jelena Trikić iz Drvara, čija je želja da rodi bila jača od prognoza lekara, razbolela se 2007. godine. Posle dve operacije tumora na mozgu i uspešnog oporavka rešila je da postane majka. Sedam meseci, kao trudnica, nije imala nikakvih problema, a onda se tumor vratio. Lekari su joj savetovali da prekine trudnoću i primi hemoterapiju kako bi sačuvala svoj život – ali, rešena da po svaku cenu dobije dete, ona je to odbila. Rodila je zdravog sina, ali je posle 39 dana, u novembru prošle godine, preminula. Pošto je svoj život žrtvovala za život sina, građani su je nazvali „Majka Hrabrost“, a predsednik RS Milorad Dodik odlikovao je posthumno Jelenu Trikić „Ordenom krsta milosrđa“.
Naši preci su pre sto godina oslobodili Kosovo i Metohiju, a mi ga danas gubimo. Zašto? Odgovor je istovremeno i težak i lak. Tokom proteklih decenija izgubili smo hrabrost – Majke Hrabrost! Poslednji je čas da, zarad naših potomaka, povratimo makar delić njene hrabrosti i takvu istorijsku sramotu zauvek speremo sa sebe!

[/restrictedarea]