Kameron pred Rubikonom

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Britanski premijer konačno je održao svoj „veliki evropski govor“, u kojem je zatražio temeljno redefinisanje odnosa u Evropskoj uniji i najavio održavanje britanskog referenduma o izlasku iz EU

Premijer Britanije Dejvid Kameron konačno je, posle duge agonije, izašao pred Britance sa najavljivanim „velikim evropskim govorom“, nagovestio novo kalibrisanje odnosa Ujedinjenog Kraljevstva sa Briselom, i obećao građanima da će dobiti referendum sa jednostavnim pitanjem: ostati ili izaći iz Evropske unije. Evroskeptična većina na Ostrvu sa dozom rezerve je primila premijerovu najavu. Kameron je, istina, odškrinuo vrata nacionalnom plebiscitu o EU, ali ga je istovremeno „bacio u duboku travu“ objavljujući da će se referendum održati „najdalje do 2018. godine“, a svakako tek posle narednih izbora 2015. godine. Ovo, dakako, ukoliko mu tada birači poklone novi mandat. Još značajnije, Kameron precizira da će se referendum održati tek pošto završi pregovore o korenitom redefinisanju veza Ujedinjenog Kraljevstva sa EU.

HAMLETOVSKA DILEMA Uprkos tome što je većinsko raspoloženje na Ostrvu da zemlja već sada napusti Uniju, i što mu je vlastita partija dominantno evroskeptična (na rubu evrofobije), Kameron kaže da želi da ostane u EU, mada ujedno skreće pažnju da njegov plan otvara vrata Britaniji da, kada bude dobila priliku da se plebiscitarno izjasni, Uniju napusti. Pre toga, on bi da pokuša da taj dramatičan ishod izbegne tako što bi preuredio veze sa Briselom. U realnosti, to znači vraćanje u zemlju delova suvereniteta koje su prethodne vlade otuđile u korist Unije.
Kada bi se referendum održao ovog trenutka, istraživanja pokazuju da bi većina u zemlji glasala za izlazak.
Kameron je svoj „veliki evropski govor“ nekoliko puta odgađao i redigovao, razdiran hamletovskom dilemom, uklešten između evroskepse javnog mnjenja u zemlji i svojoj partiji s jedne, i pritiska evrofila u političkim elitama s obe strane Lamanša s druge strane. Ovo sa čim sada izlazi je neka „treća opcija“ koja suštinski znači – referendum ili ne – da dalje britansko članstvo u Uniji nije moguće bez temeljnog redefinisanja odnosa. U pitanju je cela serija zahteva koje, pak, ključni igrači u Briselu teško da mogu da prihvate.
U seriji ozbiljnih londonskih analiza, dosadašnja situacija na liniji London-Brisel često je označavana kao „šizofrena“. Londonski „Gardijan“ tu šizofreniju sažima u nekoliko redova na prvoj strani: „Ovo nemoguće, blesavo evropitanje pritislo je atmosferu sa svih strana i nikako da nam se skine s vrata. Jesmo li za Evropu? Jesmo li za odlazak iz Evrope? Jesmo li za obećani referendum – ‚in‘ ili ‚aut‘? Šta hoćemo da budemo: Švajcarska (izvan Unije) ili Švedska (izvan evra)…?“
U tih nekoliko redova zgusnuta je i sva agonija Vajthola pred EU Rubikonom, koju Kameron ni ovim istupom nije razrešio budući da izlazak iz Unije ostaje uslovljen rezultatom glomaznih pregovora o „boljem statusu“ Britanije među ostalim članicama EU.
Šta bi, pak, Britanci rekli na referendumu, kojem bi prethodila „šećerlema“ tih redefinisanih odnosa, u domenu je nagađanja, ali većina analitičkih mišljenja na Temzi sumnja da bi i to razvejalo dominantno neraspoloženje Britanaca prema briselskoj naddržavi, i njihovu želju da je napuste.

[restrictedarea]

PROPAST EU Kameron to dobro zna. „Postoji vapijući jaz između Evropske unije i njenih građana. Taj jaz se dramatično proširio poslednjih godina. On odražava odsustvo demokratske provere politike koju vodi Unija; takva politika nema široku saglasnost građana, a to se posebno oseća u Britaniji“, stoji u Kameronovom „velikom evropskom govoru“.
Ako bi ovaj izazov ostao bez odgovora, Evropska unija će – nastavlja Kameron – biti propala stvar i britanski narod će joj, naprosto, okrenuti leđa. Sa nekoliko „utešnih“ reči premijer dodaje da bi tek u jednoj drugačijoj EU Britanija bila spremna da „igra svoju konstruktivnu i aktivnu ulogu“. Međutim, ovakva kakva je sada, EU gubi uticaj, „pati od krize u evrozoni i nekonkurentnosti na širem prostoru, dok druge države širom sveta krupnim koracima idu napred“.
Britanski premijer u istom dahu upozorava ostatak Unije da mora hitno i korenito da se menja, ali to nikako ne znači novo integrisanje i zatvaranje u sebe, nego, naprotiv, dalje deregulacije: „Naprosto, više istog neće Evropsku uniju približiti njenim građanima; više istog će proizvesti još više istog – manje konkurentske sposobnosti, manje ekonomskog rasta, manje radnih mesta…“ Sa takvom Unijom Britanija, nagoveštava Kameron, mora da redefiniše svoj odnos, pod tim se podrazumeva i izlazak iz EU.
Izlazak ili ne, kalibriranje odnosa sa Kontinentom, istorijsko je pitanje Britanije i uvek je bilo vrsta noćne more Vajthola. Ovdašnji elitni kolumnista Sajmon Dženkins gotovo da sumira većinsko raspoloženje Britanaca i dela evroskeptičnog političkog korpusa kada, povodom Kameronovog oklevanja da zagazi u svoj Rubikon, kaže u „Gardijanu“: „Ugovori iz Rima, Mastrihta i Lisabona ne služe više svojoj svrsi.“ Ti ugovori su, po njemu, načinili od EU „ekonomsku zbrku“ pa, stoga, sedamnaestorka u evrozoni mora hitno da se redefiniše prema desetorki ostalih (koji nisu u zoni evra, kao Britanija). Sledstveno, „klimavi evro“ moraće da „navuče tešnje odelo jer ostala desetorka, sa Britanijom na čelu, ne želi fiskalnu, budžetsku i monetarnu uniju“.
Britanija i ovaj blok neće se – ide dalje analiza – priključiti ovom nedonoščetu koje forsira Nemačka, pa bi, stoga, ove zemlje bile prisiljene da ponovo pregovaraju i preuređuju odnose sa ovako nastalim „evrospecifičnim režimom“.
Dženkins u „Gardijanu“ beleži da je javno raspoloženje u Britaniji posebno „neprijateljski raspoloženo“ ne samo prema evru, nego i, generalno, prema „evropskom projektu“.
Na ovoj tački iskrsava na površinu i donedavno prigušivano pitanje referenduma, koji su Kameronovi konzervativci obećali narodu ako im pokloni glasove na prethodnim parlamentarnim izborima. Analize govore da su konzervativci, upravo zahvaljujući ovom obećanju, pokupili presudan broj glasova.
Referendum u ovom trenutku ne bi bio politički profitabilan potez; vezao bi ruke Kameronu da u Briselu, pre toga, isposluje najbolji rezultat u pregovorima. Odgađanje mu donosi više manevarskog prostora da za Britaniju isposluje izlazak iz serije briselskih obaveza i regulativa. Ako bi to ostvario mogao bi, računa, i da izbegne plebiscit.
Na Temzi se smatra da je upravo kriza evra dobra prilika za restrukturiranje „političke Evrope“, što u krajnjoj želji Londona znači manje Unije, a više suvereniteta njenim članicama.
Tačno je, analizira se, da su evropske centripetalne sile donele mir i prosperitet u prostor koji je od pamtiveka bio kolevka ratova, ali je, takođe, istorijska istina i da je ta era okončana.
Dženkins piše da je „degeneracija“ EU u jednu monetu bila greška koja je „pola Evrope potopila u nezaposlenost, bedu i depresiju“, ali je, zato, inicirala reformu. U sadašnjoj situaciji neke zemlje, Nemačka pre svih, uporno traže disciplinu čvršće, federalne Unije. Druge, međutim, i ne samo Britanija, nisu spremne na novo odricanje od suvereniteta, pa prema tome ni na fiskalnu i monetarnu Uniju. One, „naprotiv, žele korak nazad i nemaju više apetita za regulatorni haos EU… Većina je sita razuzdanog grabeža za vlast i uticaj; sita je korupcije, direktiva i trivijalnih uredbi koje izmišljaju bogato plaćeni lobisti, oni koji nam čak propisuju oblike i dužinu evropske šargarepe“.
Kameron je na velikim mukama. Pre nego što, eventualno, raskine sa EU na koju mu otpada preko 50 odsto spoljne razmene, nameran je da napravi novi dil sa Briselom. Savetnici mu sugerišu da, bez obzira na evrofobiju u zemlji, napuštanje aktivnog članstva u jednom takvom ekonomskom bloku kakva je EU naprosto „nema smisla“. Dobar novi ugovor sa EU oslobodio bi Britaniju „onog najgoreg u postmastrihtskom režimu“. Drugim rečima, sugeriše mu se da apsolutizam Brisela zameni relativizmom onoga što se na Temzi zove „opt out“ – izuzeće iz čitavog niza briselskih „okova“.
I evo te „kvadrature kruga“ – kao što je u ovom času totalni raskid sa Unijom „nezamisliv“, nezamislivo je i britansko učešće u nemačkom projektu fiskalne i monetarne unije.
I dok Kameron nema snage da sa obe noge zagazi u Rubikon, sve opcije su i dalje u igri. I što god da se odigra Britanija, po konsenzusu analitičara, mora iz ove situacije da izađe povezana sa EU na fundamentalno nov način – sa novom, znatno većom količinom suvereniteta, vraćenog iz Brisela u London.
„Politika čiji je kredo bio da se, stvaranjem neke političke unije, istorijski poraze evropski fašizam i komunizam, nije više ni potrebna, niti realistična. Majka svih politika je ekonomija i uklanjanje trgovinskih barijera. Ni više, ni manje od toga… I ako bi EU evoluirala u neko čvršće povezano političko okupljanje, Britanija ne bi bila u takvoj Evropi“, piše „Gardijan“.
To trenutno nije na dnevnom redu. Trenutna tautologija u Vajtholu je pregovaranje o novom dilu. A ako već u prvom činu drame EU ne pokaže razumevanje za „britansko pitanje“, u poslednjem činu sledi „baj baj“ iz Londona.
Specifikum situacije na Temzi u ovom času, i posebnost Kemeronovih muka istovremeno jeste da niko u političkom vrhu – bio on evrofob ili evrofil, kakvi su premijerovi koalicioni partneri liberali – nema investituru narodne većine čak ni za redefinisanje odnosa sa Briselom. Zemlja je većinski – sva istraživanja pokazuju – za izlazak iz Unije. Eto zašto je Kameron toliko oklevao da pređe Rubikon, zašto i sada okleva, i zašto je sam referendum bačen „u duboku travu“, da tamo pričeka još koju godinu…

[/restrictedarea]