Januar lagano odlazi…

Piše Vasa Pavković

Proleće u januaru

Naslov Kovačevićeve drame odlično pokriva ove januarske dane kada, posle nestanka prvog i velikog snega, može da se sedi na terasi i u jakni. Smenjuju se polusunčani i sivooblačni dani, zarominja kišica, ali čovek stalno ima utisak da nešto debelo nije u redu. I da se „uteši“: pogleda HRT, pa tamo vidi zavejanu Hrvatsku, Zagreb pod snegom i ledom, Sloveniju u ledenim okovima i ne zna šta da misli. Zar smo zaista već i na različitim kontinentima?

Divljaci

Čitajući oko pola godine srpski roman iz prošlogodišnje produkcije, naročito intenzivno od početka oktobra, zapostavio sam prevedenu književnost. Čim je izbor za roman godine završen, posegnuo sam za krimićem, tek da odmorim mozak. Reč je o bestseleru Dona Vinsloua Divljaci, koji filmično, u kratkim scenama, ponekad kadrovima, prikazuje sukob dva kalifornijska dilera marihuane sa jednim od najvećih meksičkih narko kartela. Čon je bivši diverzant iz Afganistana, Ben Humanitarac, koji svoje akcije diljem belog sveta finansira prodajom najboljeg kanabisa. Dele devojku čije ime O u stvari glasi Ofelija. Tok romana i krvavi rasplet ukazuju da je jedno od znatnijih dostignuća knjige žargon kojim je ispričana.

[restrictedarea]

Tela u raspadu…

Ponekad mislim da bi trebalo oformiti nekakvu komisiju koja bi odlučivala da li određeni bilbord može ili ne može na ulice Beograda i drugih gradova. Već skoro pola godine Beograd je nagrđen bilbordima koji reklamiraju izložbu o unutrašnjosti ljudskog tela. Odvratna fotografija, odurna „priča“ na ogromnoj površini bilborda potvrđuje tezu da postoje ljudi koji izvlače korist od drugih ljudi tako što se trude da pokažu i dokažu kako je život odvratan i kako je ljudsko telo odvratno i samo odvratno. Nemam ništa protiv da ti ljudi misle tako, ali da svima nama, faktički skriveni i anonimni, nameću vlastitu frustraciju baš je odvratno!

„Marš na Drinu“

Posmatrajući dešavanja oko izvođenja „Marša na Drinu“ u Generalnoj skupštini UN, čovek ne može, a da ne pomisli kako postoje tela, organizacije, komisije u okolnim eksjugoslovenskim republikama i njihovim inoispostavama koje traže i najmanji motiv ne bi li pokušali da ocrne Srbiju, njenu politiku, kulturu, pa čak i sport. Vazda na mrtvoj straži, ovi demagoški „zagovornici pomirenja“ histerično „skaču“ na najmanji znak srpskih „zloupotreba“, lobirajući u telima i medijima diljem sveta ne bi li ocrnili svoje susede, to jest nas. I sve to u ime „ljubavi“, „razumevanja“, „saradnje“… Nema nikakve veze što obično obmanjuju, krivotvore, lažu, paniče itd. važno je samo da „dižu glas“ protiv navodnog srpskog šovinizma, hegemonizma, nacionalizma… Začudo, mada su mnogi od njihovih „sapatnika“ iz ovih krajeva mic-po-mic uvideli o čemu se radi i digli ruke od podrške ovakvim militarima, još uvek ima onih koji su spremni da ih podrže, a da i sami (ne) uviđaju kako je sve to apsurdno, smešno, suvišno… A kako reče pesnik: „Sutra o tom niko i onako više ništa neće znati“.

„Ratel“ bez granica

Barselona, Kan, Ženeva, Bukurešt, Peking, Ženšen, Stokholm, Tirana, Beč, Brisel, Dubaji (dva puta)…
Da nije bilo sukoba „Ratela“ i jedne TV stanice nikada u javnost ne bi izašli podaci koje je sve gradove tokom 2012. obišao aktuelni direktor „Ratela“ i nekolicina njegovih kolega!
Pa zašto, pobogu? Naravno da postoji „odgovor“. Naš „Ratel“ predstavlja Srbiju u Telu evropskih regulatora za elektronske komunikacije, istina sa „statusom posmatrača“! Zbog toga sva ta putovanja.
Čovek se pita koliko nas ovo „posmatranje“ košta i šta bi tek bilo da smo punopravni članovi?

Evo snega

Dok sam pisao ovaj dnevnički tekst, zahladnelo je i kiša se lagano preobrazila u sneg. Bele se polja, ulice, parkovi, krovovi. Sneg je prekrio sve moguće otpatke koje smo razbacali oko sebe. Ponovo je naša zemlja čista i nevina, i ponovo nam pokazuje kako bi mogla biti lepa samo da je malo više poštujemo i pazimo!

[/restrictedarea]