Gospodari suša i oluja

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Ko je od svetski poznatih ličnosti bio na sastanku Kluba bogova maja prošle godine na kojem su harmonizovane „humanitarne“ aktivnosti oko smanjenja stanovništva i uništavanja malih, nezavisnih  proizvođača hrane?

Ideju o uspostavljanju globalne vlade više nije moguće odbaciti kao teoriju zavere, posebno posle odluke Saveta za međunarodne odnose (Council of Foreign Relations – CFR) o pokretanju međunarodne inicijative za osnivanje Saveta svih Saveta (Council of Councils), radi „usaglašavanja jezičkih termina koji će biti korišćeni u borbi protiv zajedničkih pretnji, izgradnje podrške inovativnim idejama i osmišljavanja pravnih lekova… s ciljem da se, putem javne rasprave, povežu vodeće institucije za međunarodnu politiku, radi donošenja zajedničkog stava u vezi sa globalnim upravljanjem i multilateralnom saradnjom“. U osnivačkom odboru Saveta nalaze se vodeće institucije 19 zemalja (po ugledu na grupu G20), a drugi sastanak Saveta održan je u Moskvi (12. decembra), pod naslovom „Izazovi za Globalnu vladu u 2013“. Organizatori su izrazili posebnu zahvalnost Robina Foundation „za velikodušnu donaciju u okviru tekuće podrške CFR-a i Programa globalne vlade“.

U KOJOJ SU VEZI SOFTVERI I GMO? Mnogi analitičari povezuju ovaj događaj sa projektom iz knjige „Između dva veka“ Zbignjeva Bžežinskog (1970) u kojoj autor predviđa da će do 2018. „tehnologija omogućiti vođama glavnih nacija veliki izbor tehnika za vođenje tajnog rata, između ostalog i alternativnim korišćenjem tehnike modifikacije vremena za proizvodnju suša i oluja.“ Sklapajući kockice ovog pazla nezaobilazno dolazimo do oca Zelene revolucije Normana Borlauga (preminuo 2009), dobitnika „Nobelove nagrade“ za zasluge u transformaciji sela i poljoprivredne proizvodnje. Njegov rad je olakšao imperijalistički poduhvat osvajanja ključnih pozicija u agrobiznisu, a karijeru je započeo 1940, uz podršku Rokfelerove fondacije, zabrinute za sudbinu svojih poseda u Meksiku i Latinskoj Americi. Ova fondacija je zastupala i politiku kontrole rađanja siromašnih slojeva i naroda, kao sastavni deo reforme proizvodnje hrane i „borbe protiv gladi“. O kontinuitetu ove politike svedoči deo Borlaugovog govora, na svečanosti povodom dodeljivanja „Nobelove nagrade“:„Neće biti progresa u borbi protiv gladi ukoliko se oni koji se zalažu za povećanu proizvodnju hrane i oni koje se zalažu za kontrolu populacije ne ujedine radi postizanja zajedničkog cilja.“
Borlaugovu misiju danas sprovodi Bil Gejts, sa proširenom elitnom ekipom, koju čine Voren Bafet, Džordž Soroš, Majkl Blumberg, Ted Tarner i Opra Vinfri. Oni su se (prema tvrdnjama insajdera) okupili na tajnom sastanku „Kluba bogova“, 5. maja 2012, u kući britanskog nobelovca i predsednika Rokfelerovog Univerziteta, biohemičara ser Pola Nersa, kako bi harmonizovali svoje „humanitarne“ aktivnosti oko smanjenja stanovništva i uništavanja malih, nezavisnih proizvođača hrane. O pogubnim posledicama Zelene revolucije govori i Erik Hobsbaum u knjizi „Vek ekstrema“, zaključivši da je „smrt seljaštva najdramatičnija i najdalekosežnija socijalna promena u drugoj polovini XX veka koja nas zauvek odvaja od sveta prošlosti.“
Jedna od operacija sprovođenja Zelene revolucije uspešno je izvedena u Keniji, zahvaljujući koordinaciji aktivnosti asocijacije AGRA, Gejtsove fondacije i „Monsanta“. „Sinergija između proizvođača softvera i proizvođača GMO postaje razumljivija kad se uzme u obzir da su ova dva korporativna Titana zaradila milione zahvaljujući tehnologiji, kroz agresivnu odbranu vlasničkih prava na intelektualnu svojinu“, kaže Raj Patel, upoređujući manipulaciju seljacima sa kompjuterskim programiranjem:„Ovaj model poljoprivrede koristi kenijskog seljaka kao delić softvera, programiranog u komercijalne svrhe, uz stvaranje privida da je znanje koje mu ‚ugrađuju‘ poželjno i neutralno. Ali znanje nikad nije neutralno, ono neizbežno utiče na odnose moći.“

[restrictedarea]

PROGRAMIRANA DESTRUKCIJA Hari Klever u knjizi „Kontradikcije Zelene revolucije“ tvrdi da je razvoj tehnologije za industrijsku poljoprivredu bio u interesu američke elite. „Oni su na ovaj način usmerili kurs ekonomskog i socijalnog razvoja Trećeg sveta u sopstvenu korist, uključujući izolovane zajednice poljoprivrednih proizvođača u kapitalistički tržišni sistem. Ovi ‚eksperti za razvoj‘ vremenom su shvatili da nije dovoljno uvući seljake u tržišnu utakmicu, zagovarajući ‚kulturu progresa‘, praćenu hiperproizvodnjom, već je neophodno formirati potrošačke navike u porodičnom krugu proizvođača, kako bi se kanalisao tok ovog teško zarađenog novca.“ Klever upućuje na knjigu „Pokrenuti poljoprivredu“, zagovornika „kulture progresa“ Artura Mošera koji preporučuje metode za razvijanje i podsticanje potrošačkog mentaliteta kod seljaka. Mošer je predlagao otvaranje klubova za žene i mlade, gde bi se putem promocija i predavanja stimulisale potrošačke navike: „Ove izmišljene potrebe bi zadovoljavali privrženi očevi i muževi, što bi ih dodatno motivisalo da više rade… Da bi se ovo ostvarilo potrebno je raditi na napuštanju tradicije i ustaljenih običaja, kao i na promeni odnosa prema zemlji.“ Poljoprivredni proizvođač bi, prema Mošeru, morao da priđe proizvodnji hrane kao biznisu, što je jedini način za ostvarivanje buržoaskih ciljeva. I tako je poljoprivrednik, vremenom, prestao da živi sa prirodom u skladu sa njenim zakonima, prihvativši za vrhovni zakon – zakon tržišta, a proizvodnju hrane pretvorio u poslovni poduhvat.
Posledice praktičnog delovanja Normana Borlauga i teorije Artura Mošera mogu se videti u najnovijoj studiji „elitne“ grupe Resources for the Future (RFF), urađenoj na zahtev Svetske banke za razvoj poljoprivrede online casino u bazenu Mekonga. Autori studije otvoreno zagovaraju promenu ruralne socijalne strukture i ličnih navika seljaka, radi olakšanog funkcionisanja kapitalističkih institucija.
Da je na delu programirana destrukcija, a ne neznanje i pogrešne procene fondacija i kompanija zaduženih za „iskorenjivanje gladi“, vidi se iz preporuka Robina Stoklija u vezi sa „klimatskim promenama“ (ma šta to značilo). Direktor Schroders Climate Change Fund-a kaže da će bavljenje klimatskim promenama „biti jedan od najatraktivnijih sektora za investiranje u sledećih 20 godina.“ I poslovna politika Dojčebanke okrenuta je ovom zlatnom teletu, pa se pod sloganom „Investiranje u budućnost“, sprovodi kampanja obaveštavanja zainteresovanih kompanija, da se ne radi samo o socijalnim, političkim i moralnim pitanjima, već prevashodno o šansi da se ostvari dobra zarade. I britanski premijer Dejvid Kameron zastupa gledište da je neophodna promena vokabulara, kako se filantropskim apelima za „spasavanje planete“ ne bi rasterali lovci na dobru zaradu.

TAJNA ZELENOG BIZNISA „Ublažavanje klimatskih promena“ predstavlja sledeći korak ka komercijalizaciji celokupnog života na planeti, uz pomoć ovlašćenih agencija kao što je United Nations Environment Program (UNEP), kao i nekoliko vlada, koje koriste definicije zelenog biznisa kao što su „održivi razvoj, ublažavanje siromaštva, ljudska prava…“ Da bi zaštitile investicije kompanije (države) uspostavljaju svojevrsne regulativne mere, da bi neometano nastavile sa destrukcijom, sve dok im se ne učini da je popravljanje napravljene štete profitabilnije.
Tako smo ušli u eru „programirane destrukcije“ definisane kao „način da se izazovu nestašice“, što je suština zelene ekonomije, a intenzivno uništavanje načina života, koji nude alternativni socijalni sistemi širom sveta, omogućava snižavanje cene rada. Tako je došlo i do transformacije semena u veliki komercijalni poduhvat, što je dovelo do destrukcije tradicionalnog sistema brige za seme, njegovo čuvanje, razmenu i proizvodnju, i onemogućavanja samostalne proizvodnje semena uz pomoć Zakona o intelektualnoj svojini.
Piter Rose u knjizi „Lekcije iz Zelene revolucije“ otkriva metode pomoću kojih su poljoprivrednici uvučeni na globalno tržište, da bi postali zavisni od prateće industrije:„Posle uvođenja novog ‚poboljšanog‘ semena petrohemija je postala deo poljoprivredne proizvodnje, a cena poljoprivrednih proizvoda je dodatno opterećena ulaganjem u pesticide, veštačko đubrivo, benzin, marketing… Pri tom su cene hemikalija rasle brže od cena poljoprivrednih proizvoda, što je dovelo do osiromašenja i propadanja malih poljoprivrednika. Na ovako pripremljen teren stupaju neofeudalci, koji su se – usled straha od pobuna bedno plaćenih radnika (bivših samostalnih proizvođača) – opremili moćnom mehanizacijom eliminišući u potpunosti ljudski faktor. Ovo je dovelo do industrijalizacije poljoprivredne proizvodnje i novog kruga pakla: uvođenje GMO.
Rose je posle posete Kubi i obilaska poljoprivrednih kombinata zaključio da je ova zemlja, u uslovima američkog embarga i nemogućnosti da nabavi hemijske preparate i savremene mašine, silom prilika razvila jedan od najefikasnijih sistema na svetu za proizvodnju organske hrane. Kubanski način proizvodnje hrane zadovoljava potrebe rastućeg urbanog stanovništva i privlači poljoprivrednike i ekoaktiviste iz celog sveta. Rose kaže da se na Kubi desila „najobimnija konverzija konvencionalne poljoprivrede u organsku ili poluorgansku proizvodnju hrane, za koju je svet ikada čuo; ona služi za primer kako se, i pod najnepovoljnijim uslovima, može sačuvati bezbednost hrane.“

[/restrictedarea]