DUŠAN PROROKOVIĆ. SRBIJA I NEMAČKA ILI ŠANSA JE U SUPROSTAVLJANJU

O ekonomskom prisustvu, koje se realizovalo od 1999. kroz programe razvojne pomoći privremenim institucijama u Prištini, a od 2008. i sve učestalijim investicijama (istina malog obima) ne treba puno ni trošiti reči. Posle postepenog jačanja sopstvene uloge unutar KFOR-a, čime se postavila kao nezaobilazan vojni faktor na Kosovu i Metohiji, Nemačka na isti način postepeno preuzima i ključne političke poluge.

U prilog ovoj tvrdnji može se navesti i primer imenovanja novog šefa EULEKS-a Bernda Borharta. Borhart je jedan od boljih poznavalaca albanskog pitanja, ne samo u Nemačkoj. Zanimljivo je, međutim, i da se radi o zameniku Vilijema Vokera iz Verifikacione misije OEBS-a na KiM. Već danas postoji niz dostupnih dokumenata (neki se mogu pronaći u MSP, neki u VS) koji ukazuju da se nije radilo o bilo kakvoj „verifikacionoj misiji“, već o odlično organizovanoj bezbednosno-informativnoj strukturi, koja je zloupotrebila ime OEBS-a. Ova bezbednosno-informativna struktura, pod rukovodstvom Vilijema Vokera odgovorna je za falsifikovanje „masakra u Račku“, ali je takođe imala svoju ulogu i u sprovođenju jednokratnog NATO-plana „Droga za oružje“.

Planom „Droga za oružje“ dozvoljeno je da albanski narko-kartel razvije do određene mere svoj biznis na pojedinim zapadnoevropskim tržištima, a da zauzvrat ostvareni prihod iskoristi za naoružavanje tzv. OVK. O ovome je čuveni praški „žestoki momak“ albanskog porekla Princ Dobroši i svedočio pred češkim državnim tužiocem 1999. godine. Za potrebe realizacije programa „Droga za oružje“ korištena je i raspoloživa infrastruktura NATO (avioni za transport, lučka skladišta, bezbednosno „pokrivanje“…). Nemačka je bila uključena u ceo projekat, pa se prema tome može zaključiti i da je Borhartova uloga na terenu bila nešto posebno. Kako bi to već okvalifikovalo nekoliko penzionisanih srpskih diplomata i oficira, u takvim situacijama se na teren šalje „Džejms Bond“. Da li je slučajnost to, što nemački Auswärtiges Amt baš u ovom trenutku šalje svog „Džejmsa Bonda“ na poziciju šefa EULEKS-a? Pa ko nešto malo zna o nemačkoj spoljnoj politici, zna i da je to sistem u kojem nema slučajnosti ni improvizacija! Čak ni u protokolarno-ceremonijalnom delu, a kamoli kada se radi o strateškom planiranju.

NEMAČKA NA KIM Očigledno, Nemačka, koristeći kao sredstvo NATO i EU, preuzima ključnu poziciju na Kosovu i Metohiji. Zbog toga bi trebalo ponovo analizirati tamošnje nemačke interese: kratkoročne, srednjoročne i dugoročne. Gledano kratkoročno, nemački interes je da se ubrza readmisija i da se Albanci, kosovsko-metohijski ili oni iz Albanije, što pre vrate na Balkan. Pre svega bi se to odnosilo na Albance koji trenutno borave u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, ali bi se Berlinu u ovoj akciji priključili i mnoge druge države. U tom kontekstu treba posmatrati i ubrzavanje procesa evropskih integracija tzv. Republike Kosovo i sve češće interesovanje nemačkih privrednika za ulaganja u sektor malih i srednjih preduzeća na Kosovu i Metohiji. Ideja je da se kroz proces evropskih integracija pripremi zakonski osnov i Priština obaveže na prihvat albanskih emigranata, ali i da se upodobi zakonodavni sistem, a zatim da se kroz investicije manjeg ili srednjeg obima deo Albanaca i zaposli kako više ne bi emigrirali u zapadnu Evropu. Radna snaga na Kosovu i Metohiji je jeftina, najjeftinija na kontinentu, pa ne treba isključivati ni mogućnost da kratkoročno kosovski Albanci nađu i svoje mesto u sistemu evropske podele rada.

Jer zašto bi nemačke kompanije selile deo svoje proizvodnje u Bangladeš ili Šri Lanku kada će za isti novac moći da dobijaju proizvode i na Kosovu i Metohiji. Istina, cena radne snage bi im bila nešto malo viša, ali bi im troškovi transporta bili značajno manji. U ovu kalkulaciju treba uključiti i dobit od readmisije, odnosno „oslobađanja“ socijalnih fondova u zapadnim zemljama, čija sredstva albanski emigranti trenutno koriste. U narednim godinama, sve su procene, ekonomska stagnacija u zapadnim zemljama će se nastaviti, pa će pitanje nelegalnih imigranata dobijati na aktuelnosti.

Gledano srednjoročno, nemački interes tiče se preuzimanja kontrole nad lignitnim poljima Kosova i Metohije. Ovaj plan bi verovatno uključivao i potrebu za privatizacijom postojećih, ili još verovatnije izgradnjom nove termoelektrane (poslove elektrodistribucije preuzela je već turska kompanija Limak i Čelik; ogranak kompanije Limak je još 2010. godine preuzeo upravljanje preduzećem Aerodrom Priština na 20 godina). U svakom slučaju, kontrola jezera Gazivode i vodoprivrednog sistema Ibar-Lepenac nameće se kao neophodna. Nedostatak vode na Kosovu i Metohiji za realizaciju ovako velikog projekta i veću eksploataciju lignita se samo može nadomestiti uspostavljanjem vojne kontrole nad vodnim resursima Ibarskog Kolašina, koji naseljavaju Srbi. Otuda i veliko angažovanje Bundesvera u svim akcijama protiv Srba u opštini Zubin Potok u poslednjih godinu dana.

Gledano dugoročno, za Nemačku je Kosovo i Metohija važan prostor sa kojeg se može realizovati dalje strateško napredovanje ka Bliskom Istoku i ostvarivanje davnašnjih geopolitičkih ciljeva. Takođe, Kosovo, a posebno Metohija, predstavljaju strateško zaleđe jadranskog priobalja. Iz ovog ugla treba i posmatrati stacioniranje nemačke vojne komande u Prizrenu još 1999. godine. Južna Metohija je odlično povezana sa Jadranom, ona predstavlja svojevrstan geostrateški Hinterland, prostor odakle se može planirati dalji nastup ka Tirani i Draču (i u krajnjoj liniji prema Otrantu).

Za Nemačku je ovaj trenutak veoma bitan, u njemu se, sasvim je moguće, određuje sudbina kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih ciljeva u regionu, i otuda primetna hiperaktivnost na Kosovu i Metohiji. Donekle i trenutni ili potencijalni (geopolitički) suparnici su Nemačkoj ostavili prilično slobodnog prostora. Za SAD kosovsko pitanje je postalo trećerazredno usled prezauzetosti na Bliskom Istoku; ruski uticaj je postepeno istiskivan kako se Srbija povlačila sa Kosova i Metohije od 2008. godine, sve uz sramnu asistenciju srpskih vlasti; Turska je zabavljena sopstvenim jadom i ratovima u komšiluku, u koje je punom snagom uključena, mada se svim silama trudi da svoje prisustvo na albanskom etnoprostoru ojača; Velika Britanija i Francuska pokušavaju da kontrolišu situaciju preko unutrašnjih mehanizama EU i NATO, s obzirom da se obe zemlje bore sa velikim unutrašnjim problemima (V. Britanija – da li će uopšte ostati u EU, kao i otvaranje „škotskog pitanja“; Francuska – ekonomski problemi, koji po svemu podsećaju na ono što se dešavalo u Španiji u prethodne tri godine), a istovremeno su angažovane, zajedno sa SAD, na Bliskom Istoku i Magrebu. Zato će se njihova kratkoročna aktivnost svoditi uglavnom na (ne)davanje saglasnosti nemačkim akcijama!

ALABNSKI LEBENSRAUM Koliko se sve ovo kosi sa srpskim interesima? Prvo, masovan povratak Albanaca iz zapadnoevropskih država na Kosovo i Metohiju vrlo brzo će dovesti do novih pritisaka, kako na kosovsko-metohijske Srbe, tako i na teritoriju centralne Srbije. Ukoliko bi zapadne države vratile sve albanske emigrante (procenjuje se da ukupno Albanaca u zapadnoevropskim državama može biti oko 1,4 miliona, od čega je najmanje trećina njih sa KiM), prosečna gustina naseljenosti na Kosovu i Metohiji bi se popela na preko 210 stanovnika po kvadratnom kilometru! Treba li uopšte podvlačiti da bi u takvim okolnostima albansko stanovništvo počelo da traži novi životni prostor (lebensraum). Širenje albanskog etnoprostora moglo bi se realizovati sa Kosova i Metohije u nekoliko pravaca, a za Srbiju su najproblematičnija dva: istočni – preko Preševa ka Bujanovcu i dalje ka Vranju; i severoistočni – preko Merdara i Kuršumlije, pa dalje ka Prokuplju!

Pritisak za širenjem etnoprostora uzrokovale bi i socijalne prilike. To što bi nekakve investicije stigle na Kosovo i Metohiju i što bi (sve)albanska ekonomija našla svoje mesto u kontinentalnoj podeli rada, uopšte ne znači i da bi time bili rešeni ekonomski, a još manje socijalni problemi. Ukoliko neko seli svoju proizvodnju iz Bangladeša u Metohiju, on ima nameru i da nastavi da plaća radnu snagu u Metohiji onoliko, koliko je plaćao u Bangladešu. Početni efekat i brz dolazak investitora verovatno bi podigli stepen optimizma i uticali na popravljanje samopouzdanja kod kosovsko-metohijskih Albanaca, ali: koliko dugo bi to moglo trajati? Nekoliko godina, najviše deceniju. Sve posle tog početnog efekta bilo bi brušenje nezadovoljstva i stvaranje socijalnih napetosti!

Drugo, i sama Srbija kuburi sa rezervama neobnovljivih izvora energije, pa se pretpostavlja da će sadašnji izvori, pre svega površinski kopovi Kolubare i Kostolca, moći da se značajnije eksploatišu najdalje do 2040. godine. Odustajati od kosovsko-metohijskog rudnog bogatstva, najblaže rečeno, je neodgovorno! Mogu, naravno, i Albanci i pojedine zapadne kompanije da eksploatišu rudno bogatstvo Kosova i Metohije, mogu i da se prave da je sve u redu i u zakonskim okvirima, ali može i Srbija puno toga da preduzme protiv takvih postupaka – i pravno i politički. Naravno, ukoliko hoće. Sve dok se pitanje vlasništva i upravljanja nad resursima na Kosovu i Metohiji konačno ne reši, odnosno kako to EU-posrednici vole da sufliraju, dok se Srbija ne saglasi da ovim resursima mogu upravljati institucije u Prištini, ovo pitanje je otvoreno. Srpski interes nije da se odriče od ovih resursa. Još veći problem predstavlja mogućnost organizovanja vojne intervencije protiv srpskog stanovništva u Ibarskom Kolašinu, a sve zarad preuzimanja kontrole nad vodoprivrednim sistemom Ibar-Lepenac.

NEMAČKA I TURSKA NA BALKANU Treće, ukoliko ispunjavanje dugoročnih nemačkih geopolitičkih ciljeva znači i veće nemačko oslanjanje na albanski faktor, a iz već opisanih procesa vidi se da je to realna mogućnost, onda i tom pogledu Srbija može očekivati dugoročno neprijateljsko postavljanje Nemačke. Neprijateljsko postavljanje Nemačke verovatno bi vodilo preko daljih pritisaka na severni deo Srbije, pružanje podrške autonomaškom pokretu u Vojvodini, kao i pokušaje preuzimanja potpune kontrole nad tokom Dunava kroz Srbiju. Potencijalno paktiranje Nemačke sa Turskom, dovelo bi i do aktiviranja projekta Zelena transverzala, što bi dodatno destabilizovalo Rašku. U konačnom zbiru, cilj ovakvog projekta bio bi svođenje Srbije na pretkumanovske granice. Plus, mogao bi i da se javi problem uvođenja Srbije u dugoročan neprijateljski odnos sa Bugarskom i problematizovanje odnosa sa Rumunijom.

Oslanjanje na albanski faktor nemoguće je, a da to istovremeno ne znači i obezbeđivanje niza ustupaka Albancima u Makedoniji. Postojeći politički balans u Makedoniji je na staklenim nogama, a etnički balans je samo privid. Davanje novih ustupaka Albancima vodilo bi ka otvaranju novog sukoba koji bi doveo do najpre podele, a potom i do verovatnog nestanka Makedonije. Gledano iz nemačkog ugla, ovo i ne bi bilo tako loše, s obzirom da Makedonija predstavlja sigurnu tačku oslonca SAD na Balkanu. Rasturiti Makedoniju istovremeno znači istisnuti SAD. Ovde treba podsetiti da se, kada se razmatraju moguće geopolitičke projekcije, radi o procesima koji traju više decenija. Uticaj SAD će u sledećim decenijama slabiti, bez obzira što se danas makedonskoj političkoj eliti čini kako im čvrsto vezivanje za Vašington može garantovati teritorijalni suverenitet.

Bugarska ne može mirno posmatrati dalje jačanje albanskog uticaja u Makedoniji, to je svima jasno. Zbog toga je moguće da i od strane Nemačke Bugarska bude uključena u celu računicu o nekoj budućoj podeli Makedonije na albanski i bugarski deo. To bi srpsko-bugarske odnose učinilo nepodnošljivim, što Srbiji nije u interesu (geostrateško zatvaranje Srbije sa južne i istočne strane). Opstanak Makedonije u sadašnjim granicama predstavlja jedan od značajnijih geopolitičkih prioriteta Srbije i svaka dalja destabilizacija Makedonije, direktno vodi i ka pogoršanju ukupnog položaja Srbije.

Uglavnom može se ispostaviti da nemački prodor na istok ne može da se realizuje bez saradnje sa Turskom, a to opet direktno znači dugoročno udaljavanje Srbije od Grčke (i obrnuto) i demontiranje balkanske geopolitičke vertikale. Što se Rumunije tiče, sasvim je jasno da bi nesposobnost Srbije da brani svoje interese u Vojvodini, kao i dalje korišćenje mađarskog faktora (i hrvatskog, ali je to po rumunske interese manji problem) kao provodnika nemačkih interesa u Panonskoj niziji, uticalo na promenu njenog postavljanja. Rumunija bi bila prinuđena da traži nove saveznike, što bi uzrokovalo pogoršavanje inače odličnih srpsko-rumunskih odnosa (to nužno ne bi moralo da znači stvaranje neprijateljstva).

Sa koje god strane da se pogleda, nemački planovi su po Srbiju nepovoljni. Može li se Srbija ovome suprotstaviti? Odgovor je kratak: Srbija se ovome sama ne može suprotstaviti. Da li Srbija može uticati na promenu nemačkih planova? Teško, ali moguće je probati. To se može uraditi pre svega preko usaglašavanja dugoročnih planova i strateških projekata. Jedan od najvažnijih, od kontinentalnog značaja, jeste izgradnja Balkanskog kanala, od Smedereva do Soluna! Balkanski kanal u određenom smislu predstavlja nemački projekat od strateškog značaja. Pošto bi se nadovezao na postojeći sistem Rajna-Majna-Dunav, njime bi bio uspostavljen plovni put od Mediterana do Severnog mora.

BALKANSKI KANAL Tokom predizborne kampanje 2012. godine potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić dosta je govorio o ovom projektu kao šansi Srbije. Zbog toga je bio i ismevan i napadan od pojedinih političara i medija! Po izboru, predsednik Nikolić je izgleda svoju aktivnost po ovom pitanju nastavio, pa je brzo posetio Skoplje. Najpre treba podvući da se radi o vrlo ozbiljnoj stvari, koja uopšte nije za podsmevanje (bez obzira što to tako predstavljaju pojedini političari i novinari, što je opet, imalo uticaja i na širu javnost). Prvi put je o mogućnosti izgradnje Balkanskog kanala pisano još daleke 1903. Realizacija ove ideje nije ni tehnički neizvodljiva. Studije koje su se bavile ovom temom su završene još tokom 1970-tih, u vreme komunizma. Potom su dorađivane krajem 1980-tih. U međuvremenu, do današnjih dana, Bosfor je postao još zakrčeniji, a s obzirom na sva predviđanja da će se brodski transport roba u narednim decenijama povećati za 2,5 do četiri puta, pitanje traženja alternative za Bosfor postaje aktuelnije nego bilo kada u istoriji.

Ipak, to ne znači automatski i da će do realizacije ovog projekta doći – barem ne u dogledno vreme. Dva su problema očigledna: finansijski i politički. Što se finansija tiče, izgradnja Balkanskog kanala se procenjuje na 10-15 milijardi evra. S obzirom na iskustva vezana za izgradnju kanala Rajna-Majna-Dunav (višestruko kraći, za izgranju manje zahtevan, a koji se nalazi u zoni kontinentalne geoekonomske osovine), može se naslutiti da bi ovi projektovani troškovi, mogli narasti od jednog i po do dva i po puta. Tako je verovatnija suma, neophodna za potunu realizaciju projekta Balkanski kanal negde između 15 i 30 milijardi evra. O kakvoj sumi se radi, zarad poređenja, treba napomenuti da toliko novca nije ušlo u ekonomije balkanskih zemalja putem investicija za prethodnih deceniju i po (ne računajući privatizacije, već uključujući samo strane direktne investicije).

Pitanje je, dakle: zašto bi neko investirao u jedan veliki projekat toliko novca, kada u prehodnom periodu nije pokazivao nikakav značajniji interes da od Balkana napravi ekonomski vitalnu zonu? Takođe, postavlja se i pitanje kojom brzinom bi se uložena sredstva vraćala? Najveći ruski strateški projekat po raspadu SSSR je izgradnja naftovoda Istočni Sibir-Pacifik (dugačak oko 4.600 km) koji je koštao nešto preko 20 milijardi evra. Ovim cevovodom biće transportovana nafta, pa će se uložena sredstva (uz očekivane visoke cene nafte tokom naredne decenije) vratiti najdalje za 20 godina. Šta može biti transportovano Balkanskim kanalom da bi se njegova izgradnja isplatila u razumnom roku? Sa jedne strane, jasno je, bez oslanjanje na zapadoevropske ekonomije Balkanski kanal je neisplativ. Sa druge strane, ukoliko će zapadnoevropski, odnosno, preciznije rečeno – nemački kapital i privreda (koristeći EU kao sredstvo) graditi ovaj kanal i potom ga i koristiti, postavlja se i pitanje upravljačkih prava, vlasničkih odnosa itd.

Poznati ekonomski analitičar Majkl Parenti upozorava kako se BDP Indije smanjio za neverovatnih 80 odsto u periodu od 50 godina, tokom britanskog kolnijalnog upravljanja (iako se eksploatacija pojedinih sirovina u istom periodu višestruko povećala). To što će jedan strateški projekat prolaziti kroz Srbiju ne mora da znači i da će Srbija imati preterane koristi. O tome tek treba pregovarati, ali se i politički pozicionirati i ojačati ukupan položaj zemlje (češki istoričar Jan Rihlik podseća na tragično iskustvo balkanskih država sa izgradnjom Carigradske pruge, kada nikakvog značajnijeg podizanja privrednih aktivnosti nije bilo dugo pošto je pruga izgrađena, a koja je koristila pre svega za potrebe srednjeevropske ekonomije).

SRBIJA I GRČKA I tu dolazimo do drugog problema – političkog. Svaki strateški projekat je i politički projekat. Otvoreno je pitanje, šta Nemačkoj (ili kako će to biti predstavljano EU) više odgovara ukoliko ovakav projekat želi da realizuje: da ga realizuje sa tri države Srbijom, Makedonijom i Grčkom ili u nekom drugom okviru? Balkanski kanal je starteški projekat za Srbiju i Grčku, jer ojačava balkansku geopolitičku vertikalu i upućuje Makedoniju na savezništvo sa Beogradom i Atinom. Grčka na takav način dobija strateško kopneno zaleđe i obezbeđenu vezu prema srednjoj Evropi, Srbija izlaz ka solunskoj luci, a Makedonija, kao ključna tranzitna zemlja, priliku za brži ekonomski razvoj. Na ovakav način se i amortizuje i albanski etnoprostorni ekspanzionizam i obezbeđuju grčki, makedonski i srpski interesi u odnosu prema albanskom faktoru. Za Srbiju i Grčku, takođe je i bitno što se na ovakav način efikasno suprotstavljaju daljem turskom uklinjavanju ka unutrašnjosti Balkanskog poluostrva.

Međutim, da li je to i interes Nemačke? Svaki pokušaj izbijanja na Bliski Istok Nemačka želi da realizuje preko Turske, pa u tom kontekstu srpsko-grčka vertikalna osovina više predstavlja problem nego rešenje. Izolacija albanskog faktora takođe nije u preteranom interesu Berlina, a, gledano sa istorijskog stanovištva, nijedan od tri naroda – Srbi, Makedonci ili Grci – nije predstavljao stabilnu „nemačku“ tačku oslonca na Balkanu. Naprotiv, u ovom delu Evrope Nemačka je nailazila na najžešći otpor! Zbog toga je i verovatniji pristup, prema kojem bi u interesu Nemačke bilo da se prostor, kojim bi prolazio Balkanski kanal, dalje geografski razdrobi te da pored srpskog, makedonskog i grčkog faktora, u igru uđu i albanski i – sasvim je moguće – bugarski faktor.

Pored toga, zarad slabljenja ukupnog položaja Srbije i njenih pregovaračkih pozicija, neophodno je dalje aktuelizovati „vojvođansko pitanje“. Tako razdrobljene i slabe balkanske države će predstavljati male zalogaje, izvođače radova, čija uloga će se svoditi na tehničke stvari. Samim tim, ni izgradnja Balkanskog kanala ne bi imala većeg dugoročnog efekta po popravljanje ukupnog položaja Srbije.

Drugi politički problem predstavlja moguće postavljanje atlantističkih centara moći. Njima ne samo da nije u interesu nemačko jačanje u zoni Velikog Bliskog Istoka (čiji je Balkan severozapadni obod) već imaju dijametralno suprotne planove u ovom delu sveta. Za atlantizam proces napredovanja treba da bude obrnut, te je neophodno „otvarati vrata“ za napredovanje islamskih uticaja u Evropi, pa samim tim i treba omogućiti prostor za geopolitičko širenje uticaja muslimanskih država u jugoistočnoj Evropi. U celoj atlantističkoj jednačini Srbi mogu biti važan saveznik: valjda ne postoji evropski narod kojeg je lakše motivisati za borbu protiv Nemaca od Srba (po ovome se Srbi mogu porediti samo sa Poljacima)! Ukoliko je izgradnja Balkanskog kanala pretnja po atlantističke interese, za očekivati je da se može očekivati akcija velika po obimu i kratka po trajanju, koja bi usmerila Srbe protiv Nemaca, pa samim tim bi i Srbija postala najveći protivnik realizacije pomenutog strateškog projekta! Koliko bi sami Srbi imali štete od toga ne treba ni objašnjavati, kao što ne treba ni objašnjavati koliko puta se u istoriji desilo nešto slično! Gledajući dugoročno, Srbija i Nemačka mogu, ali i ne moraju imati podudarne interese, mada se, načelno gledano, ove dve zemlje mogu „strateški spojiti“ po pitanju izgradnje Balkanskog kanala.

IZMEĐU RUSIJE I ATLANTIZMA Ipak, u tome kakvi dugoročni ciljevi mogu biti-podudarni ili ne – veliki doprinos imaće i srednjeročni i kratkoročni planovi obe strane. A posmatrano iz oba navedena ugla – srednjeročnog i kratkoročnog – srpski i nemački interesi su dijametralno suprotni. Zbog toga se može i naslutiti da bi njihova potpuna realizacija isključivala i mogućnost „strateškog spajanja“ Srbije i Nemačke u budućnosti. Ispunjavanje nemačkih kratkoročnih i srednjeročnih interesa na Balkanu direktno utiče na dalje pogoršavanje položaja Srbije i smanjuje manevarski prostor za reagovanje u budućnosti. Onda bi u budućnosti, kada već dogori do nokata, pred Srbijom bila samo jedna mogućnost: brzo vezivanje za atlantizam i ulazak u oštar sukob protiv Nemačke! A opet, ovaj scenario se mora izbeći. Srbiju su i previše koštala vojna sukobljavanja sa Austrijom i Nemačkom, bez obzira što su Srbi iz tih sukoba izlazili kao pobednici.

Možda deluje paradoksalno, ali rešenje za popravljanje srpsko-nemačkih odnosa u dalekoj budućnosti i potencijalno „strateško spajanje“ interesa dve zemlje leži u suprotstavljanju agresivnoj nemačkoj političkoj ofanzivi na Balkanu danas! Za Srbiju je to i značajno lakše. Danas smo daleko od toga da može doći do velikog vojnog sukoba a, kada već govorimo o suprotstavljanju, ono bi se ticalo pre svega korišćenja političkih instrumenata. Srbija bi se morala suprotstaviti nemačkim planovima da se državnost tzv. Republike Kosovo zaokruži, da se srpski uticaj sa prostor Stare Srbije i Južne Srbije potpuno istine, kao i da Nemačka u potpunosti zagospodari svim kosovsko-metohijskim energetskim resursima. Put ovog sukobljavanja vodi i preko zaustavljanja daljih evropskih integracija Srbije jer se kao najubojitije nemačko sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa na Balkanu upravo pojavljuje EU. Borba za bolju poziciju Srbije vodi preko političke neutralnosti.

A opet, za političku neutralnost potrebni su i saveznici. Traženje saveznika na strani atlantističkih centara moći ili u Turskoj treba isključiti, pa se kao potencijalni strateški partner nameće – Rusija. Ovo je vidljivo i tokom prethodnih pola decenije, a kako vreme bude prolazilo, postajaće sve očiglednije. Za Srbiju put popravljanja odnosa sa Nemačkom vodi preko savezništva sa Rusijom. Međutim, postavlja se i pitanje: zašto bi Rusija ulazila u tako nešto?

Pa opet, treba se vratiti na podelu interesa na kratkoročne, srednjeročne i dugoročne. Gledano dugoročno, nemački i ruski interesi će se sve više poklapati, pa stoga se i može zaključiti kako Rusija ne bi pružala nikakvu podršku Srbiji za političko sukobljavanje protiv Nemačke. Međutim, gledano kratkoročno i čak srednjeročno, ruski i nemački interesi na Balkanu su međusobno suprotstavljeni. Dalja fragmentacija srpskog etnoprostora destabilizuje potencijalnu zonu ruskog geopolitičkog uticaja, čime se Rusija dugoročno istiskuje sa Balkana. Opet, bez prisustva na Balkanu, problematizuje se i pitanje strateškog pozicioniranja velikih sila u kavkasko-kaspijskom regionu, što ugrožava južnu granicu Rusije. Upuštajući Balkan, Rusija ponovo otvara staro, do juče aktivno geopolitičko žarište na sopstvenoj teritoriji.

Drugi problem za Rusiju se krije u tome, što bi Srbija, ukoliko nema Rusiju kao najvažnijeg saveznika, alternativu potražila u atlantizmu. Cena jednog takvog aranžmana bi verovatno bila velika: stvaranje od balkanskih pravoslavnih zemalja jedne velike „lansirne rampe“ okrenute ka Rusiji. Treći problem je istorijsko iskustvo, koje nam govori kako je na Balkanu atlantizam lako pravio okvir koji je bio idealan za stvaranje rusko-nemačkog neprijateljstva.

ODNOSI PREKO KOSOVA Realizacijom kratkoročnih i srednjeročnih ciljeva Nemačke, nemačko-srpski odnosi će postajati nepodnošljivi i Srbija će morati u budućnosti da vodi sve oštriju politiku prema Berlinu. Ukoliko bi Moskva pratila ovakve stavove Srbije, pogoršala bi odnose sa Nemačkom; ukoliko bi ih ignorisala, prepustila bi Srbiju atlantizmu. Zato je i za Rusiju jednostavnije da se već sada uključi u rešavanje ovog problema, bez obzira koliko se čini iz ugla Moskve da danas ovaj problem i ne postoji ili mu se pridaje mala pažnja.

Posle svega, može se zaključiti da se budućnost srpsko-nemačkih odnosa određuje preko Kosova i Metohije. Prvo, da bi branila svoje stavove na Kosovu i Metohiji, Srbija može računati na podršku Rusije, čime uključuje Moskvu u svoju stratešku računicu. Drugo, odbranom sopstvenih interesa, Srbija usporava ili u pojedinim oblastima čak i sprečava realizaciju kratkoročnih ili srednjeročnih nemačkih planova na Kosovu i Metohiji, čime se pravi podnošljiviji okvir za popravljanje ukupnih srpsko-nemačkih odnosa u perspektivi. I treće, aktivnim nastupom na Kosovu i Metohiji, Srbija ograničava dalji albanski ekspanzionizam i širenje etnoprostora na region Toplice i juga centralne Srbije, čime se albanski faktor „odgurava“ od projektovane trase Balkanskog kanala. Time Srbija ostaje važan partner i subjekat u realizaciji ovog strateškog projekta.

Na kraju, četvrto, dugoročnim vezivanjem za Rusiju i strpljivim popravljanjem odnosa sa Nemačkom, do kojeg bi neminovno došlo posle osujećivanja nemačkih planova na Kosovu i Metohiji, ograničava se veće mešanje atlantizma i usmeravanje Srba protiv nemačkog faktora. Treba li i napominjati da je svako usmeravanje Srba protiv Berlina koštalo Srbiju po nekoliko miliona srpskih glava! Naravno, treba uzeti u obzir i niz ograničavajućih faktora u ovakvim projekcijama. EU se nalazi u velikoj krizi – ekonomskoj, političkoj i institucionalnoj, Nemačka ima i važnijih i atraktivnijih lokacija na kontinentu na kojima mora intervenisati, a može se polemisati i kako i u kojoj meri bi reagovale Francuska i Italija. To može uticati na nešto povoljniji razvoj situacije za Srbiju. Ukoliko se u Srbiji uopšte i razmišlja o tome da ne neke stvari možemo uticati i da se ne treba prepuštati sudbini. Možda se danas, kako to premijer Dačić podvlači, i ne može puno toga dobiti na Kosovu i Metohiji. Ali se za Srbiju ne postavlja pitanje koliko može dobiti, već šta može izgubiti na Kosovu i Metohiji. Ponašanje drugih nam pokazuje da se nalazimo u veoma važnom periodu. Za budućnost srpsko-nemačkih odnosa verovatno i ključnom periodu. Gubljenjem postojećih pozicija, bez obzira koliko one izgledale slabe, pravi se veliki problem za buduće generacije! Samo treba da odlučimo da li nam je do budućih generacija uopšte stalo?

Izvor: http://www.standard.rs/