Di su naši TV novci?!

Piše Miodrag Zarković

Osiono i bahato rasipništvo na „Radio-televiziji Vojvodine“ preti da ostavi pravu pustoš u ovoj ustanovi, koju su novopridošli rukovodioci, sve sami antisrpski jurišnici, pretvorili u oazu ličnog, nezasitog hedonizma

Za mesec jul 2012, tokom kojeg njena emisija nije bila prikazana nijednom, dobila je neto zaradu od 205.651,73 dinara. Emisija joj je bila na letnjem odmoru i narednog meseca, avgusta iste godine, kada takođe nije bila prikazana ni jedan jedini put, ali joj je i za avgust matična kuća uredno uplatila 214.974,75 dinara na ime ličnog dohotka. Što je najzanimljivije, u oba iznosa skoro četvrtina otpada na stimulaciju, koju je dotična dama dobijala i za tih šezdesetak dana, iako ih je provela daleko od profesionalnih obaveza.
Odgovor na neizbežno pitanje koja to kuća šakom i kapom deli ovolike stimulacije i zarade ne vodi ka nekoj mitskoj kompaniji koju je svetska ekonomska kriza čudom zaobišla. Taman posla: odgovor vodi u „evropsku regiju“ Vojvodinu, odnosno na poprište kulturnog rata koji je počeo da pustoši novosadsku javnu scenu mnogo pre nego što su se u njega uključili pripadnici pokreta „Naši“. Reč je o „Radio-televiziji Vojvodine“, skraćeno RTV, pokrajinskom Javnom servisu koji se od jula 2011. potpuno nalazi u rukama protivsrpskih kadrova, čija je ostrašćena mržnja prema naciji u čijoj državi žive i deluju bespogovorno dokazana. Među tim kadrovima jeste i junakinja uvodnog pasusa, novinarka Danica Vučenić, jedna od histeričnijih primadona ovovekovnog novinarstva u Srbiji: njena emisija „1 na 1“, osmišljena kao polučasovni razgovor sa izabranim gostom i prikazivana radnim danima u 17:20, ni sama po sebi ne opravdava onoliko pozamašne troškove – autorkina zarada je pet puta veća od prosečne plate u Srbiji za isti period – a pogotovo u dva navedena meseca, tokom kojih emisije naprosto nije bilo u programu. Barem je na stimulacijama moglo da se uštedi da se htelo, ali takva volja očigledno nije postojala.
Da se ovde radi o privatnom poslodavcu nikakve nevolje ne bi ni bilo, pošto privatnik ima pravo da, ako hoće, svojim zaposlenima isplaćuje onoliko visoke plate koliko mu se prohte. Avaj, Danica Vučenić je na platnom spisku javnog preduzeća, Javnog servisa štaviše, što znači da njen dvomesečni nerad – odmor koji, u tolikom trajanju, teško da bi i ruski milijarder Roman Abramovič sebi mogao da dozvoli – ovoliko papreno plaćaju građani Srbije.
Danica Vučenić je, međutim, samo jedan od pojavnih oblika sumanute kadrovske politike sprovođene na RTV godinama unazad, a naročito posle jula 2011, kada je na čelo ove medijske kuće sa B92 dovedena Sanda Savić, žena potpuno posvećena protivsrpskom delovanju i kolovođa antinacionalnog usmerenja vojvođanske televizije.

IZBEGLICA SA B92 Kao programska direktorka Sanda Savić u zvaničnom poretku nije na samom vrhu, gde se nominalno nalazi Siniša Isakov, generalni direktor koji je poslednjeg dana juna 2011. na tom položaju zamenio Blažu Popovića. Isakov je, međutim, tigar od papira, neka vrsta zaštitnog paravana koji se ne meša previše u nepočinstva koja omogućuje upravo svojim nemešanjem. Doveden je po političkoj liniji, a njegova pripadnost Izvršnom odboru Lige socijaldemokrata Vojvodine trebalo bi da ga sama po sebi izuzme iz bilo kakvog postavljenja u Javnom servisu. Ligašima se, međutim, poodavno gleda kroz prste kada se nađu u suprotnosti sa zakonom ili moralom – a svakodnevno su u sukobu sa barem jednim od ta dva – tako da je Isakov ipak postavljen za generalnog direktora, posle čega je trebalo dovesti i nekoga ko će zaista da radi, tj. da se bavi pripremom programa i dovođenjem/raspoređivanjem kadrova. Izbor je pao na Sandu Savić, kojoj su tada već bili odbrojani dani na B92.
Ne samo ona, već su i mnoge njene kolege sa „devedeset dvojke“ tih dana bile primorane da traže drugo uhlebljenje, pošto je ova kuća tada bila prodata novim vlasnicima, a ovi su rešili da se ratosiljaju suvišnog i preskupog ljudstva. „Pečat“ je o tim previranjima pisao i pre nego što su se dogodila, a i pošto su se odigrala, pa nema potrebe da se vraćamo na pojedinosti; dovoljno je samo istaći da je odlazak Sande Savić na RTV, na mesto programskog direktora, predstavljao prinudno izbeglištvo, a ne kakav spektakularan prelazak u kojem jedna kuća od konkurencije preotima kakvog valjanog i dokazanog profesionalca.
Izbeglištvo se, međutim, veoma isplatilo Sandi Savić, čak i više nego što se mogla nadati. Odmah po stupanju na novu dužnost, stavila je do znanja novim kolegama da neće prezati ni od čega, tako što im je rekla da je na mesto programskog direktora RTV-a postavljena ni manje ni više nego ličnim dogovorom Borisa Tadića i Bojana Pajtića. Prvi je u tom trenutku bio najmoćniji čovek Srbije, a drugi je – kao i danas – bio despot severne pokrajine, pa je krajnje razumljivo što je takav nastup Sande Savić propisno prepao zaposlene na RTV-u. Ispostavilo se, ipak, da ona nema nameru da ih otpušta i da nije željna njihovih poslova, već samo njihovog novca. A u toj želji je, reklo bi se, prilično istrajna. Pod nestvarno raskošnim uslovima, u novosadsku televiziju ubrzo su počeli da pristižu miljenici Sande Savić, mahom Beograđani koji su ostali bez sigurnog tla u dotadašnjim kućama (najviše u B92), ali su na RTV dovođeni kao pompezno propraćena „pojačanja“. U toj skupini nalazi se opisana Danica Vučenić, pantomimičarka u pokušaju, poznata po tome što se svojim sagovornicima više obraća mlataranjem ruku po studiju nego jezikom, ali i drugi, slični „maheri“, poput Slobodana Arežine, Klare Kranjc, Vanje Kranjac…

„MUDRAC“ DINKO Za dovođenje ovih kadrova, međutim, možda i nije bila presudna preporuka Sande Savić, već podrška jednog medijskog zlikovca čije savete programska direktorka slepo sluša. Reč je o Sabahudinu Dinku Gruhonjiću, osvedočenom srbomrscu čije je celokupno delovanje prožeto neskrivenim zalaganjem za dalje propadanje Srbije i Srba. Dobro obaveštena čaršija, naime, tvrdi da je lično Gruhonjić pravio spiskove podobnih novinara koje bi Sanda Savić trebalo da dovede na RTV, te da je ona dotančina ispoštovala ove liste.
Da bi u tim pričama moglo da bude podosta istine, videlo se i na svečanosti televizije održanoj 29. novembra prošle godine, kada je generalni direktor Siniša Isakov u pozdravnom govoru, pred mnogim zvanicama, izrazio naročitu zahvalnost Dinku Gruhonjiću „na tome što uvek brani ‚Radio-televiziju Vojvodine‘“. Kako to Gruhonjić „brani“ RTV Isakov nije pojasnio, ali je takva izjava neminovno morala da podseti na priče o Gruhonjićevoj savetodavnoj moći nad Sandom Savić.
Ukoliko takva savetodavna veza zaista postoji, nigde nije zavedena, pošto Gruhonjića nema na neprestano rastućem spisku saradnika RTV-a. (To, svejedno, ne znači da je Gruhonjić na „belom hlebu“: Dinko je i šef dopisništva agencije „Beta“ u Novom Sadu, i stručni saradnik odseka za medije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, plus dopisnik „Dojče velea“; kako se onda ne začuditi nad onolikom njegovom kuknjavom usmerenom prema državi Srbiji, državi u kojoj, eto, na sve strane sakuplja funkcije i izvore prihoda – pa i sa Državnog univerziteta! Ili je možda upravo kuknjava razlog što ima toliko „sreće“ u karijeri). Ishod dolazaka jeste rasipničko povećanje ljudstva na RTV-u: u proteklih godinu i po dana, od kako je Sanda Savić preuzela rukovođenje pokrajinskim Javnim servisom, broj osoba u stalnom radnom odnosu skočio je sa nešto preko hiljadu na preko 1.200, koliko danas iznosi. Tih dvestotinak novopridošlih jesu izbor Sande Savić, odnosno Sabahudina Dinka Gruhonjića, nerazumniji utoliko što je sve to postignuto usred zahuktale ekonomske krize i sveopšte besparice.

ZLATNI PADOBRANI Sadašnje rukovodstvo RTV-a, dabome, nema nikakav problem sa rasipanjem novca. Tuđ je, što ga ne bi trošili. Tako dva službena automobila svakog jutra dovoze Sandu Savić i njene najbliže saradnike iz Beograda u Novi Sad, a uveče ih vraćaju u suprotnom smeru. I zbog takvih bahatosti, dug RTV-a danas iznosi preko šest miliona evra, što je otprilike dvostruko veći iznos od onog koji su Siniša Isakov i Sanda Savić zatekli kada su preuzimali položaj.
Puka bahatost, međutim, nije krajnji domet novčane samovolje rukovodilaca RTV-a. Koliko im je stalo do sopstvene koristi, vidi se i po posebnim ugovorima koje su sklopili sami sa sobom. Reč je o desetak ugovora, u stručnim krugovima poznatih pod nazivom „zlatni padobran“, koji propisuju obeštećenje za zaposlenog u slučaju prekida radnog odnosa, i to obeštećenje u visini deset prosečnih bruto zarada. Što će reći da sa platama poput one koju dobija Danica Vučenić – a upravo je takav red veličina u pitanju – dogovorena su obeštećenja od dvadesetak pa i više hiljada evra!
„Radio-televizija Vojvodine“, dakle, izrasla je u leglo istrošenih, nedoučenih, protivsrpskih kadrova, koji su u ovom javnom preduzeću dobili priliku da se finansijski iživljavaju kako nikada ranije nisu mogli, a da to pokriva upravo narod i društvo čiju nesreću neprestano prizivaju. Novčano posrnuće je, međutim, čak i zanemarljivo u odnosu na dugotrajniju, kulturno-političku štetu, koju delovanje dotičnih jurišnika antisrpstva nanosi već nepune dve godine. Njihove pronevere su utoliko pogubnije zbog toga što, osim nezasluženog i beščasnog ličnog bogaćenja, omogućavaju dalje ubijanje nacionalne ideje u Vojvodini. Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca RTV-a, od kojih su neki pobrojani i u ovom tekstu, ali i na osnovu pregleda programskog sadržaja novosadske televizije, teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi.
Nastaviće se