Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Zašto u Srbiji niko ne zaštiti devedesetdvogodišnjeg starca od napada ostrašćenih poluinteligenata, ako već uprostačenoj srpskoj NVO kulturi nije stalo do najvećeg srpskog književnog imena s kraja XX veka i njegovog prava na mišljenje i delanje?
“Svojim Pismom studentima koji studiraju u inostranstvu, Dobrica Ćosić je verovao da će, po ko zna koji put, požnjeti pažnju i divljenje javnosti, sejući svoje reciklirano, patetično mudrovanje o istorijskoj ugroženosti srpskog naroda. Ali, umesto uobičajenih udvorničkih, kukavičkih pohvala dobio je, neočekivano za mnoge, direktne, beskompromisno kritične, analitičke odgovore studenata iz zemlje i dijaspore.“
Ovo je početak teksta Miljenka Derete, objavljen 3. januara ove godine u Politici. Na stranu moguća podsvesna psihološka pozadina rečenice o divljenju i žetvi pažnje. Na stranu čak i nepristojan, podmuklo-asocirajući naslov „Sejao vetar, požnjeo oluju“. Na stranu i motiv Derete da se naglavačke baci u nepostojeću polemiku, koju je s piscem Dobricom Ćosićem monologno poveo NVO sektor.
Svaki pristojan čitalac Politike, kakva god da je, čitajući dalje tekst Miljenka Derete morao je da se zgrozi količinama šovinizma: „Smernice je od Ćosića ‘naručila’ Organizacija srpskih studenata u inostranstvu… Ovo po sebi govori o njihovom neupitnom patriotizmu, koji se na sajtu OSSI potvrđuje kroz ćirilične prepeve kao što su „Studira hemijsku i fizičku biologiju (“Chemical and Physical Biology)”.
Deretini beskompromisno kritični i analitični studenti su diplomac Miloš Ćirić iz Beograda i Marko Simonović iz Utrehta. Ćirić, koji je pismo čoveku od 92 godine započeo sa „Nepoštovani Dobrice Ćosiću“, ima sve akademske vrline neophodne za karijeru u Srbiji.
Nije pročitao ni jednu Ćosićevu knjigu, gej aktivista je, veruje do sektaške posvećenosti u pojednostavljene istine („Politika Dobriće Ćosića uništava zemlju i mladi zbog nje odlaze iz zemlje.“) i ima želju da emigrira u raj za koji je verovatno čuo da postoji na kursevima NVO.
„Levičar“ je i „antifašista“ koji se nikada nije zapitao zašto se samoproklamovani postmoderni „antifašisti“ Srbije zalažu upravo za vaspostavljanje granica na teritoriji Srbije iz vremena fašizma. Nije se zapitao čak ni zašto je Hrvatskoj i Albancima na Kosovu i Metohiji, ma koliki srpski zločini bili, dato odvratno pravo na etnički čiste države.
Drugi Deretin adut, Marko Simonović, nije vredan ni najmanjeg pomena. U „odgovoru“ Dobrici Ćosiću promašio je temu za keca kao kuća. Ćosić se, naime, u svom pismu obratio studentima koji žele da se vrate u otadžbinu, a ne Simonoviću koji za sebe kaže da je u „poodmaklom stadijumu bikulturalnosti“ i koji se kod kuće oseća neprijatno ili tako nekako.
Dereta je, međutim, zaboravio da pomene najvredniju među njima: Biljanu Srbljanović. Ona je na svom nalogu na Tviteru istog časa napisala: “Sram ga, bre, bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram.“ Pomenula je usput Ćosićeve „komesarske dane u partizanima“ i „kalemarsku školu“.
Uspaljena dramska spisateljica psovačica i dva mlada orvelovca u NVO bombardovanju starca od 92 godine! Sjajan karakazan srpske društvene stvarnosti. Zašto u Srbiji niko ne zaštiti Dobricu Ćosića od napada ostrašćenih poluinteligenata, ako već uprostačenoj srpskoj NVO kulturi nije stalo do najvećeg srpskog književnog imena kraja XX veka i njegovog prava na mišljenje i delanje?
Šta će se dogoditi, kada ista ekipa sutra na ulici pljune vašeg dedu, samo zato što konzumira domaću šljivovicu umesto ekstazija i zavija duvan umesto marihuane? Mogu vidojkovići, basare, srbljanovići i ostali ćirići da se izlivaju po srpskoj književnosti do mile volje, ali čitaoci, ako to jesu, moraju da brane pravo svakog od njih da kažu šta imaju, uključujući tu i nedosegnutog Dobricu Ćosića.
E sad… Otkud toliki napadi baš o rođendanu Dobrice Ćosića (29. decembra), ma šta o njegovom političkom delovanju svi mi mislili? Zašto je Dobrica Ćosić toliko važna meta? Mladi poluinteligenti, obrazovani u radionicama NVO, veruju u dogmu o Ćosićevoj svekrivici, Ćosiću kao transistorijskom uzroku inflacije, etničkog čišćenja RSK, Drugog svetskog rata, progonu Srba iz Sarajeva i zapadne Bosne, zločinačkog Prvog srpskog ustanka, na kraju i etnički čistog Kosova i Metohije.
Da bi ostavili Dobricu Ćosića i njegovo dragoceno književno delo na miru, toplo im preporučujem knjigu „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“. Vreme je Božićnih praznika, pa smo u Blicu mogli da pročitamo reportažu o nemačkim vojnicima, koji se, s rukama u džepovima, kikoću nad moštima Joanikija Prvog u Pećkoj Patrijaršiji. To je valjda obrazac kulturnog ponašanja predstavnika vojne sile koja dolazi iz kursističkog raja NVO.
I Pećka Patrijaršija i Gistav Le Bon, kome je u „Karakteru i mentalitetu jednog pokolenja“ tako argumentovano i slikovito odgovorio Dragiša Vasić, znatno su stariji od personifikacije srpskog pragreha zvane Dobrica Ćosić. Evo zato jedne evropski prosvećene istorijske scene, koju vam neće predstaviti ni na jednoj Deretinoj, Ćirićevoj ili Srbljanovićevoj radionici, jer je vremenski izglobljena iz logike njihovog poimanja Dobrice Ćosića.
Reč je o egzekuciji Vanka Gligorijevića iz Bitolja, koji je za vreme Prvog svetskog rata obešen zbog špijunaže u korist Srpske vojske i saveznika. „Objektivna anketa utvrdila je“, piše Vasić citirajući izveštaj objavljen 26. aprila 1918. godine u Solunu, „da je Gligorijević zbilja, kao rodoljub, slao izveštaje saveznicima.
Ali, ako je trebalo da bude osuđen“, piše dalje Vasić, „našto je Nemcima i Bugarima bilo potrebno da prisustvuju u velikom broju, naročito oficiri vešanju; našto naterati ženu i decu Vankovu da gledaju smrtne muke njegove, zašto je Bojadžijev (oficir) udario kamdžijom ćerčicu Vankovu, kad je klekla pred njima moleći za milost oca?
Zašto su se pred takvim scenama oficiri smejali slatko? Presuda se može primiti, ali način izvršenja autentično dokumentovan? Oni imaju maniju da reprodukuju mračne i strahovite slike varvarstva na dopisnim kartama. Serija takvih karata nađena je kod nemačkih i bugarskih vojnika na frontu Srpske vojske. Na svima su naslikana vešala naših podanika, u svima njihovim fazama. Na mnogim lica prisutnih neprijatelja pokazju veselost i zadovoljstvo vešalima.“
Jedini „zločin“ Dobrice Ćosića je nepristajanje na ideju, po kojoj je srpska borba za nezavisnost i slobodu jedan jedini mega-zločinački poduhvat. Ako je to tako i ako Srbi do slobode mogu jedino preko zločina, onda njima pravo na slobodu i nezavisnost svakako treba oduzeti i onda su oni zaista arhikrivci svog postojanja. Onda je Ćosić, prvi među njima, kriv i za Gligorijevićv usud i za nezadovoljstvo svih ćirića ovog sveta.
Možemo da volimo književno delo Dobrice Ćosića ili da ga ne čitamo. Možemo da se slažemo s njim ili da se ne slažemo. Ali, niko nema pravo da ga ponižava i vređa. Nemaju to pravo čak ni oni čija dogma, prkoseći zakonima fizike, kaže da je izveštaj anketne komisije od 26. aprila 1918. godine lažljiv, da ga je sigurno slagao ili makar inspirisao Dobrica Ćosić u svojim romanima i da bi oni, zbog takvog Ćosićevog laganja, da se odsele odavde.
Daleko vam lepa kuća, idite što pre! Najgore će biti ako posle Ćosićevog Vremena smrti, Deoba, Vremena zla, Vremena vlasti i Vremena zmija iz književnog košmara na javu dođe i vreme pacovčića. Biće to konačan kraj Srbije kakvu znamo, jer ih nećemo odagnati prostim sklapanjem korica knjige.
Izvor: Glas Rusije
pa vreme pacova je na delu vec 12 godina
ko je taj Dereta.Sta je on u zivotu napravio osim sto sa cegerom stoji ispred zapadnih piljarnica da mu u njega nesto stave.Ili ona Srbljanovicka koja neume ni cestitku za novu godinu da napise. Ima tog mulja poprilicno koga je petooktobarska mutna voda izbacila sa dna barustine.
Samo 12, jesi li siguran?
Hvala na tekstu. Mozda sam malo staromodan, ali u ovakvim slucajevima preferiram “Cankov” metod. Nije civilizovan, ali je jako efikasan.
Dobrica Ćosić je najmudrija živa srpska glava. Njegovi tobožnji kritičari imaju težek problem koji se krije u tamnom bezdanu njihove izopačene psihe a koji potiče od saznanja da su njihove bedne “sposobnosti” nekoliko svetlosnih godina iza Dobričinog genija.
Oni ne mogu da prihvate činjenicu da Dobrica nije završio čak ni srednju poljoprivrednu školu a ipak se i u književnosti i u politici domogao zvezdanih visina. Za razliku od njih koji su završili visoke škole (neki ih sada završavaju po principu “50. evra ispit”), pa su i pored toga oličenje one narodne: “Magarac u Solun, magarac iz Soluna”.
Oni ne mogu da prihvate Dobričinu revolucionarnu mladost. To im je nezamislivo jer je njihova mladost bila poltronska! U zrelom dobu su fantastično napredovali dostigavši vrhunac svog mogućeg dometa postavši, oprostite na izrazu, Soroševi dupelisci i euRopski dupeuvlakači. Drogeraši i pijanice! Ljudi koji, kao što njihova perjanica Svetislav Basara reče, “tečno govore na dupe”!
Da parafraziram Majakovskog – više vredi jedan list iz bilo koje Dobričine knjige od svega što su ovi intelektualni i moralni kepeci stvorili i što bi, možda, još stvorili čak da imaju i sto života.
Svima onima koji su pročitali sva ili skoro sva Dobričina dela, odbrana Dobrice Ćosića od ovakvih dupeglavaca nije ni potrebna. Međutim, potrebna je najviše radi većine mladih ljudi koji, nažalost, nažalost i nažalost ništa ne čitaju osim, možda, novina. Zato se Dereta i dosetio da iskoristi najozbiljniji srpski list i da pokuša da zatruje mlade mozgove. Radeći u ortačini sa svojim moćnim mecenom oličenim u direktoru Politike koji bi, inače, u ozbiljnoj državi mogao jedino da ljulja vrata štamparije i pravi malo promaje štamparskim radnicima. Sve to očigledno godi onima koji su u vrhu vlasti.
Potrebno je ignorisati komentare one histerične, klimakterične, drogirane babe. Naravno i onog bradatog deformisanog kepeca. Sigurno je da se mora naći način da se zaštiti poštovani gospodin Dobrica Ćosić. Ipak, imajući u vidu ko napada, nije potrebno koristiti tešku artiljeriju. Sve je to, kako naš narod kaže, običan (onaj) dim.
Videli smo nedavno kako Palestinci resavoaju problem sa izdajnicima i petom kolonom. Zakacili su gada uzetom za auto i tako ga vukli po ulici da ga svi vide. Efikasno !!!
Ona je na svom nalogu na Tviteru istog časa napisala: „Sram ga, bre, bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram.“
Pa da se ovako obratila bilo kom starcu iz komšiluka zaslužila bi bar da joj se nalupaju šamari.
Niko ne moze da ospori nekome da ima razlicito misljenje. Bar toga u Srbiji imamo koliko hocete! Ali bi zato jedna prenaucena, dobra, zauzeta, odmerena, sita, obrazovana, bistra i velikodušna devojčica trebalo da zna kako svoje da plasira. Ali, sta ja znam, mozda je sad tako moderno u Parizu!?
Pa, nije Dobrica Ćosić oduvek imao devedesetdve godine, uostalom to nema nikakve veze, javna je ličnost, aktivan još uvek – zašto da ne bude kritikovan? Samo se zaista postavlja pitanje kakve i od koga stižu te kritike.
S druge strane ni tekst Branka Žujovića nije baš elegantan, odnosno vrlo je bombastičan i po stilu taman “onima” sličan.
A moram reći da je netačno da je Ćosić najveće srpsko književno ime s kraja XX veka, uz ogromno poštovanje, nepotrebna je, da ne kažem neuverljiva takva kvalifikacija. Nadam se da medju čitaocima Pečata ima ozbiljnih poznavaoca srpske književnosti, oni će razumeti.
Uopste ne sumnjam da svi napadi od maloborojnih ostrascenih i fanaticnih osoba protivu Dobrice Cosica nisu sustinski toliko protivu njega licno koliko su protivu njegovih ideja i rodoljublja.
Ocigledno je da ti zeloti ne razumeju i nece da razumeju Dobricu Cosica kao licnost i najveceg srpskog pisca 20-og veka. Bez ikakvog osecanja ljudske i moralne odgovornosti, oni stalno bacaju blato na Dobricu Cosica. Drzim da je malo njih procitalo, recimo VREME VLASTI, s posebnom paznjom i naporom da razumeju izuzetno slozeni lik glavnog heroja, Ivana Katica. Tu bi svakako dobili osecaj i upoznavanje za bitne zivotne dileme, tragicne sumnje i beskrajne nedoumice coveka koji trazi put i smisao ljudske egizstencije . I mozda bi razumeli licnost Cosica i onda daleko bolje svhatili njegovu zivotnu borbu, njenu sustinu i pravac. To njih naravno ne interesuje.
Oni su se zelotski okomili na Cosiceve politcke ideje i filozofiju, na njegove postojne principe rodoljublja, na njegove opise istoriskih srpskih patnji i borbu za opstanak i odrzavanje identiteta. Osobe kao ovaj Dereta su fanatici koji gmizu u blatu i otpadu. Oni su nedostojni paznje normalnih ljudi. Konacno sto on i njegovi pisu i kazu daleko je gore i mnogi vise kazu o sebi nego o Dobrici Cosicu
Već dugo živim van naše zemlje i pišem vam srpskom ćirilicom. Ono što se neki bacaju blatom na našu svetinju, na našu napaćenu ali ponositu dušu, na jednog od najvećih sinova našeg naroda, to je neviđeni sram, najniža tačka u našem mentalitetu. Gospodin Dobrica Ćosić je svetli stub, nešto najplemenitije što nam ja naša zemlja podarila i tražim za njega pravu reč, možda neku posve novu reč za ovu priliku, možda je to SRBOSVETIONIK koji obasjava naše svepostojanje.