Ana FILIMONOVA: “Republika Kosova”: pravac – NATO

Osakaćena Rezolucija o Kosovu i Metohiji koju je početkom januara usvojila Narodna Skupština Republike Srbije, u odnosu na prvobitnu verziju koju je predložio predsednik republike Tomislav Nikolić, nije ni međunarodno ni pravno obavezujućeg karaktera. Rezolucija predstavlja politički akt (za njeno neizvršenje može uslediti samo unutrašnjo-politička sankcija, no, u situaciji kada svi dogovori između Beograda i Prištine u svojoj suštini protivureče važećem srpskom Ustavu, može li iko ozbiljno da brine za njenu dalju sudbinu). Oštre diskusije, uključujući i Skupštinu, su prošle i pozicija strana je relativno jasno izražena. Glavna karakteristika nastale situacije nije se mnogo promenila: Beograd je potvrdio sve ranije sporazume sa Prištinom i svoju spremnost da na osnovu nepromenjenih pozicija na političkom i tehničkom planu, dovede pregovarački proces do kraja.

Sa jedne strane, Rezolucucija nije uopšte novi korak, pošto se konceptualno previše ne razlikuje ni od plana Martija Ahtisarija, ni od takozvanog plana u četiri tačke Borisa Tadića. Ali sa druge strane, ona ima sudbonosan istorijski značaj, pošto “stavlja sve tačke nad i” u društveno-političkim debatama. Vlast je u autoritarnom vidu prodiktirala svoju volju: “ne delovati na osnovu mitova i bajki”, “ne žrtvovati radi ljudi sa severa milione drugih života”, “sačuvati ono što se još može sačuvati”, i rukovoditi se samo surovom političkom realnošću. Rezolucija sadrži formulaciju o: “spremnosti Srbije da pođe na dopunske ustupke” uz primedbu “ako ti ustupci ne budu u suprotnosti sa njenim državnim i nacionalnim interesima” (verovatno sva prethodna događanja na KiM i sporazumi sa Prištinom tome ne protivureče). Sve to radi dostizanja  – “čvrste osnove za izgradnju trajnog mira i dostizanja pune bezbednosti za sve ljude koji žive na prostoru južne srpske Pokrajine”.[1]

U ovom slučaju politička realnost se ne javlja produktom prirodnog istorijskog procesa, nego veštačkog i nasilnog stvaranja realnosti. Ali Beograd je napustio pozicije, njegova volja je slomljena. Pri tom je očigledna žurba, svojevrsna grozničavost u sprovođenju akcija u poslednjih pola godine, čak i u poređenju sa merama iz vremena režima Borisa Tadića (koje su takođe bile nedvosmisleno na istoj liniji). Usiljeno jačanje uloge Beograda u procesu priznanja nezavisnosti Kosova sad je već de-jure (priznanje de-fakto proističe samo iz jedne činjenice – postojanja “Prištinske carine” na granici sa Srbijom, ma kakve bile rezerve na funkcionisanje granice i carine). Promocija potpunog formiranja i učvršćenja “Prištinske državnosti” protiče kao u nekom “vakuumu” koje je potpuno izolovano od ostalog regiona. Pogledajmo samo jedan scenario, čiji razvoj podriva čitavu konstrukciju koja se tiče “boljeg života građana Kosova i Metohije, mira i stabilnosti i evropske budućnosti Srbije i regiona”.

Kao što je poznato, kada jedna strana odstupa, tada druga neizbežno napreduje. Tako je 13. januara 2013. godine, “Prištinska vlast” obznanila ostvarenje svog sledećeg plana – transformaciju svojih bezbednosnih snaga (KBS) u “Armiju Kosova”. Zvanično je o tome u “Prištinskom parlamentu” govorio komandant KBS Agim Čeku, koji je sa jezuitskom lukavošću obznanio i sferu kompetencije buduće armije – “reagovanje u vanrednim situacijama, likvidiranje eksplozivnih naprava i zaštita građana”.[2]Čeku je dosledan u svojim akcijama. Ova izjava predstavlja tačnu reprodukciju onoga što je izjavio u martu 2012. godine: “Kosovo će u 2013. godini imati svoje oružane formacije, analogne regionalnim armijama”.[3]Glavna uloga u ovom procesu transformacije otpada na armiju SAD.

Priprema transformacije ogleda se u zvaničnoj odluci KFOR-NATO o postojanju KSB, koja je doneta krajem decembra 2012. godine. U zaključku se konstatuje da su “Kosovske snage bezbednosti u poslednje tri godine ostvarile značajan napredak”. KSB očekuje dobijanje statusa “pune operativne sposobnosti” (glavni operativni pokazatelj stanja vojske). Završnu političku odluku treba da donese viši rukovodeći organ alijanse – Savet NATO-a, čija se odluka očekuje u junu 2013. godine. Da li neko može sumnjati u pozitivnu preporuku? U praksi “puna operativna sposobnost” znači završetak formiranja KSB, sposobnost njihovog samostalnog funkcionisanja u izvršenju borbenih zadataka, a takođe kraj patronata KFOR-NATO-a.[4]

Priština je još tokom rasplamsavanja krize u leto-jesen 2011. godine, kada su jedinice KFORA i EULEKSA primenjivale silu sve do upotrebe borbenog oružja protiv srpskog civilnog stanovništva, sa ciljem nametanja vlasti Prištine Srbima sa severa pokrajine, izjasnile kristalno jasno o glavnom borbenom zadatku KSB. “Republika Kosovo” namerava da primeni jedinice KSB za regulisanje stanja na severu Kosova i tako zameni jedinice KFOR-NATO na granici sa Srbijom. O tome je nedvosmisleno govorio i “premijer” Hašim Tači 21. decembra na zajedničkoj konferenciji za štampu sa Angelom Merkel, kada je podvukao da je “Kosovo formiralo bezbednosne strukture sposobne da zaštite mir i poredak u svim delovima države.[5]Ne zaboravimo na program koji je izneo Tači: “pozicija kosovskih institucija nije i neće biti promenjena. Neće biti ni secesije, ni specijalnog statusa, ni autonomije u bilo kom delu naše države”.[6]U aprilu 2006. godine, KSB je počela sa primenom borbenih dejstava: sprovedene su desetodnevne vojne vežbe “za rešavanje vanrednih situacija” u rejonima Peći, Gnjilana i Prizrena, pod kontrolom KFORA.[7]

U sastav KSB ulaze bivši borci terorističke OVK. Sredinom devedesetih OVK je ujedinila uzajamno sukobljene diverzantske formacije Albanaca. OVK je obučena iz inostranstva, od strane specijalaca, po NATO standardima. Većina boraca OVK iz perioda 1990-1996 prošla je kroz diverzantsko-terorističku obuku u bazama u Albaniji. Poznata mesta za logorsku obuku su mesta na severu zemlje: Tirana, Elbasan, Drač, Kukes, Kruma, Bajram Curija, Tropoja i dr. Pripremu bojevika su omogućili i pružili prikriće legalni državni organi i institucije Albanije, uključujući tajnu službu SHIK, policiju, armiju, ambasadei dr. U sastav OVK ulazili su i “psi rata” iz inostranstva: “Atlantski” bataljon, uključujući najamnike iz SAD Kanade; «Abu Bekir Sadik» i «Bravo» – najamnici iz redova mudžahedina.

Posle NATO agresije na SRJ 1999. godine, OVK nije bila razoružana. Prikrivajući se iza Rezolucije 1244, koja je govorila o demilitarizaciji OVK(!), ona je odmah transformisana (septembar 1999) u Kosovski zaštitni korpus (KZK) i Kosovske policijske snage. (KPS). Međutim, karakter njene delatnosti i borbeni zadaci nisu promenjeni.  U skladu sa podacima niza zapadnih službi, pogromi nealbanskog stanovništva u martu 2004. godine, organizovala je ANA (filijala OVK stvorena 2001. godine, koja se prvi put oglasila u terorističkim akcijama u Makedoniji), verovatno uz saradnju sa KZK.[8]Bez ometanja nastavlja sa svojom delatnošću i tajna služba SHIK. Početkom februara 2012. godine, bivši Tačijev saradnik, zamenik predsednika kosovskog pokreta “Samoopredeljenje” Redžep Seelimi, sa pozicije poslanika “skupštine Kosova” upozorio je na nastavak delatnosti SHIK-a, koja preti (između ostalog i fizičkom likvidacijom) i ucenjuje političke protivnike “tiranije Hašima Tačija”.[9]

U skladu sa Ahtisarijevim planom, KZK je transformisan u Kosovske bezbednosne snage. Nemačka je za tu transformaciju izdvojila 7 miliona evra i o tome je govorio nemački ministar odbrane Jezef Jung.[10]Sa svoje strane i SAD je KZK-u pružila svestranu podršku, izdvojivši 22. juna 2011. godine za njihov razvoj 2.5 miliona dolara. Tim povodom je Majkl Merfi, vršilac dužnosti ambasadora SAD u Prištini, izrazio uverenost da će se u budućnosti KSB integrisati u regionalne i atlantske strukture.[11]Tada je komandant KFORA Erhard Biler predložio šefu Generalštaba vojske Srbije M. Miletiću da uključi KSB u regionalnu saradnju u sferi bezbednosti.[12]Potom je 27. juna 2012. godine,  stupio na snagu sporazum “SOFA” između vlade SAD i “vlade Kosova”. Jedna od tačaka je i proširenje u okvirima Programa državnog partnerstva sadradnje KSB sa nacionalnom gardom Ajove. Nacionalna garda je svojevrstan patron KSB. SAD između ostalog svake godine “Republici Kosovo” izdvajaju između 5,5 i 7 miliona dolara za vojnu obuku i vojno održavanje i opremu. Ukupan budžet KSB iznosi 35 miliona dolara godišnje. Brojni sastav KSB bojevika obučenih u vojnoj akademiji Fort Blis (Teksas) i u nekoliko vojnih koledža SAD. No, ne zaostaje ni Nemačka – vojni službenici KSB tamo sprovode vojno-taktičku obuku. Član “kosovskog parlamenta” Redžep Selimi, operativac KSB, konstatuje: “Mi želimo da završimo naš rad što je moguće pre, jer mi moramo da stupimo u NATO”.[13]

Ne treba da nas dovodi u zabludu stanje zvaničnog brojnog sastava KSB: U skladu sa Ahtisarijevim planom to treba da bude 2. 500 vojnika i 800 rezervista. Kosovska ministarstva ne skrivaju tajne po pitanju KSB, da su od 2008 do danas tri generacije regruta iz sastava civilnog stanovništva, završile vojnu obuku” i oni se ne računaju u zvaničnu cifru. KSB je smeštena u devet kasarni širom Kosmeta (Južna Mitrovica, Priština, Istok, Peć, Prizren, Uroševac i Gnjilane). Osim toga, praktično na svim tablama KFORA i EULEKSA visi tabla sa natpisom KSB. Danas američka baza “Montejn” (Gnjilane), druga po brojnosti posle “Bondstila”, predstavlja centar za obuku KSB.

Prištinsko zakonodavstvo dozvoljava sprovođenje obuke i inostranim građanima (potrebno je samo dobiti nekoliko prištinskih dokumenata). Zbog toga u “Republici Kosovo” diverzantsko-terorističku obuku prolaze i borci “sirijske opozicije”. OVK predstavlja drugi model za rušenje režima, u odnosu na “masovan otpor” viđen u Egiptu i Libiji. Iskustvo OVK – formiranje manjih mobilnih gerilskih grupa ušlo je u metodologiju vođenja rata još 1994. godine, kada je pod patronatom CIA stvoren “Nacionaalni pokret za oslobođenje Kosova”. Tako je Kosovo pretvoreno u moćan, kompleksan vojni poligon. U dejstvo je stavljena i Albanija – tamo se u starim logorima OVK na severu zemlje i danas obučavaju američke snage za brza dejstva.[14]

Bez obzira što je zvanično dozvoljeno samo lako naoružanje, stvarna slika je potpuno drugačija. Kao prvo, samo u skladu sa zvaničnim podacima KFORA, u regionu ostaje otprilike pola miliona (!) ilegalnih jedinica borbenog naoružanja, stotine hiljada granata i drugih eksplozivnih sredstava. “Municija” se neprekidno popunjava. Putevi za snabdevanje Kosova oružjem idu preko Tetova (severozapad Makedonije); preko Kukesa ka Prizrenu i Peći; iz Crne Gore preko Rožaja do Peći.; preko Novog Pazara (Srbija) ka južnom delu Kosovske Mitrovice. I sve se to događa uz hapšenje Srba čak i zbog lovačkog naoružanja.[15]Kao drugo, jedinice KFORA koje su pretrpele smanjenje brojnosti, ostavile su KSB-u helikoptere, transportere i drugu tehničku opremu. Najčešće su vojni službenici KSB-a naoružani “kalašnjikovima”, nemačkim puškama “Hekler i Koh” i austrijskim pištoljima “Gloju”. Instruktori KSB su zapadni vojni specijalci iz privatnih vojnih kompanija (na primer američke «MPRI»). Među oružjem KSB, kako se ističe,  znatan udeo ima i naoružanje iz Nemačke, ona snabdeva buduću Prištinsku armiju vojnim transporterima i džipovima.[16]

Na taj način, Srbija u pozadini ne pušta na proizvoljnost samo kosovske Srbe, koji se svakako ne mogu sami suprotstaviti vojnoj moći NATO i albanskim terorističko-diverzantskim jedinicama. Iza nove granice formiraju se nove vojne snage koje ne potpadaju ni pod kakvu kontrolu i računicu. Nastup druge faze teritorijalne dezintegracije Srbije nipošto ne može sprečiti poslušničko “skidanje kosovskog balasta”. Zaboraviti na “kosmetski košmar” i “živeti mirno i srećno”, čista je iluzija. Već je pod velikim znakom pitanja i kontrola Beograda nad južnim srpskim opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. ANA, još jedan klon OVK, otvoreno preti vojnim dejstvima u slučaju pokušaja uklanjanja spomenika u Preševu, podignutog u čast palih boraca OA PBM. Spomenik je samo vrh ledenog brega – u lokalnim organima vlasti i u državnim institucijama došlo je do potpunog učvršćenja pozicija “albanskog faktora”. Slični procesi odvijaju se i u Raškoj oblasti (tzv Sandžaku). Kao rezultat svega, srpsko nacionalno pitanje izbija u oštrom vidu na dnevni red u Srbiji i njega u ovom trenutku rešava spoljni faktor, stešnjujući Srbe i tako ugrožavajući i sam opstanak srpskog naroda.